PostHuman (Cole Drumb, 2012)

Kratkometražni animirani film PostHuman samofinansirani je projekat reditelja Colea Drumba i njegove koscenaristkinje Jennifer Wai-Yin Luk. Odvodi nas u "adreanlizovanu budućnost" (sic), a prati hakera Terrencea i vernog mu psa Ninea u akciji spašavanja izmučenog Benjamina, poslednjeg "zamorca" iz GovCorp laboratorije za istraživanje ekstra-senzorne percepcije. Rizičnu operaciju predvodi enigmatična Kali, Benjaminova prijateljica (i sapatnica) koja je imala sreće da ranije utekne okrutnim naučnicima i naoružanim stražarima...

Prvobitno zamišljen kao dvadesetominutna pilot-epizoda, PostHuman je, nažalost, sveden na svega četiri i po minuta, kada od celokupnog trajanja oduzmemo spisak zasluga. Međutim, uprkos tome, ova energična minijatura uspeva da zagolica gledaočevu maštu, uvuče vas duboko u svoj svet i donese zanimljive likove, koji počivaju na arhetipovima cyberpunk podžanra. Nesumnjivo inspirisani ostvarenjima kao što su Akira, (originalni) Æon Flux i Ghost in the Shell, Drumb i Luk se ne snebivaju da prikažu golotinju, za koju možda postoji razlog u nekom obimnijem scenariju, niti krvavi pir, kao posledicu neodgovornog poigravanja sa natprirodnim moćima. Telepatsko ćaskanje između samouverenog Terrencea i brižne Kali nenametljivo prati narativ, pružajući mogućnost da se upoznamo sa dvoje glavnih junaka; naravno, onoliko koliko to tesni vremenski okvir dozvoljava. In medias res pristup ostavlja brojna pitanja bez odgovora, ali pošto su na kraju najavljene nove avanture, možemo se nadati proširenju priče.

Nedostatak originalnosti nadomešten je izvanrednom audio-vizuelnom prezentacijom, odnosno bešavnim spojem tradicionalne i kompjuterske animacije u pratnji naelektrisanog muzičkog skora. Animatori iz studija Humoring the Fates opravdali su ukazano im poverenje, skrojivši delo koje poseduje sopstveni identitet, uzdižući se visoko iznad oponašanja spomenutih uzora. Kompozicija frejmova je vrhunska, bilo da je reč o krupnom planu oka ili pogledu iz perspektive mehaničke ose, putem koje Terrence probija barijere GovCorp sistema. Posvećenost detaljima uočljiva je gotovo na svakom koraku, a pomereni smisao za humor autora ogleda se u pufnastim papučama narogušenog doktora.

Jedina (i mala) zamerka mogla bi se uputiti na račun Ulrica Dihrea, čijoj glasovnoj glumi nedostaje žara, naročito prilikom izgovaranja replike: "I'm righteous, you assholes. I'm the trickster." Sigurnija i ubedljivija od svog kolege je Tricia Helfer, koja iza sebe ima veći broj uloga. Drumbova režija je više nego solidna, ali ostaje da se vidi kako će snaći u formi (obećanog) TV/web serijala ili dugometražnog filma...

Fah talai jone (Wisit Sasanatieng, 2000)

"Life is just a long and terrible sadness."

Uvrnuti, hiperstilizovani i hotimično kičasti prvenac Wisita Sasanatienga najpreciznije definiše kritičar Nathan Lee u recenziji za Village Voice, kao "spoj radioaktivnog vesterna i mutantne melodrame, sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine." A nisu daleko od istine ni njegove tvrdnje u vezi sa "sintetičkom iskrenošću" i niskom emotivnom rezonancom...

Kao izvore inspiracije, reditelj navodi ostvarenja Sergia Leonea i zemljaka Rattane Pestonjija, koji se smatra ocem tajlandske kinematografije, mada je lako uočljiv i uticaj pop-arta, teatralnih vragolija Seijuna Suzukija i ultranasilnih ludorija Quentina Tarantina. Potopljen u mutnim vodama anahronizama i začinjen tongue-in-cheek humorom, ovaj vizuelno zavodljivi meta-film, postmodernistička omaž-parodija, rezultat je smelog eksperimentisanja.

