Hide and Seek (Joanna Coates, 2014)

U dugometražnom prvencu britanske rediteljke Džoane Kouts, četvoro mladih ljudi formira poliamoričnu komunu u osamljenoj kolibi, negde u Krasvolu (Craswall, nadomak granice sa Velsom). Njihova mikroutopija se temelji na eksperimentisanju, koje bi trebalo da ih oslobodi inhibicija (i duhova prošlosti), pomažući im u samootkrivanju, skrivanju od stresova i potrazi za srećom. Naime, svake večeri oni učestvuju u svojevrsnim predstavama, koje služe kao relaksanti za noć u "bračnoj sobi", uvek sa drugim partnerom, prema prethodno utvrđenom rasporedu.

Bilo da je u pitanju tiha revolucija ili naivni eskapizam (a verovatno je od oba po malo), jedno je sigurno - autorka stavlja na probu teoriju da su moralne norme ljudskog društva stege koje pojedinca sputavaju da uživa u životu. Odbacujući konvencionalni narativ u korist lirskog, ona se, poput samih protagonista, upušta u istraživanje veza (bez obaveza) i (pan)seksualnosti kao ključnih faktora u rušenju predrasuda, izgradnji poverenja i učvršćivanju samopouzdanja. Za nju su Lia (Ria Moul), Šarlot (Hana Arterton), Maks (Džoš O'Konor) i Džek (Denijel Mec, koscenarist) nosioci ideje da samoizgnanstvo iz civilizacije predstavlja početak puta ka raju, ne u religijskom smislu, već ličnom i filozofskom.

O svojim likovima pruža minimum informacija, pre svega posredstvom "umetničkih igara" na provizornoj pozornici, ali joj se na tome ne može zameriti, budući da ih osmišljava kao "nevine" pionire nekakvog hiper-liberalnog poretka. Ideal kojem stremi ogleda se u oslikavanju stvarnosti kao autistično-romantične fantazije, koju preti da naruši spoljni uticaj - dolazak Šarlotinog bivšeg momka. A da bi se fantazija nastavila, nakon odlaska nezvanog (i zbunjenog) gosta, kvartet junaka izvodi ritual nalik sahrani, simbolično spaljujući spone sa ostatkom sveta.

Izveštačenim, ali zabavnim performansima, koji se lagano preobražavaju u parodiju normalnosti, gđica Kouts suprotstavlja prilično smele erotske scene, čijoj prirodnosti dodaje duhovnu komponentu. Njena iskrenost i skromnost deluju osvežavajuće, baš kao i suptilna gluma cele ekipe, na granici sa veštom improvizacijom. Pohvale vredna je i sjajna fotografija Bena Hekinga, koji jednaku važnost pridaje intimnosti (tj. golotinji) i baškarenju na osunčanoj livadi, kobajagi-kampovanju i skečevima ispred jarkocrvene zavese. Uprkos budžetskim ograničenjima, on donosi obilje atraktivnih vizuelnih kompozicija, koje prate tišina, ambijentalni zvuci i fino preplitanje klasike i akustične muzike.

Po iščašenoj strukturi i poetizovanju dokolice, Hide and Seek je blizak dramediji Hanare Banareni, dok se po koncentraciji požude u vazduhu može uporediti sa žanrovski mešovitim Μesa sto dasos. Provokativan u svojoj jednostavnosti, ovaj film je ekvivalent nedostižnog sna.

Miserabilia

The Gods have always been defying their own rules,

but She decided to put an end to it.

Born out of the most beautiful flower

and adorned with the brightest light,

She cut through the "Immaculate Ones".

After the slaughter, She sang a lullaby

for the unborn children...

(click to enlarge)

Το αθώο σώμα / To athoo soma (Νίκος Κορνήλιος / Nikos Kornilios, 1997)

Napušteni grad u neodređenom vremenu. Uprkos nestašici hrane i vode, nekolicina meštana uspeva da preživi. U bolnici, mlada naučnica Foteini pomaže sredovečnom muškarcu sa amnezijom. Upoznavanje sa glumcem Ajasom, koji dolazi u posete bolesnoj sestri, oslobađa je usamljenosti. Međutim, njihova ljubav traje kratko, a ništavilo je neumoljivo...

