4 x (novi) azijski film

The Wrath of Vajra (Law Wing-cheong, 2013)

U svojoj prvoj glavnoj ulozi, bivši šaolinski monah i majstor kung fua Sing Ju tumači mladog ratnika koji se, zaklet na osvetu, suprotstavlja japanskom kultu obožavanja grčkog boga smrti, tridesetih godina XX veka. Njegova misija je zaštita nedužnih dečaka, koji su, baš kao i on nekada, oteti od roditelja i dovedeni u Hadov hram, kako bi bili obučeni da ubijaju za cara... The Wrath of Vajra pruža alternativni pogled na II svetski rat, odnosno na dešavanja u pozadini istog, nadomešćujući tanak zaplet i gotovo crno-belu podelu likova raskošnom vizuelizacijom, efektnim skorom i briljantnom koreografijom borbe. Odsustvo glumačke harizme (problem brojnih akcionih heroja) Jua ne sprečava da dominira nad protivnikom kada počne pljusak udaraca. Najfascinantniji okršaj svakako je onaj protiv ekscentričnog Ludog Majmuna, koga "oživljava" korejski hip-hop plesač Popin Hjan Đun.

Voyage (Scud, 2013)

Obuzeti melanholijom, Eros i Tanatos razmenjuju požudne poglede... Depresija, samoubistvo, život nakon smrti i gubitak voljene osobe teme su koje povezuju nekoliko mini priča mladog psihijatra (Rijo van Huten) na putešestviju po jugoistočnoj Aziji. Od "reedukacije" Maa Cedunga i šamanističkih rituala u stepi Unutrašnje Mongolije do kratke romanse (sa tragičnim ishodom) između slikara Sebastijana i kolumnistkinje Leni u modernoj Nemačkoj, hongkonški queer auteur Skad sumnja u nasušni značaj ljubavi, ne zazirući od provokacije, niti od frontalne golotinje - i žive i mrtve oslobađa inhibicija. Preplićući mitove, stvarnost i snove, služi se jezikom slika i simbola, a dijaloge potiskuje u drugi plan. Iza zasićenih boja živopisnih lokacija skriva pesimističko viđenje sveta i čoveka, rušeći tabue i, na kraju, četvrti zid. Artističan, transgresivan, u izvesnoj meri kriptičan i artificijelan, Voyage će najverovatnije odbiti konzervativne (a posebno homofobične) gledaoce.

Kikaider Reboot (Ten Shimoyama, 2014)

Tokusatsu serijal sa početka 70-ih, koji je na pragu novog milenijuma dobio i solidnu animiranu adaptaciju (sa crtežom u Tezukinom stilu), poslužio je kao izvor inspiracije za zasad poslednji film Tena Šimojame (Shinobi, 2005). Usredsređuje se na humanoidnog androida Điroa (Đingi Irie), koji predstavlja remek-delo "Projekta ARK" - sa ugrađenim "kolom s(a)vesti" (conscience circuit), on poseduje slobodnu volju i može da razvije osećaj moralnosti. Sumnjiva smrt njegovog tvorca, dr Nobuhika Komjođija (Kazušige Nagašima), vodi ga do Komjođijeve dece, Mitsuko (Aimi Satsukava) i Masarua (Juto Ikeda), koje želi da zaštiti po svaku cenu, suprotstavljajući se pri tom onima koji su ARK preobrazili u DARK. Iako uverljiviji od izvornog materijala i animea, modernizovani Kikaider zahteva priličnu dozu suspenzije neverice, prevashodno zbog luckaste nauke na kojoj počiva narativ. Pokušavajući da odgovori na pitanja o (ne)savršenstvu čoveka i mašine (sposobne da misli) i njihovom odnosu, ova retro-fantastična akcija se ne oslanja isključivo na specijalne efekte - njeno srce čine simpatični protagonisti.

