Nagrađivani dugometražni prvenac Patera Speroua (o čijoj web-seriji Očigledne tajne Aure Hodor je bilo reči na blogu) inspirisan je esejem Stanislava Lema o fiktivnoj knjizi Jedan ljudski minut, koja se sastoji od statističkih podataka o svemu što se dešava u našim životima tokom proizvoljnih šezdeset sekundi. Već na osnovu činjenice da počiva na nefilmičnom literarnom predlošku i rediteljeve ambicije da se uhvati u koštac sa "nemogućim" zadatkom adaptacije istog, ovo višeznačno i višežanrovsko ostvarenje zaslužuje epitet jedinstvenog."Ono što oko vidi i ono što vidim u oku identično je."
Gusta i opaka, suptilnim humorom začinjena mešavina drame, misterije, naučne fantastike i kvazidokumentarca pruža satiričan prikaz svekolikog društva, istražujući kompleksnu prirodu stvarnosti i preispitujući pojam egzistencije. Među brojnim temama, koje bi se mogle podvesti pod zajednički termin "civilizacijska dostignuća", kao centralna se izdvaja čovek, paradoksalno ograničen razumom - tom prividnom prednošću u odnosu na druga živa bića. Istinu o njegovoj nemoći na videlo iznosi enigmatični almanah, bez autora i izdavača, koji ga na neki način definiše, a uprkos tome (ili baš zbog toga?) izbacuje iz lažne ravnoteže.
Tokom kišne noći, knjižurina belih korica, na čijoj prednjoj strani je utisnut broj 1, pojavljuje se u elitnoj knjižari sa raritetnim izdanjima, zamenjujući sve ostale naslove. Taj neobičan incident privlači pažnju Instituta za odbranu stvarnosti, koji na lice mesta šalje tim specijalnih agenata, predvođenih suvonjavim Filom Pičem (Phil Pitch, koji neodoljivo podseća na Pušača iz kultne serije Dosije X). Vlasnik Al F. Ivson (Eveson), njegova radnica Maja Saten (Maya Satin), čistač Agnus Andersen i tajanstveni kupac, hodočasnik Svon (Swan) Tamel, bivaju zadržani na informativnom razgovoru, da bi ubrzo bili podvrgnuti raznim testovima u ustanovi nalik sanatorijumu.
Ne morate biti genije da biste u imenima likova uočili reference i simboličke vrednosti. Al. F bi mogao biti aluzija na Markesovu kratku priču Alef (o tački kosmosa koja sadrži sve druge tačke), kao što bi i prezime ćutljivog Agnusa (ali bez Dei) moglo da se odnosi na čuvenog danskog tkača bajki. U slučaju (načitane) gospođice Saten, verovatno se ciljalo na "iluziju", a Svon (ili u prevodu sa engleskog Labud) odlično ide uz sede vlasi. Možda su posredi "crvene haringe", a možda bi se za mišljenje trebalo obratiti pompeznoj trač-novinarki Sondri Delfin?
I dok se tako zabavljate na terenu onomastike, Sperou vas uvlači u igru analiziranja nepostojećeg toma, a to je zapravo bitka koju vode tri sile, kao što kritičar Rik MekGret tvrdi u recenziji za Quiet Earth. Pič je na čelu vojske koja predstavlja razum i vlast, Tamel je pokretač podsvesnih mehanizama, mudrac novog doba koji lako pridobija pristalice, a na trećem frontu je dezorijentisana narodna masa pod kontrolom masovnih medija. Posmatran iz tog ugla, 1 je univerzalna i vanvremenska politička alegorija, jer istorija pokazuje da se iz pepela starih neprestano uzdižu nove totalitarne državice ili imperije, sa svojim "misaonim policijama".
U isti mah, 1 ističe transformativnu moć umetničkog dela, od trenutka objavljivanja, kao rođenja, do smrti - spaljivanja izazvanog paranojom i histerijom / prisvajanja (upijanja) od strane odabranih, kada ono u opipljivom obliku više nije nužnost. Nije netačna ni pretpostavka da je dotična knjiga metafora za svetsku mrežu (www), te da se 1 bavi svim problemima koje ona donosi korisnicima. Pod čizmom sistema, u bujici informacija i u vakumu suprotstavljenih filozofija i ideologija, pojedinac se nalazi pred putokazom na kojem su označena dva pravca. Beg ili otpor? Znanje ili neznanje? Ludilo ili prosvetljenje? Izbor zavisi od intelektualne razvijenosti... ili fleksibilnosti mašte?
Taj dualizam filma ogleda se u "shizofrenoj" vizuelizaciji (i neretko bizarnim jukstapozicijama) - arhivski snimci se, u odličnoj montaži, prepliću sa igranim sekvencama; stvarnost se bezuspešno opire snovima, a oprema visoke tehnologije zarobljena je iza oronulih zidova i zamagljenih ili prefarbanih stakala prozora. Sivilo hladnih prostorija Instituta negira život, ali je priroda neumoljiva, pa kruške (!) "rastu" po radnim stolovima i u džepovima uniformi. I ovo će zvučati kao dvostruki oksimoron, ali uredni haos provokativnih slika stoji u kakofoničnoj harmoniji sa kontemplativnim dijalozima i naracijom. Zahvaljujući briljantnoj glumi, u lavirintu sazdanom od reči uopšte nije zagušljivo, a izgovoreno i pokazano podjednako su važni i upečatljivi.
Jasan i nerazumljiv, logičan i apsurdan, 1 je film kojem se vredi vratiti. Zato je lep gest autora da ga znatiželjnim gledaocima učini dostupnim, sa titlovima na engleskom jeziku, na zvaničnom youtube kanalu svoje produkcijske kuće End and End Image."Sve je pitanje, čiji je odgovor u svemu."
No comments:
Post a Comment