Allerleirauh (Anja Struck, 2004)

Enigmatična fantazija Allerleirauh inspirisana je istoimenom bajkom braće Grimm, ali na prvi pogled sa izvornim materijalom nema ničeg zajedničkog, čemu u prilog ide neobičan i slobodan prevod naslova - Whisper of the Fur-Cones. Princezu koja beži od očevih incestuoznih želja, skrivajući se ispod plašta sačinjenog od različitih vrsta krzna, ovde zamenjuje devojka praznih neljudskih očiju i amputiranih nogu, zarobljena u nadrealnom košmaru koji se neprestano ponavlja.

Obraćajući se našoj podsvesti putem ezoteričnih simbola, nemačka animatorka Anja Struck najverovatnije aludira na seksualno zlostavljanje dece, kao što je slučaj i sa originalnim delom. Igračka-majmun sa činelama, čovek sa glavom lisice, mlada srna i dojilja izranjaju iz magle oduzetog detinjstva, remeteći iluzoran mir glavne junakinje. Kao posledica rastrojstva, lepe i ružne uspomene stapaju se u jedno i otežavaju glomazan teret samonametnute izolacije. A pomoću igle i konca, uprkos svim naporima, nemoguće je zakrpiti ono što je apstraktno, pa samim tim i neopipljivo...

Prilikom pripovedanja, autorka se vešto služi jezikom poetičnih, gotski intoniranih (a možda i višeznačnih?) slika, u pratnji eterične kompozicije Felt Mountain elektronskog dua Goldfrapp, stvarajući atmosferu klaustrofobije i "suptilnog nasilja", kako se tvrdi u zvaničnom opisu. Srcu mračne šume, gde se odvija radnja, dodeljuje ulogu devojčinog kaveza, budući da ogoljena stabla, sa krošnjama izvan vidokruga, asociraju na rešetke. Kostimiranim glumcima upravlja na sličan način kao i bizarnim marionetama u prirodnoj veličini, tako da i oni postaju neraskidivi deo briljantne stop-motion animacije. U minimalističkoj scenografiji, često usmerava pažnju ka gvozdenom krevetu, na kome se povremeno pojavljuje krst od eksera, sugerišući da je roditelj-zlostavljač svešteno lice, a ne kapriciozni monarh, kao u verziji koju su zabeležili Grimmovi.

Iako traje samo sedam minuta, Allerleirauh ostavlja snažan utisak, dok se po senziblitetu da uporediti sa najranijim radovima braće Quay, kao što je muzički spot za pesmu Are We Still Married? eksperimentalnog dream-pop sastava His Name Is Alive.

The Cruelty of Pink Elephants

Clad in brown, beige and blue, The Cruelty of Pink Elephants 

is a cold and surreal trap for false suicidal thoughts;

an allegorical and iconoclastic quasi-tragedy;

the projection of growing lunacy...

Dharma Guns (La succession Starkov) (F. J. Ossang, 2010)

"Čovek je bog kada sanja, ali prosjak kada razmišlja."

(Johann Christian Friedrich Hölderlin)

Kriptični i antikonformistički Dharma Guns (La succession Starkov) četvrto je dugometražno ostvarenje F. J. Ossanga, francuskog pesnika, sineaste i pevača alternativnog (punk/industrial) benda M.K.B. Fraction Provisoire. Najverovatnije inspirisano delima Novog talasa, umetnošću ekspresionizma i pisanijem Williama Burroughsa, može se okarakterisati kao metafizička psihodrama ili solipsistički antitriler, koji gledaoca prebacuje u opskurni svet, nastanjen ekscentričnim likovima, a sačinjen od lucidnih halucinacija i vrtoglavih košmara.

Guy McKnight, frontmen britanskih rokera The Eighties Matchbox B-Line Disaster, tumači glavnog junaka, dezorijentisanog Stanislawa (Stana) van der Daekena koji, poput Orfeja, pokušava da izbavi svoju verenicu Délie (Ossangova muza Elvire) iz pakla "genetskih dvojnika" i tajnih organizacija, nad kojima se nadvija senka profesora Starkova, Délieinog oca. Nakon buđenja iz kome, saznaje da grupa genealoga traga za individuom čiji identitet odgovara njegovom i, prihvatajući odredbe Starkovljevog zaveštanja, odlazi u zemlju Las Estrellas (u prevodu sa španskog, Zvezde), gde bi trebalo da završi scenario za enigmatičnog gospodina Lofskog, ali mu pažnju odvlače doktor Lisandro Ewers (Diogo Dória) i navodni poznanik Jon (Lionel Tua)...