Zahvaljujući intenziviranju kolorita u procesu postprodukcije, odnosno otrovnim nijansama dominantne ružičaste i tirkizno zelene, postignut je nezaboravan izgled starih, ručno obojenih fotografija ili platana impresionista doslikanih kičicom Andyja Warhola. Već u prvih par minuta, Sasanatieng nas zasipa očaravajućim kompozicijama, sa neveselom Rumpoey kao centralnom figurom. Što zbog njene lepote (i sjaja suza koje joj se slivaju niz rumene obraze), a što zbog raskoši "ozračenog" okruženja, ona svakim narednim pojavljivanjem oduzima dah. Iako pitome po holivudskim (pa i azijskim) standardima, ništa manje impresivne nisu ni scene obračuna, pogotovu duel naslovnog junaka i ljubomornog Mahesuana ispred oslikane pozadine na tragu scenografije iz Kobayashijevog briljantnog horor omnibusa Kaidan.

Ispod omamljujućih slika, uokvirenih morikoneovskim orkestracijama i tugaljivim baladama o zurenju u mesec, hladnom vetru i treperenju srca, krije se pitka priča o časti, osveti i ljubavi, uskraćenoj zbog klasnih razlika. Ismevajući razne stereotipe, autor prekida narativ dugim flešbekovima i donosi likove koji neretko podsećaju na iskarikirane junake iz crtaća. Skoro sve vreme, utučena Rumpoey (Stella Malucchi), kćerka guvernera, provodi u iščekivanju svog dragog Duma (inače simpatije iz detinjstva), koji je spašava u nekoliko navrata. Međutim, ona ne zna da je Dum (Chartchai Ngamsan) prinudni član bande naoružanih odmetnika pod vođstvom okrutnog Faija (Sombat Matanee), negativca nalik Charlesu Bronsonu, i da sada žari i pali pod imenom Crni Tigar. Pravdoljubivi kapetan policije Kumjorn (Arawat Ruangvuth), koji odlučuje da stane na put Faijevoj družini, postaje Rumpoeyin verenik, a Dumov nesrećni život dodatno komplikuje prepredeni Mahesuan (Supakorn Kitsuwon), kauboj iscrtanih brčića i zlokobnog osmeha.

S obzirom na to da se pojedini glumaci po prvi put pojavljuju na filmu, njihov učinak je zadovoljavajuć i u skladu sa Sasanatiengovom vizijom, artificijelnim, ali autentičnim i zabavnim melanžom naizgled nespojivih sastojaka. Rascvetavanje glava, tajlandski svadbeni običaji, razmena nežnih reči na plaži i bratimljenje pred statuom Bude sa homoerotičnim podtekstom u Suzama Crnog Tigra imaju podjednak tretman. Na krilima divlje mašte, Wisit odlazi još dalje u fantastično-romantičnoj komediji Mah nakorn, da bi svojim trećim filmom, hororičnom misterijom Pen choo kab pee, zagazio na teren na kome se baš i ne snalazi...

Sügisball (Veiko Õunpuu, 2007)

Celovečernji prvenac estonskog reditelja Veika Õunpuua (Püha Tõnu kiusamine), duhovni je nastavak srednjemetražnog Tühirand (Prazna Plaža), a oba ostvarenja predstavljaju adaptaciju istoimenih dela književnika i esejiste Matija Unta. Pod snažnim pritiskom sivila, ova frigidna (anti)drama pruža uvid u životarenje šestoro marginalizovanih ljudi, koji nastanjuju sumorni stambeni kompleks iz doba Sovjetskog Saveza, slabo povezani poslednjim izdisajima nade.

Izmučeni pisac Mati (vrlo verovatno Untov alter-ego, u tumačenju Raina Tolka) pronalazi lažnu utehu u alkoholu i flertovanju sa ženama mnogo mlađim ili starijim od njega. Anksiozna samohrana majka Laura (Maarja Jakobson), koja tugu utapa u gledanju sapunica, i njena kćerka Lotta privlače pažnju zbunjenih muškaraca. Sredovečni berberin Augusti (Sulevi Peltola) želi da se približi devojčici, ali je njegova potraga za prijateljstvom pogrešno protumačena kao pedofilija.