Gyeongseonghakyoo: Sarajin Sonyeodeul (Hae-young Lee, 2015)

Nakon što je maćeha ostavlja u internatu Kjongsong, ušuškanom u šumi blizu današnjeg Seula, bolešljiva Đu-ren (Bo-jong Pak) prepuštena je na milost i nemilost kako profesora, tako i štićenica. Nakon saznanja da je istoimena devojka nestala neposredno pre njenog dolaska, ona se, uz pomoć Jon-tao (Su-dam Pak), upušta u visoko rizično istraživanje tajni institucije... Smeštena u vreme japanske okupacije Koreje, koja je u vezi sa rešenjem slagalice, misterija Škola Kjonsang: Nestale devojke (u bukvalnom prevodu) vrlo stidljivo koketira sa hororom, u čemu se ogleda i njena najveća mana. (Ako je za neku utehu, bar izbegava kliše "gnevni duhovi u spavaćicama".) Estetski ugodna, precizno režirana i odlično odglumljena, najpribližnije bi se mogla opisati kao blago jeziva drama hladno-klaustrofobične atmosfere, sa elementima natprirodnog trilera i zanimljivim preokretom.

L'arbre de Guernica (Fernando Arrabal, 1975)

"Partijski čovek mora da postane lažov. Mučenici uvek sahranjuju istinu. Pacifizam ne može da bude kapitulacija, već neki vid otpora... Ideje koje dolaze na krilima golubice vode svet."

Pitomiji i pristupačniji, ali ništa manje subverzivan od prethodnika, Arabalov treći film mogao bi se okarakterisati kao prikvel debiја Živela smrt. L'arbre de Guernica (Drvo Gernike) donosi nadrealističko viđenje Španskog građanskog rata, sa fiktivnim selom Vilja Ramiro kao poprištem sukoba republikanaca i nacionalista, odnosno mikrokosmosom zemlje koja će pasti u ruke totalitarnih vlasti.

Zbog podrške koju je katolička crkva pružala Franku, reditelj zauzima snažan antiklerikalni stav, iznoseći ga putem provokativnih scena kakve su uriniranje po raspeću, silovanje devičine statue i francuski poljubac sveštenika i oficira. Neskrivena naklonost "crvenim" snagama, borcima za slobodu i jednakost, ne sprečava ga da i njima oduzme nešto malo ljudskosti i dostojanstva, poručujući da niko, osim dece, nije nevin. Kao simbol čednosti ponovo uzima obnažene dečake - u Viva la muerte oni nose telo streljanog Lorke, dok ovde guraju bizarnu statuu noža sa ušima (!) i veselo trče oko žene u beloj haljini, nagoveštavajući nadu... 

A ona se zove Vandal (u tumačenju vrlo fotogenične Marianđele Melato) i jedna je od triju likova koje Arabal tretira kao ovaploćenja sopstvenog svetog trojstva - mistika, prosvećenost i revolt, tj. kao različite strane svoje (kompleksne) ličnosti. Trio koji silom prilika dospeva u središte haosa upotpunjuju učitelj Antonio (naturščik Roko Fontana), idealista i pacifista čije replike su vredne citiranja, i Goja (Ron Fejber), bludni sin lokalnog aristokrate, prijatelj nadrealista i vozač motocikla ukrašenog krilima od crne čipke; najbliži autorovom alter egu. Međutim, oni nisu glavni junaci - ta titula pripada delu nacije koji nije pokleknuo pred tiranijom, a koji predstavljaju meštani Vilja Ramira.

Arabal vešto oslikava nekoliko slojeva društva, u kojem su najugroženiji patuljci (izgleda, nezaobilazni u arthouse filmovima sedamdesetih), ali je podjednako briljantan i u uznemirujućim prikazima monstruoznosti (ne)čoveka. Začudne sekvence koristi kao vezivno tkivo jednostavne priče - krčaga za komentare natopljene gorčinom, dok u crnohumornim vinjetama, koje vode ka iznenađujuće romantičnom epilogu, potpuno uklanja granicu između "stvarnosti" i fantazije. Crno-beli arhivski snimci, odlična fotografija Ramona Suareza (koji je radio i na Hodaću kao ludi konj) i egzotično-ekscentrična muzička podrška (od narodnih pesama do himne Horsta Vesela) upotpunjuju ne baš prijatan, ali moćan doživljaj.