Eksperimentalna drama Nevino telo (u bukvalnom prevodu sa grčkog), odnosno Pustinjsko nebo (prema internacionalnom naslovu) mogla bi se tumačiti kao alegorija o ćutanju kosmosa - beskonačnog i ravnodušnog prema ljudskoj patnji. Čovek, koji je sebe postavio u centar sveta (kako veli ostareli doktor u poslednjoj trećini filma), sveden je na nivo senke - jadne i izgubljene u očajničkoj i uzaludnoj potrazi za umirućom nadom. Pod sivim nebom, a među zgradama na kojima su znaci propadanja sve vidljiviji, smrt deluje poput milozvučne pesme.

Pomerajući granice u fetišizaciji sumornosti, autor (reditelj, scenarist, producent i kompozitor) Nikos Kornilios stvara egzistencijalni vakuum za svoje likove i gotovo ih izjednačuje sa laboratorijskim miševima, koji su glavnoj junakinji jedino društvo na radnom mestu. Svakome od njih dodeljuje različita mesta na Hronosovoj skali, otežavajući tako njihovu interakciju i komunikaciju. Ajasa osuđuje na život u prošlosti, mučeći ga sećanjima na bolje dane, kada pozorište nije bilo prazno i kada je sa sestrom mogao da bude u istoj sobi i dok je ona budna. Pacijenta sa amnezijom, logično, vezuje za sadašnjost, sa kamerom i beleškama kao pomagalima u lutanju između juče i sutra. Za Foteini ostavlja neizvesnu budućnost, osujećujući njene pokušaje da ostvari velika očekivanja. I čim se jedno od njih usudi da prekrši pravila, posledice su tragične.

Kornilios se, u predstavljanju svojih ideja i oslikavanju emocija, oslanja na izražajnost glumaca i, posebno, dodir - položaj ruku često odaje šta u datom trenutku protagonisti osećaju ili čak o čemu razmišljaju. Moćna crno-bela fotografija (Dominik Kolan), ogledalo nestajanja, i prefinjen zvučni dizajn (Emanuel Simon), odjek tišine, daju uzvišen ton njegovoj ledenoj i melanholičnoj odi.

Yi fu zhuang jin (Qian Jiajun, 1959)

Yi fu zhuang jin (Brokat iz Čuanga) adaptacija je istoimene kineske narodne bajke i zaboravljeni dragulj istorije animacije, a donosi priču o pregalaštvu i požrtvovanosti, napornom radu i njegovim plodovima. Iako ne nadaleko čuven, reditelj Ćien Điađun (1916-2011) smatra se jednim od prvih "davalaca duše" crtežima u Kini.

Sve, naravno, počinje nekada davno, u dolini pokraj visokih planina, gde živi udova i darovita tkalja iz klana Čuang, sa trojicom sinova. Porodicu izdržavaju njene ruke, koje stvaraju tražene i über-živopisne brokate, dok mladići dopunjavaju kućni budžet sečom i cepanjem drva. Problemi nastaju onda kada ona poželi da poseduje luksuzno imanje sa slike koju kupuje u gradu. Kako bi reprodukovala istu i približila se ostvarenju sna, makar posredstvom hiperrealističnih šara, čitave tri godine provodi nad razbojem, krvlju i suzama obogaćujući svileno tkanje.