Umoran od ciničnih kolega i njihovih zabava, arhitekta Maurer (Juhan Ulfsak) brine za dobrobit čovečanstva, zapostavljajući sopstvenu suprugu Ulvi (Tiina Tauraite), koja srlja u zagrljaj privlačnog recepcionera Thea. A glavni razlog za kratkotrajni uspeh kod pripadnica nežnijeg pola, nesigurni i sve gnevniji Theo (briljantni Taavi Eelmaa) ponosno (ili bolje reći, podignuto) pokazuje u jednoj sceni...

Ironičan i napadno oskudan u događajima, film verno opisuje otuđenost i razjedinjenost u okvirima savremenog društva, odnosno crni očaj nekolicine dezorijentisanih individua, nesposobnih da se suoče kako sa sobom, tako i sa osobama koje bi trebalo da im budu bliske. U prikazivanju zakržljalih, duboko zakopanih ili nepostojećih emocija, Õunpuu je prema gledaocu bespoštedan, stavljajući vaše strpljenje na probu, pa zato retki trenuci komičnog olakšanja, uprkos oporom ukusu, unose dašak vedrine u depresivnu atmosferu. Uspešno rukovodi čitavom glumačkom postavom, budući da svi njeni članovi deluju samouvereno, bravurozno iznoseći poverene im uloge.

Prvu od dve definicije Jesenjeg bala i onih koji su se našli na plesnom podijumu daje učesnica suvoparne literarne konferencije, tvrdeći sledeće: "Toliko je usiljen način na koji Istočnoevropljani neprekidno pokušavaju da izgrade svoj identitet... Baltička svest ne postoji!". "Poput Bergmanovih likova, čovečuljaka koji pate zbog božijeg ćutanja, migoljeći se u ličnim crno-belim svetovima", glavni junaci vape za pomoć, ali im ona ne dolazi. Čak i onda kada im se putevi ukrste, uporno izbegavaju komunikaciju i bezglavo nastavljaju dalje, ka neizvesnim ciljevima (a možda i samouništenju).

Psihičko stanje likova ogleda se u monotonoj i bezdušnoj arhitekturi - robusnom betonskom naselju, pod učestalim udarima vetrova, i zapuštenim ili sterilnim enterijerima, u kojima ni prisustvo toplijih boja ne doprinosi pripitomljavanju divlje hladnoće. Direktor fotografije Mart Taniel majstorski oslikava učmalost urbane pustoši i tesnih kutija u koje su se protagonisti zatvorili, dok zlokobno melanholični skor Üla Krigula pojačava krikove usamljenosti i nerazumevanja, putem prefinjenog spoja post-roka, džeza i ambijentalne muzike.

Iako spora (i manje upečatljiva od Iskušenja svetog Tonija), Õunpuuova povorka napuštenih i nevoljenih, kreće se jasno omeđenom stazom, ostavljajući vidne tragove po tlu...

Kūchū Buranko (Kenji Nakamura, 2009)

(Recenzija ovog izvrsnog anime serijala prvobitno je objavljena na Popboks-u, 19.05.2010.)

PSIHIJATRIJA NA TUFNE

Nakamura još jednom pokazuje svoju sklonost ka krajnje neobičnim projektima i polako, ali sigurno zauzima poziciju reditelja od koga tek treba očekivati anime čudesa. 

Originalan naziv: Kūchū Buranko
Scenario: Isao Murayama, Manabu Ishikawa, Tomoko Taguchi, prema kratkim pričama Hidea Okude
Režija: Kenji Nakamura
Uloge: Yuji Mitsuya, Romi Park, Yumi Sugimoto, Toshiyuki Morikawa, Takahiro Sakurai…
Žanr: drama, komedija, fantazija
Trajanje: 253min. (11 epizoda x 23 minuta)
Proizvodnja: Japan

Posle uspešne završnice, Bakeneko (Goblin Cat), u okviru antologije Ayakashi: Japanese Classic Horror (2006), koja 2007. prerasta u vrhunski stilizovani Mononoke, kao i saradnje sa Masaakiem Yuasom u polusezonskom serijalu Kemonozume (2006), Kenji Nakamura ulazi na vrata neortodoksne psihijatrije.

Pitanje: Šta povezuje Kōheia Yamashitu, umetnika na trapezu, Jun'ichia Hoshiyamu, pisca ljubavnih romana, Shin'ichia Bandōa, igrača bejzbola, Yūtu Tsudu, učenika srednje škole i još sedmoricu Japanaca, iz različitih društvenih slojeva? Odgovor: Ichirō Irabu, uvrnuti psihijatar imaginarne tokijske bolnice (Irabu General Hospital) i medicinska sestra Mayumi, odevena u svedenom punk-lolita stilu i u svakom trenutku spremna da vas počasti vitaminskom injekcijom, po nalogu doktora.