Chikyū Monogatari: Telepath 2500 (Shigeyuki Yamane, 1984)

Akciona, romantična i naučno-fantastična avantura Chikyū Monogatari: Telepath 2500 (Earth Story: Telepath 2500) spada u red animea koje već godinama obavija neprozirni veo zaborava. Toliko nepoznata da su čak i tekstovi na japanskom pravi raritet, do danas nije objavljena na DVD-u, dok je neprevedeno VHS izdanje dostupno samo u digitalnom formatu. Zanimljiva je po tome što je jedini animirani film u opusu Šigejukija Jamanea, aktivnog od sredine šezdesetih do početka devedesetih, i što čuveni ilustrator Jošitaka Amano potpisuje (atipičan) dizajn likova.

Prema opisu koji pružaju Allcinema.net i Anime enciklopedija Helen MekKarti i Džonatana Klementsa, priča počinje 2500. godine, na petoj planeti sistema Tolfan, kojim upravlja superkompjuter. Ne želeći da mu mašina kroji budućnost, osamnaestogodišnji Vil se, praćen telepatskim signalima, tajno ukrcava na kosmički brod Sturdžis. Snoviđenje u kojem se pojavljuje misteriozna lepotica navodi ga na neovlašćenu promenu kursa, te zajedno sa četvoročlanom posadom dospeva u zabačeni kutak univerzuma, spreman da pomogne dami u nevolji.

Devojka sa kojom Vil u prvoj četvrtini ovog ostvarenja razmenjuje misli zove se Flora i jedna je od krilatih (i obnaženih) domorotkinja oaze novootkrivenog sveta. Raj iz muških fantazija preobražava se u pakao sa pojavom tehno-maga (ili možda sveštenika?), koji tamo gospodari uz pomoć armije kiborga... Put do (predvidljivo) srećnog kraja popločan je žrtvama, a koliko je u njima nevinosti teško je odrediti bez poznavanja jezika. Moglo bi se reći da protagonisti deluju dovoljno zanimljivo da u sebi navijate za njihov opstanak, da je vrhunski negativac izgrađen na stereotipima (od pojave do zlog osmeha), a da je glavni junak u epilogu zreliji, naročito kada ga uporedimo sa buntovnikom koga upoznajemo kao učesnika uličnog pesničenja. Različite indicije ukazuju na to da je Telepata 2500 inspirisan Barbarelom, Planetom majmuna, Kjubrikovom Odisejom, svemirskim operama poput Fleša Gordona, čak i Šekspirovim komadom Romeo i Julija, a da su svi ovi uticaji upakovani po ugledu na "subotnje crtaće" osamdesetih.

Zapadnjačku (kemp) estetiku Amano kombinuje sa sopstvenom, mada likovima nedostaje melanholični šarm njegovih briljantnih akvarela, što ne znači da je rezultat eksperimentisanja loš. Naprotiv, Flora i njene sestre su (uprkos fan-servisu) epitom elegancije i ženstvenosti, a i Vil je simpatičan u asimetričnom kostimu, pomalo nalik na triko cirkuskog artiste. Sa crnim ogrtačem do zemlje i hladno-pretećim pogledom, "the boss" širi auru pakosti, a i ostali se mogu pohvaliti osobenim izgledom. Vizuelna atraktivnost, koja podrazumeva i fino oslikane pozadine, komplementarna je sa eklektičnim saundtrekom, fuzijom diska, balada, sintisajzerskih i dramatičnih kompozicija, a sve u pratnji odgovorajućih zvukova. Par psihodeličnih sekvenci najverovatnije je Amanovo maslo ili je prosto reč o nostalgiji animatora za proteklim decenijama...

La vie rêvée de David L (Paul Le & Julien Pichard, 2014)

U svom debitantskom ostvarenju, Pol Le i Žulian Pišar zamišljaju (ili je, s obzirom na naslov, prikladnije reći "sanjaju") kako bi izgledali studentski dani Dejvida Linča da je rođen nekoliko decenija kasnije. Subjektivni, blago iščašeni faux-biopic usredsređuje se na slikarske početke čuvenog reditelja, uz diskretne ili očiglednije reference na filmove (i seriju) iz njegovog opusa, od Glave za brisanje do Unutrašnjeg carstva.

