Čitavih deset godina nakon učešća u projektu Zimski dani (Fuyu no Hi), kojim je rukovodio stop-motion animator Kihačiro Kavamoto, Takahata se predstavlja izvrsnom adaptacijom Priče o sekaču bambusa (Taketori Monogatari). Na zalasku osme decenije života, isporučuje film koji po vitalnosti nadmašuje njegov prvenac Horus, princ sunca (Taiyou no Ōji Horusu no Daibōken, 1968), pozicionirajući ga blizu ratne drame Groblje svitaca (Hotaru no haka, 1988), kojom je mnogima izmamio suze.
Iako u pogledu zarade na blagajnama prilično zaostaje za Mijazakijevom neosporno lepom, ali precenjenom labudovom pesmom Uzletanje (Kaze Tachinu), koja je takođe premijerno prikazana 2013-e, Priča o princezi Kaguji je odvažnije i nadahnutije delo. Zasnovano na narodnoj bajci iz X veka, prati (ubrzano) odrastanje enigmatične i minijaturne devojčice, pronađene u svetlećoj mladici bambusa. Međutim, osim što funkcioniše kao melanholični portret naslovne junakinje, ova prividno arhaična i posve jednostavna fantazija može se posmatrati iz nekoliko uglova.
Bezvremenost često prepričavane legende ogleda se u univerzalnosti i progresivnosti tema koje obrađuje, kao što su prolaznost detinjstva i premošćavanje rodnog, klasnog i generacijskog jaza, praćeno pobunom protiv ustaljenog (i ustajalog) sistema vrednosti. Istraživanjem slobode u ograničavajućem ljudskom društvu, reditelj pruža i vrlo koncizan uvid u kulturno nasleđe Japana, zbijajući šale na račun apsurdnih i po ženu ponižavajućih običaja. Oslanjajući se na animistička i budistička učenja, svoju sentimentalnost skriva iza Kagujine čežnje za pastoralnom idilom - bubama, pticama, zverima, travi, cvećem i drvećem, ali i prijateljima koji su je, čudnu, prihvatili bez predrasuda. Putem inicijacije u svet aristokratije i teških izazova koje ona postavlja udvaračima, otkriva nam divlju, a u transcendentalnom epilogu i pravu prirodu protagonistkinje.
Za razliku od poočima, Kaguja ne dopušta da bude oblikovana lažnim normama, dok je u obavljanju nametnutih dužnosti marljiva samo zato što to njene usvojitelje čini srećnim. Po samopožrtvovanosti, bliska je likovima Hansa Kristijana Andersena, pa onakav kraj ne treba da čudi, već da posluži kao dobronamerno upozorenje roditeljima da donošenje određenih odluka ipak treba da prepuste deci. Gnev koji u njoj ključa maestralno je oslikan u sceni sna, tokom kojeg beži iz gradske vile ka "rodnoj" planini, ostavljajući za sobom slojeve svile i preobražavajući okruženje u gusti splet intenzivnih linija, izvučenih ugljenim štapićima.
Prikaz iznenadne erupcije princezinih emocija, sirov i frenetičan u poređenju sa ostatkom filma, nije jedino što impresionira u Takahatinoj verziji drevne priče. Sekvence koja opisuju prve korake i igru sa divljim prasićima su toliko ljupke i neodoljive, da njihova trivijalnost nestaje u nežnim pastelnim bojama i predivnom skicuoznom crtežu, nimalo nalik onome kakav krasi većinu ostvarenja studija Džibli (Ghibli). U potrazi za čistim vizuelnim izrazom, autor i ekipa animatora crpe inspiraciju iz tradicionalne japanske umetnosti - prozračnih akvarela sa emaki svitaka, podražavajući izgled dečjih slikovnica. (Vizuelni pandan ovom animeu u evropskoj kinematografiji je crtać Ernest i Selestin.) Uz besprekornu glasovnu glumu i nenametljiv meditativni skor Džoa Hisaišija, svaki frejm je malo remek-delo koje opčinjava elegancijom i poetičnošću.
Ukoliko sebe smatrate ljubiteljem kvalitetne hiperstilizovane animacije, bilo da dolazi sa Dalekog Istoka ili iz nekog drugog kraja planete, Priču o princezi Kaguji ne smete propustiti. Njen šarm leži u skromnosti.
No comments:
Post a Comment