Ichirō, kao okosnica serijala, naizgled je još luđi od sve jedanaestorice koja mu se obraćaju za pomoć zajedno. Nemilosrdno gazeći po stereotipima o psihijatrima (obratiti pažnju na dijalog sa novinarem Iwamurom u osmoj epizodi) i stalno iznenađujući svojim (često detinjastim) ponašanjem, ali uvek u korist uspešnog izlečenja, on dospeva na listu najupečatljivijih animiranih likova u okvirima japanimacije. A njegov simpatično zlobni kez vam dugo neće izbijati iz glave. Sa druge strane, ekscentričnost fatalne Mayumi (koju tumači mlađana Yumi Sugimoto) ogleda se u gotovo erotičnoj predigri za terapiju, nepoljuljanoj ozbiljnosti i izuzetno retkim replikama, kroz koje otkriva da nije ispražnjena od emocija, kao što se na prvi pogled čini, a minimalistički tretman njenog lika pokazao se kao pun pogodak.

Karakterizacija ostalih protagonista svedena je na prikaz običnih ljudi sa neobičnim finesama i serioznim problemima, čije hiperbolično ispoljavanje deluje zabavno, sve dok se u njima ne prepoznate. Sporedni likovi predstavljeni su (bukvalno) kao kartonski isečci, do trenutka kada njihova uloga dobija na značaju. Iako uzroci psihičkih poremećaja imaju korene u japanskom tlu, to ne znači da je ostatak sveta na njih imun. Naprotiv, oni se mogu posmatrati mnogo šire, ukazujući na mane savremenog ljudskog društva. Zanimljivo je da među pacijentima nema žena, što navodi na zaključak (možda i pogrešan) da one mnogo bolje podnose stresove.

Svaka od 11 mini-priča započinje 17. decembra i završava se koji dan pre Božića (ili na Badnje veče), tako da Trapez obrađuje relativno kratak vremenski period. U određenim detaljima uočava se njihova isprepletenost, pa ono što je u jednoj delovalo kao umetnuto izvan konteksta, u nekoj od narednih dobija smisao. Isprekidane su povremenim i prosvetljujućim ulascima "doktora" Fukuicchia, a zaokružene porukom autora da niko nije savršen kojom, najverovatnije, pokušava da kaže da smo svi mi pomalo ludi.

Kūchū Buranko se oslanja na kombinaciju tradicionalne animacije i rotoskopije, uz primenu niza statičnih fotografija izvanrednih seiyūa (photo-motion?), koje u određenim trenucima menjaju lica aktera, ali i modifikovanih fotografija urbanih pejzaža umesto pozadina. Male, srednje ili velike tufne pojavljuju se u skoro svakom kadru, (ne)usklađene sa napadnim teksturama i šizofrenim bojama, koje je nemoguće izbrisati iz sećanja i zbog kojih se pitate da li su arhitekti odgovorni za one eksterijere i enterijere posećivali Irabua. Vesele i zarazne note elektropop benda Denki Groove i nekoliko kompozicija klasične muzike neraskidivi su deo vrcavog šarenila KB-a, iako zaostaju četvrt koraka za vizualizacijom.

Oni čijem ukusu je blizak atipičan humor, alternativan i originalan pristup animaciji, uživaće od prvog do poslednjeg minuta.

Kimagure Robotto (2004)

Eksperimentalni (i parodični) serijal Kimagure Robotto (Kapriciozni robot), finansiran od strane kompanije Yahoo!, zasnovan je na idejama japanskog pisca Shin'ichija Hoshija, čuvenog po tome što je napisao preko hiljadu kratkih naučnofantastičnih priča. Deset dvominutnih epizoda počiva na jednostavnim zapletima, usredsređujući se na neimenovanog ekscentričnog naučnika i/ili njegove izume, dizajnirane sa ciljem da pomognu ljudima na različite načine, a predodređene da se, uprkos dobroj nameri, naposletku pokažu skoro beskorisnim.