Izazovna priča krhke fragmentarne strukture deluje kao nejasan odraz u izlomljenom ogledalu, odnosno komplikovana (a za nestrpljive, frustrirajuća) slagalica, čiji su pojedini delovi skriveni u zaključanim odajama tuđe podsvesti. Podeljena na tri celine, u okviru kojih se izdvajaju brojna mini-poglavlja, i izgrađena na temelju (Stanovih) nesigurnih sećanja i uzburkanih emocija, počiva na iščašenoj logici, a predstavlja meditativnu odiseju po dimenziji duhova; svojevrsni esej o Hronosovoj tiraniji i (mučnim ili prosvetljujućim?) poslednjim trenucima života. Ossangova razmišljanja o prolaznosti (i ljubavi) prepliću se sa pretpostavkama o predsmrtnim vizijama, rezultirajući intrigantnom (kvazi)misterijom, u kojoj "svako ima dobar razlog da se pretvara da je neko drugi". U rekonstrukciji (ili daljoj dekonstrukciji?) oštećenog uma i zamagljivanju granice između iluzije i stvarnosti, reditelj pribegava apsurdnim dijalozima i zbunjujućim monolozima, kao što je, recimo, onaj o "samoglasnicima opasnosti":

"Lucifer donosi vatru - A.

Đavo razjedinjuje - I.

Satana razara - U."

Pošto jezik kojim pripoveda nije uvek razumljiv, pregršt pitanja ostaje bez odgovora, a epilog pruža tek parcijalno objašnjenje neobičnih događaja. Dešifrovanje otežava i to što višeznačni filozofski termin "darma" (poredak, zakon, ispravnost, vrlina, istinitost, suština) Ossang koristi u negativnom kontekstu, budući da se naslov odnosi na jedan od uzroka Stanovih neprilika. Anarhična igra nagađanja, u koju nas hipnotički uvlači, vremenom postaje pomalo zamorna, što navodi na zaključak da bi Dharma Guns bolje funkcionisao u kraćem formatu.

Snaga ovog "primitivnog filma", kako ga autor sam etiketira, leži u gustoj atmosferi, na tragu Robbe-Grilletovih, Maddinovih i Lynchovih, pa čak i Cronenbergovih eksperimenata. Teško je odvojiti pogled od prelepih crno-belih fotografija Gleba Teleshova ili odoleti moćnim muzičkim numerama koje kidaju dominantnu tišinu. Sporadična upotreba boja unosi varljivo svetlo u dugačak tunel kojim se sumnjama opterećen protagonist kreće, omogućavajući nam da ga lakše pratimo. Najvrednije spomena jesu briljantna uvodna scena skijanja na vodi, u pratnji osorne rokačine War Pimp Renaissainse (Lard) i ona snoviđajna u kojoj Stan sreće Délie u prostoriji ispunjenoj apstraktnim platnima, dok u pozadini bruji psihodelična balada Taboo (The Cramps)...

Metadeath

Arjun: The Warrior Prince (Arnab Chaudhuri, 2012)

"Where there is truth, there is victory."

Sudeći po tvrdnjama poznavalaca indijske animacije, fantastična avantura Arjun: The Warrior Prince zauzima vodeću poziciju u tom domenu. Utemeljena na motivima iz Mahabharate, ona donosi priču o sazrevanju naslovnog junaka, vrsnog strelca koji je odmalena bio upleten u mrežu sukoba između svoje braće (Pandava) i stotinu rođaka (Kaurava), oko prestola slepog kralja Dhritarashtre.

Težeći pomirenju suprotstavljenih zahteva tamošnje i zapadnjačke publike, odnosno dece i odraslih, reditelj Arnab Chaudhuri i scenarist Rajesh Devraj uzimaju slobodu da se udalje od izvornog materijala, pri čemu vode računa o tome da ostanu verni tradiciji. Iako se bave poznatim, često obrađivanim temama i primenjuju trikove starijih i iskusnijih kolega, oni isporučuju delo koje odiše svežinom i poseduje kako mitsku, tako i epsku dimenziju. Poput narodnih pripovedača, čvrsto i zgusnuto narativno tkivo ispredaju od nekoliko epizoda iz Arjunove mladosti, čuvajući zanimljiv preokret za poslednju trećinu filma. Kao rezultat kombinovanja kontradiktornih ciljeva dobijaju svojevrsni amalgam skromne bajke za laku noć i veličanstvenog pseudo-istorijskog spektakla, za koji okvir od nepunih sto minuta povremeno deluje pretesno.