Završeni komad odnosi snažan vetar ka zapada, a iscrpljena žena pada u postelju. U potragu za svojim "magnum opus"-om šalje dvojicu starijih naslednika, ali svi znamo da je najmlađi taj koji nalazi "melem". Nakon što dobija uputstva od enigmatične starice, mladić odlazi ka istoku, do Sunčeve Planine, probijajući se kroz vatru i led na kamenom tigru kojeg je oživeo trešnjama. Na konačnom odredištu nailazi na raskošni dvorac nastanjen vilama koje su brokat pozajmile kao uzor, zato što je savršen. Dočekuju ga pesmom i hrane slasnim voćem, a jedna od njih, bistra i lakoprsta, odlučuje da sopstveni lik izveze pored ribnjaka na rukotvorini ucveljene tkalje. Po povratku u skromni kućerak, odvažni junak podiže majku iz kreveta, a njen "projekat" postaje stvarnost. Srećan kraj prati veliko slavlje, na kojem se vila udaje za trećeg sina, dok se starija braća vraćaju postiđena. (U prevodu Slobodana Petkovića za sjajnu antologiju Voda života i druge bajke (Metafizika, 2008), ova dvojica su svedena na nivo prosjaka, a ukroćenog tigra i trešnje zamenjuju konj i jagode.)

Razlog prepričavanju je odsustvo prevoda za Điađunov crtać u verziji koja se da pronaći na youtube-u. Kada ste upoznati sa izvornim delom, nerazumevanje dijaloga ne predstavlja nikakvu prepreku, budući da elegantna animacija, izvedena tehnikom rotoskopije, dospeva u prvi plan. Po izgledu, Brokat iz Čuanga je blizak ostvarenjima koja su u istom periodu nastajala u produkciji Sojuzmultifilma, pa ako ste odrastali uz Purpurni cvet (Aленький цветоoчек) ili Zlatni ključić (Приключeния Буратино), sigurno ćete osetiti prijatan dah nostalgije. Po ugledu na Ruse osmišljena je i muzička pratnja - spoj klasike i folklora, obogaćen očaravajućim arijama. Za razliku od današnjih (ali i tadašnjih Diznijevih) animiranih filmova, boje su zagasitije (sumornije), ali upravo u tome leži deo šarma ove divne fantazije. Oslikavanje pejzaža u pozadinama odaje uticaj tradicionalnih akvarela, a glasovi često reflektuju karakter likova. Lepoti gledalačkog doživljaja doprinosi i obilje simbola...

Andromeda Stories (Masamitsu Sasaki, 1982)

TV specijal Andromeda Stories ekranizacija je istoimene mange, koju je ilustrovala Keiko Takemija (Terra e...), a napisao Rju Micuse, u Japanu čuven po naučnofantastičnom romanu Deset milijardi dana i sto milijardi noći. Danas prilično opskuran, ovaj animirani film je tipičan proizvod osamdesetih, budući da donosi bizaran splet ideja, koji bi se mogao okarakterisati kao "nenamerni kič".

Priča počinje u dalekoj prošlosti, na fiktivnoj planeti Astrija u galaksiji Andromeda, kraljevskim venčanjem. Princ Itaka od Kosmoralije stupa u brak sa princezom Lilijom od Ajodoje, a tokom ceremonije biva krunisan kao kralj Astralta III. Nastupa period mira i prosperiteta, ali ne zadugo - u podmukloj invaziji tuđinskih mašina, Kosmoralija se preobražava u antiutopiju, a ljudi postaju nepoželjni. Uz pomoć sujeverne dvorkinje, enigmatične ratnice Il i princa Milana od Ajodoje, mlada kraljica i njeni blizanci, Džimsa i Afl, uspevaju da se spasu. Nesvesni sopstvenih moći, od kojih zavisi budućnost Astrije, brat i sestra odrastaju odvojeno, sve dok ih sudbina (i pokret otpora) ne ujedine u borbi protiv osvajača.

Kako se u ostatak ove "svemirske opere" uklapaju praistorijska bića, civilizacija Murat i majmuni sa sabljama saznaćete, ako joj posvetite osamdesetak minuta svog vremena. Vrlo tesan okvir, u koji je trebalo izmestiti preko šeststo strana izvornog dela, i obilje (manje-više) vešto umetnutnih "pozajmica" neće vam dopustiti da dođete do daha. Među izvorima inspiracije prepoznaćete teoriju velikog praska (u prologu), a nakon kratkog istraživanja, i teoriju usmerene panspermije i istočnjački koncept reinkarnacije (u incestuozno-tragičnom epilogu). Na islamsku kulturu asociraće vas kostimi i arhitektura kosmoralijske prestonice, dok će vas Il verovatno podsetiti na lutajuće samuraje...

