14 Aug 2011

Redline (Takeshi Koike, 2009)

Nakon što je radio kao ključni animator za nekoliko čuvenih animea (Ninja Scroll, Blood: The Last Vampire, Vampire Hunter D: Bloodlust, Samurai Champloo) i režirao segment World Record u okviru omnibusa Animatrix i OVA-u Trava: Fist Planet, Takeshi Koike isporučuje vanserijsko, spektakularno i adrenalinom natopljeno dugometražno ostvarenje, jednostavnog (ali zvučnog) imena i još jednostavnijeg zapleta. Ponovna saradnja sa Katsuhitom Ishiiem, rediteljem apsurdnih komedija The Taste of Tea i Funky Forest: The First Contact, urodila je plodom toliko sočnim i u vizuelnom smislu svežim i originalnim, da se zapitate zašto je studio Madhouse dozvolio da se produkcija rastegne na čitavih sedam godina!


"Sweet" JP, samouvereni mladić koji izgleda kao kombinacija Elvisa Presleya, otpadnika iz Briljantina i nekog od članova benda Leningrad Cowboys, živi za brzu vožnju i sanja o pobedi na najvećoj međugalaktičkoj, ekstremno opasnoj i ilegalnoj trci Redline. Da bi se kvalifikovao, mora da osvoji određenu poziciju u Yellowline nadmetanju, što mu deluje prosto kao pasulj, sve dok pred sam finiš ne doživi nesreću, zahvaljujući "prijateljskoj" sabotaži smutljivca Frisbeea, kome glas pozajmljuje sjajni Tadanobu Asano. Dok leži u bolničkom krevetu i oporavlja se od (srećom, ne previše teških) povreda, JP saznaje da su dvojica vozača odustala i da je on izabran kao jedna od zamena. Mesto održavanja trke biće planeta Roboworld, čiji negostoljubivi, militantni vladari pripremaju bogati arsenal (što laserskog, što biološkog) oružja, ne bi li po svaku cenu sprečili takmičare da kroče na njihovo tlo, a kamoli da ga ukaljaju točkovima svojih turbo-mašina...


Delimično parodija na sportske drame, Hana-Barberin crtać Wacky Races i izvesne vodeće trendove u anime-industriji, od stereotipa sačinjen i do koske neozbiljan scenario napisan je kao izgovor za neverovatnu količinu anarhične neumerenosti, odnosno raspamećujuće i bombastične akcione sekvence, koje se ređaju tako da svaka sledeća po ludosti nadmašuje prethodnu. Međutim, to je apsolutno sve što treba da bude, jer bi bilo kakva metafora prelila čašu detaljima krcate animacije, učinivši da se izgubite u rulji ekstravagantnih i kapricioznih vanzemaljaca. Kada se krećete kozna koliko stotina kilometara na čas, teške misli su obično neželjeni saputnici, a čim stignete na cilj, poželite da se vratite na startnu liniju i opet se prepustite nezaboravnom hedonističkom doživljaju, ne obazirući se na (eventualan) osećaj mučnine.


Iako su realizam i logika bačeni sa poslednjeg sprata višespratnice i leže smrskani u paramparčad na hladnom betonu, priča je daleko pitkija, koherentnija i razumljivija od one u pomahnitalom Dead Leaves Hiroyukija Imaishija, čiji je uticaj ovde najočigledniji. Pored njega, Koike se poziva i na Moebiusove stripove, Tarantinove filmove, kemp mange Buichija Terasawe, legendarnog Akiru Katsuhira Otoma i luckaste kreacije Masaakija Yuase i Kōjija Morimota, zauzimajući pankerski stav i stvarajući jedistveni crowd-pleaser, prožet uvrnutim humorom i utemeljen na konstantnom preterivanju.


Karakterizacija jeste potisnuta u drugi plan, ali je likovima ovog hiperaktivnog eksperimenta teško odoleti. A njima je za ostavljanje (relativno snažnog) utiska dovoljno sasvim kratko pojavljivanje i tek poneka izgovorena replika. Simpatičnim protagonistima, upornom JP-u i njegovoj podjednako istrajnoj suparnici, izazovnoj Sonoshee u koju je tajno zaljubljen, posvećeno je onoliko pažnje koliko je haos okolnosti dozvoljavao. Sveprisutnost klišea ne predstavlja nikakvu smetnju, bilo da se je reč o ogorčenim lošim momcima Robosveta ili nekim od mnogobrojnih sporednih osobenjaka, kakvi su, između ostalih, antropomorfni psi-bajkeri, patuljasti tapkaroši koji liče na prerano izlegnute ptičice-mutante i histerični šalterski službenik sa pipcima.


Prepoznatljiv stil Takeshija Koikea ogleda se u neobičnom (tj. za japanimaciju atipičnom) crtežu jasnih linija i crnih senki poput onih u zapadnjačkim grafičkim novelama, kao i u prljavoj, donekle sumornoj paleti boja, sa iznenadnim upadima drečavih nijansi ružičaste (prilikom pojavljivanja seksepilnog Superboin dua). Miris razuzdanosti i maštovitosti neporecivo velelepnog dizajna oseća se u svakom kadru, pa često poželite da pritisnete dugme za pauzu i divite se raskoši zamrznute slike, ili da razumete japanski, kako vam ništa ne bi promaklo usled čitanja prevoda. Od neprestanih, besprekorno animiranih pokreta usana ili tela bizarnih stvorenja i ekscentričnih vozila često se stiče utisak da i živopisne pozadine pulsiraju svom snagom. Slasnu gozbu za čulo vida prati visokooktanska, mada  pomalo "cheesy" mešavina tehno, j-pop i rok muzike, koja se savršeno uklapa u energično šarenilo.


Ljubitelji tradicionalne 2D tehnike animiranja će najverovatnije umeti da cene napor koji je uložen prilikom nastajanja preko 100 000 ručno iscrtanih celuloidnih folija i zasigurno će uživati u lepoti Koikevog kreativnog celovečernjeg prvenca... Osim toga, Redline je bezobzirna alternativna umetnost u punom sjaju i ne poznaje granice.

No comments:

Post a Comment