U uspostavljanju ravnoteže između grandioznosti i emotivnosti, turobnosti i veselosti, Chaudhuri ne pogađa baš uvek u centar mete, za razliku od preciznog Arjuna, koji neustrašivog ratnika u sebi otkriva kroz niz iskušenja, učeći iz sopstvenih i grešaka bližnjih. Sputan zakonima kaste i mahinacijama perfidnog Duryodhana i dežmekastog ljigavca Shakunija, mladić provodi dvanaest godina u izgnanstvu, ne bi li po isteku kazne povratio položaj koji mu pripada. Osim porodice i gurua, značajnu ulogu u formiranju njegove ličnosti, uprkos kratkom pojavljivanju, igraju božanstva Krishna i Shiva, kao i princeza Draupadi, iza čijih krupnih zelenih očiju gori plamen osvetoljublja.

Odlična glasovna gluma i izražajnost lica doprinose oživljavanju kompjuterski generisanih likova iz imaginarne prošlosti, čak i onda kada je karakterizacija svedena na minimum. Njihov dizajn odaje uticaj koproducenata iz konglomerata Disney, zbog čega Arjun: The Warrior Prince vizuelno podseća na Pocahontas. Međutim, animatori iz studija UTV zaboravljaju da dodaju zaslađivače i izbegavaju pop-kulturne reference, ne ustručavajući se da prikažu prolivanje krvi, kao nužnost ratničkog poziva. Ovde nećete naići na životinje koje govore i služe kao komični odušak, niti će protagonisti (ili antagonisti) iznenada zapevati i zaigrati kao u nekakvom jeftinom muzičkom spotu, što je većini osnovna asocijacija na bolivudska ostvarenja. Ples je, doduše, bio neizbežan tokom svetkovine koja prati jednu od najupečatljivijih scena - svadbeni običaj "svajamvara" po kome prosac mora da odgovori izazovu buduće neveste. A nalik (ubojitom) baletu jesu i elegantni pokreti koje Arjun izvodi u okršaju sa demonima u zemlji bogova Uttarakuru i Duryodhanovom mnogobrojnom vojskom.

Za velelepnost Chaudhurijevog prvenca zaslužna je solidna animacija, izvedena tehnikom cel-shading-a, kitnjasta nošnja jarkih boja i raskošne pozadine od kojih zastaje dah, bilo da je reč o bujnim šumama, snežnim planinskim vrhovima ili impresivnoj arhitekturi legendarnih gradova. Poletan muzički skor višestruko nagrađivanog dua Vishal-Shekhar počiva na folklornoj zaostavštini Indije i verno prati radnju filma, dajući očaravajućim slikama finu patinu i stvarajući egzotičnu atmosferu...

Himiko (Masahiro Shinoda, 1974)

 

Opskurna šamanska kraljica Himiko (ili Pimiko) predmet je brojnih naučnih debata u Japanu, gde je neki istoričari poistovećuju sa caricom Jingū, koja je bila regent tokom prve polovine III veka nove ere. U kineskim tekstovima opisana je kao moćna čarobnica, koja uz hiljadu sluškinja i jednog slugu, posrednika u komunikaciji sa plemstvom i stranim izaslanicima, obitava u strogo čuvanoj palati. Legende u kojima je povezuju sa Yamatohime-no-mikoto, kćerkom cara Suinina i osnivačicom hrama posvećenom boginji Amaterasu, vrlo verovatno su Masahiru Shinodi poslužile kao glavni izvor inspiracije pri stvaranju mita o poreklu savremenog japanskog društva.

Predstavljajući Himiko kao lažnu proročicu, jogunastu despoticu i strastvenu ženu, koju seksualna opsednutost polubratom Takehikom uvlači u vrtlog ludila i vodi u smrt, reditelj traga za suštinom karaktera svog naroda i bavi se tesnom povezanošću religije i političkih mahinacija. Osvrće se na svrgavanje kralja, koji se usudio da posumnja u "reč božju", potpuni prelazak na matrijarhalno uređenje i oružani sukob između obožavalaca boga sunca i boga zemlje, izazvan incestoidnom vezom. Siguran, neometan i brižljiv u smeloj dekonstrukciji prošlosti, isporučuje nekonvencionalno delo koje balansira između avangardnog teatra i hotimično izveštačene pseudo-istorijske melodrame. U rešavanju zagonetke oko Himiko pomaže mu scenaristkinja Taeko Tomioka, sa kojom je napisao i inventivni Shinjū: Ten no amijima (Dvostruko samoubistvo, 1969) i sa kojom će se udružiti još par puta, na filmovima  Sakura no mori no mankai no shita (Ispod procvalih trešanja, 1975) i Yari no gonza (Gonza kopljanik, 1986).