Autorskom timu nije strana ni indijska mitologija, a kao filmske uzore navode Godzilu, Planetu majmuna, Ratove zvezda i Invaziju kradljivaca tela. Verzija samosvesne (i obogotvorene?) veštačke inteligencije, sa kojom se ovde susrećemo, deluje kao preteča Skajneta iz Terminatora. Uprkos tome, Andromeda Stories nije tek puki derivat, a ono što govori o odnosu čoveka i tehnologije i pretpostavlja o nastanku Zemlje nije nezanimljivo. Neprijateljska sila, koja razaranje posmatra iz drugog ugla, nije predstavljena kao inherentno zla, baš kao što ni glavni junaci nisu mesijanske figure kakve Holivud neretko servira.

Nažalost, ubrzani razvoj događaja ostavlja malo prostora za detaljniju karakterizaciju likova (posebno Afl), ali je zato tim umetnika na visini zadatka. Osoben dizajn, odlična glasovna gluma i solidna niskobudžetna animacija prijaće svim obožavaocima "stare škole", pod uslovom da ne očekuju potoke krvi. Prikaz nasilja je sveden, a fanservis je prisutan u jednoj sceni i donekle opravdan otkrivanjem Iline tajne. Nenametljiv muzički skor komponovao je džezer Judži Ono, čiju karijeru je obeležio rad na brojnim adaptacijama mange o Lupenu III.

A kada se uzme u obzir i to da je reč o prvom i jedinom filmu Masamicua Sasakija, uvrnuta mešavina drame, akcije, fantazije i naučne fantastike, uz izvesnu dozu misterije, poprima vrlo prijatan ukus.

Sedam rupa na gomili jada

"Zagonetka je deo natprirodnog, pa čak i božanskog;

rešenje pak samo znak veštine."

(iz Borhesove priče Ibn Hakan al Buhari, mrtav u svom lavirintu)

Knight of Cups (Terrence Malick, 2015)

"You think when you reach a certain age, things will start making sense, and you find out you're just as lost as you were before. I suppose that's what damnation is - the pieces of your life never to come together, just splashed out there..."  

Navedenim rečima, a posebno drugom rečenicom, Malik objašnjava svoj najnoviji film, koji pruža osvrt na egzistencijalnu krizu scenariste Rika (Kristijan Bejl). U njegovom neprekidnom tumaranju po Los Anđelesu i Las Vegasu prepoznaje se želja za promenom - izlaskom iz praznine koja ga okružuje i koja počinje da ga iznutra izjeda.

Jedno za drugim, nižu se večita, presudna, univerzalna i neodgovoriva pitanja, dok zajedno sa glavnim junakom (autorovim alter egom, bez ikakve sumnje), gledalac biva uvučen u potragu za duhovnošću. Sudeći po onome što tvrde astrolozi, on zaista jeste Vitez pehara - osećajan, maštovit i prefinjen poeta, sanjar i dokoličar, koji je sklon introspekciji i sposoban da u svemu pronađe lepotu.

I naslovi poglavlja (Mesec, Sunce, Kula, Smrt, Pustinjak, Obešeni čovek, Poslednji sud i Visoka Sveštenica) jasno aludiraju na tarot karte, u koje za Rika (i Malika) gleda par srpskih gatara. Ali zvezde su još ćutljivije od dezorijentisanog protagoniste i ne otkrivaju mu smisao života. Zato se u razbacanim sekvencama, koje umeju da budu istovremeno banalne i onirične, kriptične i očigledne, gomilaju trivijalnosti i lažne istine.

