The Zero Theorem (Terry Gilliam, 2013)

"Ništa ne dobijaš, ako si nepovezan."

U najnovijoj, übermaštovitoj i hiperaktivnoj "terigilijamijadi" briljantni (i do glave obrijani) Christoph Waltz uskače u kožu hipohondričnog mizantropa Qohena Letha, koji o sebi govori u prvom licu množine, a zaposlen je kao sitan službenik u mega korporaciji Mancom. Stanuje u adaptiranoj katedrali, među pacovima i golubovima, i svojevoljno robuje poslu "krckanja entiteta", paranoično iščekujući poziv za koji veruje da će ga usmeriti na pravi put. Nakon što od Rukovodstva (Matt Damon sa sedom perikom i u "kameleonskom" odelu) dobija sizifovski zadatak da dokaže "nultu teoremu", odnosno da je sve jednako ništa, nestabilna matrica njegovog monotonog života počinje da se raspada.

Iako naizgled dalek i emotivno ispražnjen, Qohen je lik u kojem će svako ko se osetio ugroženim u mreži sistema moći da prepozna makar delić sebe. Upečatljiv portret ovog običnog, a jedinstvenog čoveka, izobličenog pogrešnim odlukama i lošim savetima psihoterapeuta, zauzima "počasnu" poziciju u raskošnoj galeriji klovnova iz cirkusa retro-futurističke distopije. Baš kao i svi oni, od ekscentričnog, "prijateljski" nastrojenog nadzornika Jobyja (David Thewlis) do živahne, ljubavi žedne cyber-prostitutke Bainsley (Mélanie Thierry), predstavlja alat u rukama više (ljudske) sile, hteo to da prizna ili ne. Iz košmara duhovno-egzistencijalne krize budi ga programerski wunderkind Bob (mlađani, ali talentovani Lucas Hedges), koji mu pomaže da ponovo diše punim plućima i koji ima naviku da sve oslovljava sa Bob, pošto smatra da je pamćenje imena uzaludno trošenje moždanih ćelija.

Međutim, ime koje Gilliam bira za glavnog junaka, naglašavajući tačan izgovor kroz "running gag", nosi simboličko značenje. Aludirajući na zen-budistički pojam "koan", metafizički paradoks koji um disocira od logičkog razmišljanja, ovaj ludi genije kreće u potragu za odgovorima na ontološka i eshatološka pitanja, ali istu ometa ironičnim stavom. Apsurd bitisanja i haos savremenog društva, komercijalizovanog do tačke pucanja, centralne su teme kojima se bavi, osvrćući se i na položaj pojedinca u svetu komunikacije bez komunikacije, preopterećenom reklamama i informacijama. Negativne posledice tehnološkog napretka, koje se ogledaju u otuđenosti usled prekomernog korišćenja pomodnih spravica sa mikroprocesorom, takođe su predmet vickaste, anarhične, kapriciozne i provokativne naučnofantastične dramedije.

Marketinško ludilo, koje poprima religiozne dimenzije (Crkva Betmena Iskupitelja), personifikovano je šarenim kostimima, kitnjastom, gotovo shizofrenom scenografijom i strogo kontrolisanim specijalnim efektima, a precizno uhvaćeno okom kamere Nicole Pecorinija, sa kojim reditelj stalno sarađuje od filma Fear and Loathing in Las Vegas. Nezaustavljiva bujica opčinjavajućih širokih kadrova, u pratnji tihih instrumentala ili cvrkuta računara (koji izgledaju kao velike igračke konzole), praznik je za oči. Stilski izbrušena, a orvelovskoj satiri Brazil vrlo bliska, Gilliamova "rasejana" satira ume da priredi i poneko iznenađenje, a najbizarnije i najneočekivanije svakako je muzička numera izvrsne Tilde Swinton, u sporednoj ulozi virtuelne doktorke Shrink-Rom... 

The Zero Theorem je jedno od onih ostvarenja koje publiku i kritičare deli u (najmanje) dva tabora, ali je u isti mah i potvrda autentičnosti i neobuzdane kreativnosti svog tvorca. I mi mu se divimo...

The Wholly Family (Terry Gilliam, 2011)

Iako je snimljen kao reklama za italijansku kompaniju Garofalo koja se bavi prozvodnjom testenine, The Wholly Family pruža potpuni gilijamovski doživljaj. Ova ironična i slasno groteskna fantazija inspirisana je komedijom improvizacije (comedia dell'arte), a prati tročlanu porodicu na katastrofalnom odmoru u Napulju.

Razmaženi Jake (Nicolas Connolly u svojoj prvoj ulozi) odlazi do tezge na kojoj se prodaju figure Pulčinele, pored trodelne kompozicije od minijatura Marije, Josifa i Isusa, čije je porcelansko blaženstvo antiteza emotivnom i nervnom rastrojstvu trija od krvi i mesa. Pošto ne dobija željenog lutka, niti mu je dozvoljeno da na istog potroši džeparac, nestašni dečak pribegava lopovluku. Po povratku u hotelski apartman biva kažnjen, odnosno poslat u krevet praznog stomaka, a mračni i "gladni" snovi odvode ga u prošlost...

Nakon što ga punački Pulčinela ugura u utrobu, a potom mu grupa maskiranih vragolana servira glave majke (Cristiana Capotondi) i oca (Douglas Dean) na srebrnom poslužavniku kao glavno jelo, Jake prisustvuje njihovom romantičnom venčanju i sopstvenom rođenju iz jajeta u jezivo belom porodilištu. Tamo saznaje da je on glavni razlog za neprestane prepirke svojih roditelja, a to je otkrovenje naglašeno iznenadnom reakcijom žene u prvoj fazi postporođajne depresije. Tada postaje jasno kao dan da su čelnici Garofaloa Gilliamu dali mnogo više slobode od nekog filmskog studija, omogućivši mu da, uprkos tesnom budžetu, stvori još jednu kapricioznu bajku paranoične atmosfere koja počiva na pomerenoj logici. Ona je istovremeno uznemirujuć i prijatan košmar koji obiluje detaljima i u kome su lepo i ružno izjednačeni i često stoje rame uz rame. U napolitanskoj avanturi reditelju se pridružuje dugogodišnji saradnik Nicola Pecorini, čiju odličnu fotografiju uokviruje uvrnuto vesela muzika Danielea Sepea. Nepunih dvadeset minuta koliko traje nadrealna igra prolaze u magnovenju, mameći vam na kraju osmeh na lice...