 

 

Glavnu ulogu, baš kao i u mnogim ostvarenjima sa njegovim potpisom, Shinoda poverava svojoj supruzi, Shimi Iwashiti, koja s lakoćom donosi "šizofreni" lik žrtve ljubavi i okrutne vladarke. Ništa manje značajne nisu ni glumačke bravure Rentarōa Mikunija (Nashime, Himikoin savetnik), Masaa Kusakarija (Takehiko) i Rie Yokoyame (zavodljiva sveštenica Adehiko). Snažan utisak ostavlja i performans trupe Tatsumija Hijikate, oca butō plesa. Upadljivo našminkani i odeveni poput otpadnika iz neke alternativne dimenzije, oni se pojavljuju u ključnim trenucima, premošćavajući emotivne jazove i nagoveštavajući promene zgrčenim pokretima i bizarnim grimasama.

Minimalistička scenografija, kojom dominiraju geometrijski pravilni oblici, i jednostavni kostimi čistih boja, lišeni suvišnih detalja, upućuju na veliku kreativnu slobodu umetničkog direktora Kiyoshija Awazua. Himiko je moćna bujica velelepnih, a katkad i uznemirujućih vizuelnih kompozicija, uslikanih kamerom nepogrešivog Tatsua Suzukija, koji je često sarađivao sa prominentnim avangardistima, kao što su Toshio Matsumoto i Shūji Terayama. Nadahnute slike protkane su kakofoničnim skorom muzičkog genija Tōrua Takemitsua, koji folklorne melodije zemlje izlazećeg sunca preobražava u prigušene krikove tragedije. Tenzija na relaciji tradicionalno-moderno kulminira u anahronističkoj završnici, na tragu one iz Jancsovog Szerelmem, Elektra.

Eksperimentalan i hiperstilizovan, ovaj film će sigurno prijati gledaocima naviknutim na ćefove predstavnika novog talasa, što naravno ne znači da je ostalima zabranjeno da probaju...

Byzantium (Neil Jordan, 2012)

"There comes a time in life when secrets should be told."

Skrivajući se od demona prošlosti, koju jedna želi da zaboravi, a druga ne može da izbriše iz sećanja, dve enigmatične i potpuno različite žene pronalaze utočište u priobalnom gradiću. Clara (Gemma Arterton) zavodi Noela (Daniel Mays), dobroćudnog i naivnog naslednika zapuštenog motela Byzantium, preobražavajući gostionicu u burdelj. U pegavom konobaru Franku (Caleb Landry Jones), koji se godinama bori sa leukemijom, Eleanor (Saoirse Ronan) otkriva srodnu dušu, jedinu osobu kojoj može da se poveri (doduše, tek nakon dugog premišljanja). Obe cure su vampirice, rođene pre više od dva veka, jedine od svoje sorte...

Byzantium je simbolima prožeto, feministički intonirano i vizuelno atraktivno ostvarenje, kojim se Neil Jordan (u izvesnoj meri) vraća hororu, stvarajući sopstveni (ili irskim legendama inspirisan?) mit o vampirima. Približavajući ih ljudima toliko da izraz "deca noći" gubi smisao, reditelj se poprilično udaljava od konvencija žanra, a razrešavanje misterije njihovog porekla prepušta gledaocu, kome pruža nekoliko osnovnih informacija. Ispredanjem i gustim preplitanjem dveju pripovedačkih niti postepeno vas uvlači u (ne)život prokletih junakinja, tvrdeći da je svakome od nas potrebna priča kako bismo sebe definisali. (Sve do eseja u kome konačno razotkriva istinu o sebi, nenamerno izazivajući tragične posledice, Eleanor iznova ispisuje stranice dnevnika, a potom ih cepa i prepušta vetrovima.)