Nekoherentna i nekonvencionalna, potopljena u šapatima i melanholiji, Malikova romantična drama ogledalo je razjedinjenosti modernog doba; maglovitih daljina u kojima pojedinac ostaje bez kompasa i samom sebi postaje stranac. Podseća na buru uspomena i fragmentaran san, kao i na one američke patchwork jorgane, sa naizgled neskladnim dezenima koji formiraju toplu i hipnotišuću celinu. Duge šetnje pustinjama i plažama, vožnje ulicama velegrada i posete elitnim zabavama i striptiz klubovima odaju Rikove slabosti, otelovljene u ženskim likovima, ali i filozofa koji čuči u reditelju i zahteva rešenje "uzvišene zagonetke".

Da kontemplativni monolozi i tumačenje simbola ni u jednom trenutku ne budu monotoni pobrinuli su se direktor fotografije Emanuel Lubecki i kompozitor Henan Taunzend. A teško je ne primetiti atraktivne glumice koje kamera prosto obožava i koje, uprkos arhetipskim ulogama, plene svojim pogledima, osmesima i pokretima. Kao muze, ljubavnice ili bivša supruga, Imodžen Puts, Frida Pinto, Natali Portman i Kejt Blanšet, među ostalima, nadahnjuju poput delikatne muzike...

Knight of Cups je tiha impresionistička poema, visoko eksperimentalna, senzualna i sentimentalna, a spada u red ekstremno lirskih filmova koje ili bezrezervno obožavate ili ne možete da podnesete.

Jutaro Kubo / "anime" drugačijeg ukusa

Jutaro Kubo je rođen 1990, a diplomirao je 2014. na odseku za animaciju Univerziteta umetnosti u Tokiju. Učesnik je nekoliko međunarodnih festivala, dobitnik dveju nagrada i član Asocijacije japanskih animatora. Pri izradi svojih dela insistira na kontaktu sa papirom, a njegov stil se može opisati kao divlji spoj apstrakcije i psihodelije.

Već u prvencu crazy for it Kubo otkriva raskošan talenat i razuzdanu kreativnost. Služeći se jezikom "lelujavih" slika, koje se preobražavaju u neuhvatljivom ritmu, govori o snažnim impulsima. U pratnji energičnog indi rok instrumentala Sjute Nišide, raspetljava (ili još više zapetljava?) klupko misli jednog mladića, dok ovaj pere zube. A veštinu da banalne radnje pretvori u senzacionalnu halucinaciju, koja se stalno obnavlja i dezintegriše, demonstrira i u tri kasnija "animea", koji dopunjuju zasad nevelik, ali vrlo upečatljiv opus.

Balloon traje svega pedesetak sekundi, tokom kojih čovečuljak sa žutim balonom u ruci pokušava da odoli vetru. "Bol" je jedini pojam koji autor koristi u opisu ove nadrealističke minijature o sizifovskom naporu, koji ljudi ulažu u životnim bitkama. Prepoznaje se uticaj Kodžija Jamamure (Mt. Head, Frantz Kafka's A Country Doctor, Muybridge`s Strings), koji kao producent potpisuje Ishikeri (Kicking Rocks) i 00:08.

Šutiranje kamena je jednostavna igra, ali dečak koji je započinje sebi određuje pravila, kako bi je učinio složenijom i zanimljivijom. Za razliku od glavnog junaka, Kubo ne dozvoljava da ga sputavaju ikakve norme i na različite načine deformiše dečakovo telo. Ono se skuplja i izdužuje i uvrće u bezobličnu masu, da bi naposletku bilo dovedeno u paradoksalni položaj oblutka. 100 jena koje klinac pronalazi na ulici vode ka slatko-ledenom kraju, dok splet ambijentalnih zvukova i džez improvizacija čvrsto podupire sva "uvrtanja" i "iščašenja".

Iza naslova 00:08 krije se pokušaj zaustavljanja vremena; "proširivanje" i "obogaćivanje" intervala od osam sekundi, koje obuhvataju uzimanje šoljice kafe i gutljaj. Drugim rečima, ispijanje crnog napitka čak ni kod Linča nije u ovolikoj meri neobično - treperave linije, nestalni oblici i "slobodne" boje obrazuju kompozicije nalik na one Vasilija Kandinskog. Trenutak dokolice zarobljen je u vizualizovanju sitnog užitka...