Heart String Marionette (M. dot Strange, 2012)

"Puppets are controlled from below and marionettes are controlled from above. But they don't exist, everyone knows that!"

Pet godina nakon briljantno uvrnutog dugometražnog prvenca, hermetične i halucinogene bajke We Are the Strange, Michael Belmont, samouki animator iz San Hozea poznatiji kao "uberector" M. dot Strange, isporučuje još jedno idiosinkratično ostvarenje. Iako ga je teško u potpunosti dešifrovati, ono je jasan pokazatelj nesputne kreativnosti svog autora, a ukratko se može opisati kao vragolasta, alegorična, hiperstilizovana i duboko intimna neo-gotska fantazija sa elementima mjuzikla, vesterna, horora i chanbara filma.

Heart String Marionette donosi jednostavnu, ali nekonvencionalnu priču o nemilosrdnoj borbi između uzvišenog i prizemnog "ja", potrazi za sopstvenim identitetom i očuvanju istog u haotičnom svetu. Inspirisana istočnjačkom filozofijom i nō teatrom, predstavljena je u formi ode preporodu i smrtu, a dopire do najmračnijih odaja ljudskog uma i duše. Usredsređuje se na Samhainea Tsukea, samuraja bez lica i zamagljenih sećanja, koji sprovodi osvetu u ime neveselog, uplašenog i usamljenog dečaka - traumatizovanog unutrašnjeg deteta. Na neizvesnom putešestviju, smeteni junak nailazi na podršku u vidu Siouxsie Silen, prostitutke žive kose, iza čije se napadne spoljašnjosti krije ranjiva, ali ne i sasvim bespomoćna devojka. Zajedničkim snagama, ovo dvoje se suprotstavljaju kako običnim banditima, tako i vernim podanicima gospodara Wora, poslušnim vojnicima, religioznim fanaticima i demonima koji otelovljuju njihove najgore strahove.

U izgradnji (iskrivljene) narativne strukture, M. dot Strange se oslanja na iščašenu logiku i bizaran smisao za humor, te se smelo upušta u igru neprestanog zbunjivanja gledaoca, kidajući granice između apstraktnog i opipljivog. Polazi mu za rukom da istovremeno bude mrtav ozbiljan i otvoreno infantilan, i da pri tom bešavno spoji racionalno i apsurdno, poetično i banalno, prefinjeno i vulgarno. Neretko rastrojenim likovima dodeljuje arhetipske uloge, čineći da ni u jednom trenutku ne budete sigurni ko je u njegovoj "predstavi" stvaran, a ko imaginaran. I nije puka slučajnost to što gotovo svi nose groteskne maske, zahvaljujući kojima izgledaju kao pantomimičari iz pakla...

Neosporan uticaj animea, naročito onih koje podrazumevaju učešće Yoshitake Amana, i eksperimentalnih radova braće Quay, Tima Burtona, Davida Lyncha i Terryja Gilliama, ogleda se u elegantnim, maštovitim, psihodeličnim, neuhvatljivim i, povrh svega, atraktivnim vizuelnim rešenjima. Svedenom kompjuterskom animacijom podražava "grčevitost" stop-motion tehnike, a ekscentričnim dizajnom protagonista i antagonista stvara utisak da su oni krhke marionete isklesane od drveta. Košmarne pejzaže ispunjava gigantskim udovima lutaka, krstovima sa očima i ogoljenim stabalima, upotpunjujući ih detaljima koji upućuju na feudalnu prošlost Japana. Paletom boja dominiraju crna, modroplava i tamne nijanse sive, čijoj se turobnosti suprotstavljaju uplivi meke purpune ili zelenkaste svetlosti i snopovi crvenih niti kojima je dočarana krv. Raskošan, emotivan, melanholičan i eterično disonantan skor potpisuje mladi kompozitor Endika, koji delikatnom fuzijom raznorodnih žanrova (klasike, savremenog džeza, elektronike itd) značajno doprinosi upečatljivosti Belmontove vizije.

O tome da je HSM delo nastalo iz ljubavi prema (alternativnoj) umetnosti, a ne zarad sticanja slave, svedoči Strangeova beskompromisnost, odnosno uporno odbijanje da se povinuje direktivama nekog velikog animatorskog studija. Uprkos ograničenom budžetu, a uz pomoć male, ali posvećene ekipe entuzijasta, on uspešno ispunjava ciljeve koje je sebi zacrtao.