Poetični scenario Moire Buffini, zasnovan na pozorišnom komadu A Vampire Story, koji je takođe napisala, deluje kao fini spoj gotske i savremene novele. Uz velike ambicije zamišljen je kao studija karaktera, koja u prvi plan ističe unutrašnje konflikte kako glavnih, tako i sporednih likova. Usredsređujući se na disfunkcionalni, tajnama i besmrtnošću opterećen odnos između majke (Clare) i kćeri (Eleanor), Buffini se bavi položajem pripadnica lepšeg pola u društvu kojim upravljaju muškarci (i mizogino bratstvo krvopija). Iako na tom polju ne donosi ništa radikalno, na račun njenih, ne naročito originalnih ideja ne mogu se uputiti značajnije zamerke.

U tumačenju raspojasane femme fatale, koja se rano upoznala sa "čarima" najstarijeg zanata, neodoljiva Gemma pleni šarmom, harizmom i seksepilom, dok se mlađana Saoirse vešto snalazi u ulozi večite šesnaestogodišnjakinje, introvertne i ćutljive, ali mudrije nego što njen izgled sugeriše. Bucmasti Mays i žgoljavi Landry Jones podjednako su uverljivi, pri čemu je ovaj potonji simpatičniji kao Frank negoli Syd March iz neoprostivo monotonog prvenca Cronenbergovog sina. Ostatak glumačke postave nimalo ne zaostaje za spomenutom četvorkom, uprkos skučenosti prostora. Pored sjajnog kastinga i sigurne režije, kvalitetu filma doprinose i mračno-melanholična atmosfera, svrsishodni specijalni efekti, nenametljiva muzička pratnja i odlična fotografija, na kojoj je sivilo okruženja razbijeno neonskim svetlima i ponekom sočnom bojom. Kao posebno upečatljiva (i morbidno-erotična) izdvaja se scena u kojoj se delirična Clara kupa pod grimiznim vodopadom...

Ispod goropadnog neba

Ova razređena usamljenost,
vrela kao crni kamen pakla,
obavija me u čauru sluzi.

Iz mutne reke krikova mrtvih
uzdiže se vila praskozorja
i hrli ka plamenu zaborava.

Podižem ruke u znak protesta,
očekujući hladne košmare
nad kojima nemam nikakvu moć.

Verfolgt (Angelina Maccarone, 2006)

"Udaram ga. On to želi. I ja, takođe. Dok plače, krećem se u njemu kao po plavoj sobi. I nešto se u meni širom otvara. Nikada nisam iskusila ništa slično. Prelepo je." 

(Elsina ispovest tokom razgovora sa suprugom)

Nemačka kinematografija je 2006. postala bogatija za (najmanje) dva ostvarenja koja se bave odnosom između mlađeg muškarca i starije žene. Veternaka Margarethe von Trotta snimila je bizarnu psiho-romantičnu dramu Ich bin die Andere, u kojoj se nazire uticaj mita o Elektri i Hitchcockove Vrtoglavice. Daleko smeliji pristup središnjoj temi ostvarile su Angelina Maccarone i scenaristkinja Susanne Billig, koje generacijski jaz, mnogo veći od onog iz von Trottinog dela, premošćavaju sadomazohističkim sklonostima dvoje protagonista.

Talentovani i privlačni Kostja Ullmann tumači maloletnog delinkventa Jana, koji je uslovno oslobođen iz popravnog doma i dodeljen na staranje frustriranoj i više od tri decenije starijoj socijalnoj radnici Elsi (briljantna Maren Kroymann). Opsednut njome već od prvog susreta, mladić počinje da je uhodi, pa otud i naslov, koji bi se mogao prevesti kao Progonjena. (Podjednako prikladan je i slobodniji prevod Kazni me.) Iako joj u početku njegova nezdrava naklonost odbojna, ona lagano popušta i stupa u neobičnu, etički neprihvatljivu vezu, rizikujući da ostane bez posla i izgubi društveni status.

Potragu za motivima devijantnog ponašanja Maccarone prepušta gledaocu. Da Janu mazohizam nije stran vidimo u sceni tuširanja, kada miluje modricu koju je zadobio na terenu za basket. Postoji verovatnoća da su ga u ranom detinjstvu roditelji tukli, pa je tokom odrastanja shvatio da ga bol seksualno uzbuđuje, a možda je odlučio da eksperimentiše, pošto su mu dosadile (iskompleksirane) vršnjakinje. Sa druge strane, u dominaciji nad pokornim Janom, Elsa ponovo rasplamsava strast koja je odavno iščilela iz ustajalog braka ili se sveti suprugu koji je, kako i sam priznaje, u prošlosti počinio preljubu. Igra nagađanja je intrigantna, tako da nagli prekid u završnici okovanoj neizvesnošću dolazi kao neočekivani šamar, kojim vragolasta Angelina jasno poručuje da, baš kao i Elsa, uživa u ulozi gospodarice.