Sedmoro animatora preuzima uloge reditelja i s lakoćom uspeva da u vrlo tesan vremenski okvir smesti obilje zanimljivih likova i dovede ih u komične situacije, zaokružujući svaku minijaturu duhovitom opaskom. Roboti za pisanje dnevnika, hvatanje špijuna, sprečavanje požara, slučajno osujećivanje vanzemaljske invazije ili asisitiranje pri uzdizanju nove (mačije) civilizacije revnosno obavljaju svoje zadatke prema preprogramiranim uputstvima, ali ona nisu najpreciznija, baš kao što ni korisnici nisu uvek sigurni šta tačno žele. Iako sebe ne uzima za ozbiljno, ovaj anime poseduje izvesni "je ne sais quoi", kao i većina sličnih projekata Studija 4°C, poput Digital Juice, Sweet Punch, Amazing Nuts! i Genius Party ili šašavih rođaka sa Zapada kao što su Dexter's Laboratory, Johnny Bravo i Courage the Cowardly Dog.

Neobičnim crtežom i razuzdanim šarenilom, odnosno nešto suptilnijom paletom boja, u zavisnosti od senzibiliteta autora, postignut je jedinstven vizuelni identitet, prepoznatljiv svima koji su imali prilike da se sretnu sa najnestašnijim ostvarenjima iz spomenute radionice. Lake i uvrnute note Seiichija Yamamotoa (Ichi the Killer, Mind Game) diskretno prožimaju energičnu "superflat" animaciju, dok sve glasove pozamljuje samo dvoje glumaca, Rio Matsumoto (aka Megumi) i Toshiyuki Itakura, kojima nedostatak iskustva ne predstavlja nikakvu prepreku u veseloj igri. U ove sparne dane, Kamagure Robotto deluje kao čaša hladne limunade - kratkotrajno, ali prijatno osveženje.

Aku no Hana (Hiroshi Nagahama, 2013)

"Leto... Leto je došlo. Vrućina ubija svaku moju svesnu misao; užareno sunce kao da topi sav hlad oko mene, a korov buja kao kancerogene ćelije."

(Takao Kasuga, monolog sa početka jedanaeste epizode)

Naslovljen prema čuvenoj zbirci pesama Charlesa Baudelairea, a zasnovan na istoimenoj mangi Shūzōa Oshimija, televizijski serijal Aku no Hana najprijatnije je, odnosno najšokantnije iznenađenje u ovogodišnjoj ponudi animea, u zavisnosti od toga da li ste ili ne spremni da prihvatite nešto potpuno drugačije. Odvijajući se usporenim ritmom, koji će vrlo verovatno izludeti najnestrpljivije, predstavlja idiosinkratičan amalgam otrovne psihološke (melo)drame i izvitoperene adolescentske romanse.

Protkana sirovim emocijama i tankim, ali teško kidljivim nitima buntovništva, intrigantna priča o odrastanju usredsređuje se na Takaa Kasugu, introvertnog zaljubljenika u književnost, koji gaji nezdravu opsesiju prema slatkoj i smernoj Nanako Saeki, diveći joj se izdaleka. Takao nema dovoljno hrabrosti da se približi svojoj muzi, ali mu se zato ukazuje prilika da oseti njen miris, kada na podu učionice zatekne ružičastu vrećicu sa opremom za fizičko. Popuštajući slabosti, "pozajmljuje" Nanakoine stvari, u nameri da ih vrati kada ga niko ne posmatra. Međutim, narednog dana prilazi mu Sawa Nakamura, ćudljiva devojka koja na časovima sedi iza njega, i saopštava da ga je uhvatila na delu, preteći da će ga razotkriti čitavom odeljenju, ukoliko ne pristane na usmeni "ugovor". Duž staze koja vodi ka predvorju ništavila, izopačeno "prijateljstvo" počinje da cveta, a u lepljivu mrežu Nakamurinih fantazija biva upletena i naizgled nedužna Nanako...

Sedam godina nakon briljantne animirane verzije natprirodne misterije Mushishi, Nagahama još jednom donosi ostvarenje specifične i guste atmosfere, u ovom slučaju istovremeno studene, zlosutne i uznemirujuće, koja vam se lagano uvlači pod kožu i tu ostaje. Uprkos jednostavnosti i banalnosti zapleta, spretan je, uspešan i siguran u izgradnji narativa, njegova režija je nadahnuta, a svaki potez, ma koliko rizičan i prividno pogrešan, prethodno je promišljen. Smelo zauzimajući antikonformistički stav, sa ironijom u glasu govori o nepremostivom generacijskom jazu, podmukloj praznini koja iznutra izjeda savremenog čoveka i (neuspelim) pokušajima mladih da se uzdignu iznad mediokriteta, monotonosti života i društva poremećenih vrednosti.

Pri definisanju likova, oslanja se na Baudelaireovu tvrdnju da "jedinstvena i vrhovna sladostrast ljubavi počiva u izvesnosti da se čini zlo i da muškarci i žene od rođenja znaju da su u zlu utemeljena putena zadovoljstva". Uprošćenim rečnikom, agresivna Sawa, preosetljivi Takao i pomalo naivna Nanako žude za seksom, ali to ispoljavaju svako na sebi svojstven način - kao dezorijentisani id, ego i superego, oni formiraju neurotično jedinstvo, bauljajući po mraku međusobnog nerazumevanja. Za njihovu devijantnost, reditelj ne nudi nikakav lek, prikazujući roditelje i profesore, kao sporedne igrače, manje odbojnim, ali pasivnim i potpuno bespomoćnim. Ovakvim postupkom, postavlja pitanje da li uopšte stanje i ponašanje troje glavnih junaka treba izjednačavati sa bolešću, prepuštajući traženje odgovora gledaocu.

Odlukom da primeni decenijama staru tehniku rotoskopije, Nagahama se poprilično udaljava od tradicije anime industrije, s obzirom na to da je u prošlosti bilo svega nekoliko primera, poput Kitamurine SF fantazije Baton. Sputan budžetskim ograničenjima, pribegava raznim trikovima, prevashodno smanjenju broja frejmova, i sa timom animatora studija Zexcs postiže zanimljive rezultate, kreirajući nekoliko nezaboravnih scena, kakve su ona u završnici sedme epizode ili Kasugina sanjarenja. Uz minimum detalja uspeva da "zadrži" ekspresivnost glumaca sa snimaka, naročito u krupnim kadrovima, dok oduzimanjem facijalnih karakteristika, kada su udaljeni od kamere, doprinosi dominantnom osećaju utrnulosti. Taj vizuelni asketizam ne odnosi se i na (pretežno) turobne pozadine, čija superiornost nad protagonistima naglašava malograđansku učmalost. Jezivim dronovima, duboko ukorenjenim u srž ambijentalnog skora Hideyukija Fukasawe i avangardnom kompozicijom Hana ~a last flower~ u izvođenju benda Asa-Chang & Junray najavljuje ljutu buru koja će prekinuti maligno zatišje uspavanog predgrađa.

Kao što možete naslutiti, Cveće zla spada u grupu onih (alternativnih) japanimacija koje su ili obožavane ili prezrene - štaviše, stiče se utisak da su je autori namenili publici izvan sveta otakua. A njena osobena estetika kao da je inspirisana stihovima Baudelaireove Himne lepoti:

"Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a porok, taj dragulj najdraži međ svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka."

(prema prevodu Kolje Mićevića)

Berserk: Ōgon Jidai-Hen (Toshiyuki Kubooka, 2012-1013)

Prva tri dugometražna filma u dosadašnjoj karijeri Toshiyukija Kubooke, reditelja epizode Working Through Pain OVA-e Batman: Gotham Knight, nastala su prema adaptiranom scenariju Ichirōa Ōkouchija (RahXephon, Wolf's Rain, Planetes), a sačinjavaju trilogiju Berserk: Ōgon Jidai-Hen (Berserk: The Golden Age Arc), koja pokriva događaje iz istoimenog poglavlja čuvene mange Kentarōa Miure, baš kao i popularni televizijski serijal (Kenpū Denki Berserk) s kraja 90-ih. 

Haō no Tamago (The Egg of the King) počinje in medias res, pobedom impulsivnog i samouverenog mačevaoca Gutsa nad ozloglašenim vitezom Bazusom, što privlači pažnju harizmatičnog Griffitha, koji poseduje misteriozni objekat iz naslova. Protivno svojoj volji, Guts se priključuje Družini sokolova, brojnoj grupi najamnika koje predvodi Griffith, upuštajući se u stalne rasprave sa "drugom po komandi", odvažnom Cascom. Uprkos sitnim razmiricama i oprečnim stavovima, zajednički uspesi troje mladih ratnika na čelu odane plaćeničke vojske menjaju tok stogodišnjeg rata dvaju kraljevstva, Midland i Tudor.