Kontroverznom materijalu, kojim vešto rukuje, rediteljka daje ljudsku dimenziju i ruši barijere koje stoje između grubosti i nežnosti, perverzije i čistih emocija. Zadržavajući objektivnost, ona ističe spremnost pojedinaca na preduzimanje ekstremnih mera u cilju dostizanja celovitosti. Njeni junaci su amateri koji postepeno otkrivaju draži kažnjavanja, odnosno trpljenja kazne, oslobađajući svoje zaboravljeno "ja" u tom procesu. Bez ikakvog iskustva u vezivanju i pljuskanju po zadnjici, oni kreću u tabu avanturu. Verfolgt je jedan od retkih filmova u kojima je S&M fetiš opisan prefinjeno, bez uobičajene eksploatacije, tj. kostima i rekvizita iz prodavnica erotskih pomagala, omogućavajući vam da u potpunosti razumete oboje ljubavnika. Ullman uspeva da se poistoveti sa ćutljivim, istovremeno ranjivim i zavodljivim, prerano sazrelim dečakom, dok je Kroymann pravi izbor za naizgled strogu i samouverenu, a zapravo nesigurnu ženu, čiji se materinski instinkt sukobljava sa dugo sputavanom žudnjom.

Maccaroneina odluka da kolorit zameni nijansama sive pokazala se kao ispravna, budući da boje dopiru iz "otrovne" priče i bravurozne glume čitave postave, koja donosi ubedljive i autentične likove. Sva stanja u kojima se oni nalaze precizno oslikava visokokontrastna i zrnasta crno-bela fotografija Bernda Meinersa, koji se neretko usredsređuje na izražajna lica aktera. Okom kamere takođe je uhvaćena i obuzimajuća monotonost arhitekture Elsinog doma i ustanove u kojoj je zaposlena, kao i gorko-slatka tajnovitost napuštenih skladišta i ostalih mračnih i oronulih sastajališta. Odsustvom muzike naglašena je neostvarljivost ljubavi i postignuta specifična, pomalo neprijatna i uznemirujuća atmosfera, koja poseduje značajnu težinu...

The Waiting Flesh (Or Inhibitions) (Drake Avila, 2011)

Snimljen kao pratilac skulpture pod nazivom Inhibitions, desetominutni The Waiting Flesh delo je Drakea Avile, mladog multidisciplinarnog umetnika iz El Salvadora, koji od 2008. živi i stvara u Kanadi. Sirova, kriptična i ezoterična, ova avangardna poema najpribližnije bi se mogla opisati kao Čekajući Godoa na pozornici koju su opoganili Lynchovi Zečevi, dok su nepomični konji na napuštenom ranču budni sanjali o kaskanju obalom koju zapljuskuje talas Jufitovog nekrorealizma, donoseći ekserima probijene komade mesa iz košmarnog sveta Merhigeovog kult klasika Begotten.

Lianne Dearle, Avilina stalna saradnica, ovde se pojavljuje kao emocionalno neuravnotežena žena (Cassandra Dion iz Primal Absolution?) u nemilom i ponovnom (?) susretu sa obezglavljenim "Inertia Prick"-om, ali i kao skriveni posmatrač (biće višeg reda?), koji vreme provodi u iščekivanju - koga ili čega, ostaje nam samo da nagađamo. Poput dezorijentisane aveti, njena (pod)svest obitava u zoni apstrakcije, na nestabilnoj granici između lucidnog košmara i poremećene stvarnosti. U morbidnoj slagalici, čije rešenje treperi u nekoj hermetički zatvorenoj tegli, ona je svedena (ili uzdignuta?) na nivo simbola, a glavna uloga dodeljena je sveprisutnom Tanatosu.

Mračna i uznemirujuća atmosfera postignuta je komplementarnim spojem upečatljivih zrnastih, pretežno crno-belih vizuelnih kompozicija i turobnih dronova, suptilno ispresecanih jedva čujnim šapatima. Crpeći inspiraciju iz psihoanalitičkih istraživanja Freuda i Junga, Kafkinog pisanija, Nietzscheove filozofije i duboke boli zbog preranog gubitka najboljeg prijatelja, Avila uvlači zbunjenog gledaoca u novu bizarnu dimenziju i isporučuje kontemplativnu (pseudo)horor-(anti)romansu, kojom demonstrira rediteljsku sigurnost, kreativnost i bezgraničnu ljubav prema sedmoj umetnosti.