Osvajanje gotovo neprobojnog utvrđenja Doldrey, ulazak u najuže krugove visokog društva i iznenadan Griffithov pad u nemilost vladara Midlanda opisuje Doldrey Kōryaku (The Battle for Doldrey), dok se na spasavanje obožavanog vođe iz tamnice, šokantno Pomračenje i bolne posledice istog usredsređuje brutalni Kōrin (Descent).

Baveći se temama kao što su prijateljstvo, suparništvo, klasne razlike, (ne)ravnopravnost polova, bolesna ambicioznost i uticaj sudbine (i slučaja) na životni tok, Kubooka i Ōkouchi isporučuju dinamičnu, uzbudljivu, napetu, smelu i, sa približavanjem kraja, sve depresivniju mračnu fantaziju, koja Miurine ideje donosi u kondenzovanoj formi. U istraživanju tajni čovekove prirode i pokušajima da pronađu odgovor na pitanja o poreklu zla, poručuju da sami moramo da se suočimo sa sopstvenim izborima, ma koliko pogrešni oni bili, i nastavimo dug i trnovit put ka zacrtanom cilju.

Uspostavljajući ravnotežu između svrsishodnih natprirodnih elemenata, uverljive drame i furiozne akcije, ulažu ogroman napor da sačuvaju većinu prelomnih trenutaka obimne sage i da pri tom odvijanje radnje ne deluje prebrzo. Međutim, čak i da niste upoznati sa izvornim materijalom ili vam je Takahashijeva adaptacija ostala u maglovitom sećanju, verovatno ćete primetiti da iz priče epskih proporcija izostavljaju pojedine delove, a sve u nameri da je što bolje prilagode datom formatu. Na ovaj način stvaraju neizbežan jaz na relaciji original-obrada i poneku pukotinu u narativnoj strukturi, u čijem premošćavanju povlače i rizične poteze, očekujući od gledaoca da povremeno pročita i ono što je zapisano na marginama.

Težište pokretačke snage filmova prebacuju na kompleksne odnose u trouglu Guts-Griffith-Casca, koji usled nepatvorenih emocija neprestano menja svoj oblik, ali u tom procesu zanemaruju sporedne likove, umanjujući značaj njihove žrtve. Putem iskrivljenih snova pružaju kratak uvid u turobnu prošlost glavnih junaka i junakinje, da bi vam u postepenom otkrivanju nesavršenosti koje ih čine ljudima ostavili dovoljno prostora za razmatranje odluka koje donose.

Ne bi li umanjili troškove produkcije, animatori Studija 4°C opredeljuju se za eksperimentalan (i ne uvek bešavan) spoj tradicionalne animacije i cel-shadinga, koji sigurno neće prijati puristima, iako njime postižu željene rezultate. Bez obzira na neujednačenost primenjenih tehnika, scene masovnih okršaja, tokom kojih se nije štedilo na tamnocrvenoj, izgledaju impresivno, dok pitoreskne pozadine često oduzimaju dah, bilo da je reč o palatama u duhu srednjovekovne arhitekture, zelenim poljima pod vedrim nebom ili šumi u jesenjim bojama.

Briljantan crtež Naoyukija Onde (Gantz, Ergo Proxy, Blassreiter, King of Thorn), u saglasju sa izvrsnom glasovnom glumom, doprinosi realističnosti protagonista i antagonista, odnosno strahovitosti nastupa bogova i demona u završnici trilogije. Grandiozne orkestracije Shira Sagisua (Evangelion) komplementarne su raskošnoj vizuelizaciji, ali snažniji utisak ostavlja tematska kompozicija Aria koju potpisuje Susumu Hirasawa (Berserk TV, Millenium Actress, Paprika).

Ukoliko do sada niste imali prilike da otkrijete zbog čega je Miurino delo omiljeno među ljubiteljima mangi i animea, Ōgon Jidai-Hen, sa svim svojim nedostacima, mogao bi da bude uvod u nezaboravnu avanturu. Jedini preduslov za užitak jeste otvorenost u pogledu animiranog krvoprolića i golotinje, koji ovde nisu prisutni bez ikakvog razloga...