Ne obazirući se na činjenice, autori daju sebi veliku kreativnu slobodu, pa već u drugom minutu odlučuju da mladi Dejvid (odlični Silvan Urban) pozira kolegama za akt, pošto kasni na predavanje. "Takva je tradicija." - tvrdi profesor, ali novajlija ubrzo uviđa da ništa nije onakvo kakvim se čini. Pored apatičnog i imaginarnog cimera, saksofoniste Freda (Nikola Ramad), dobija i naklonost triju devojaka. Luckasta Odri (Lor Maloazel) ima običaj da, zatvorenih očiju, pleše u polumraku; promiskuitetna Lora (Amondin Klep) krije poremećen odnos sa ocem, dekanom, iza širokog osmeha, a hendikepriana Kler (Margerit Debran) deluje kao njena sušta suprotnost. Pored upravnika, brucošku idilu narušavaju sujetni Frenk (Žil Duse) i prgavi domar Bob (Gzavije Ameler)...

Poznavaocima Linčovih dela neće promaći ni detalji poput plavog ključa, maglovitih kadrova, sumornog osvetljenja i nestajanja u (podsvesnom) crnilu. Nažalost, tokom segmenata koji iskaču iz okvira omaža, Leova i Pišarova smela nadrealistička hipoteza pokazuje sitne slabosti. Većina grešaka mogla bi se pripisati tankom budžetu i nedostatku iskustva ne samo reditelja, nego i ostalih članova ekipe, a u kojoj meri ćete ih tolerisati, zavisi od vašeg odnosa prema fan-fikciji. Uprkos tome, Sneni život Dejvida L-a uspeva da uvuče gledaoca u svoju začudnu stvarnost i na trenutke osvoji uvrnutom logikom i neospornom ambicioznošću.
 

SF Shin Seiki Lensman (Yoshiaki Kawajiri & Kazunori Hirokawa, 1984)

Inspirisan likom Lensmena iz romana Edvarda Elmera Smita i originalnom trilogijom Ratovi zvezda, film SF Shin Seiki Lensman (Lensmen: Tajna sočiva) danas je jedan od prašnjavih eksponata u muzeju zaboravljenih animea. Dostupan, nažalost, samo sa ne-japanskim sinhronizacijama, ovaj cheesy blast from the past zaslužuje bolji status.

Ako je suditi po narativnim skokovima i kratkom opisu sa AniDB-a, ova svemirska opera predstavlja skraćenu verziju TV serijala Galactic Patrol Lensman, emitovanog u periodu zima 1984 - proleće 1985. Radnja se odvija u XXV veku, a prati intergalaktičke avanture mladog i hirovitog pilota Kimbala Kinisona, nakon što misteriozno sočivo u njemu prepozna novog domaćina. Uz pomoć ratobornog ortaka Van Bazkirka, medicinske sestre Klarise Mekdugal i zmajolikog vanzemaljca Vorsela, suprotstavlja se zloj imperiji Boskon, kojom despotski vlada Lord Helmut.

Jednostavna i predvidljiva priča ne može se pohvaliti originalnošću, pa zato autori ostavljaju malo prostora za uočavanje njenih slabosti. Non stop jurnjava, isprekidana bitkama, eksplozijama i spasilačkim misijama, deluje zabavno, iako ste svesni činjenice da učesnike iste nećete dugo pamtiti. Likovi najčešće ne izlaze iz okvira stereotipa, kako na strani dobra, tako i među negativcima, čija nesposobnost dovodi u pitanje njihove osvajačke uspehe. Odgovor stiže onda kada Helmut shvati da od smene podmuklih generala nema nikakve vajde i preuzme stvari u svoje (goleme!) ruke, zadajući Kimu malo teži udarac. Naravno, glavni junak otkriva neslućenu moć sočiva i trijumfuje nad silama kosmičkog mraka... dok Magnum Malum ponovo ne uskrsne.

Ono po čemu se Lensmen izdvaja iz gomile naučnofantastičnih akcija, nastalih tokom 80-ih, svakako je izvrsna animacija, posebno u scenama koje su izvedene tradicionalnom tehnikom. Primena kompjutera, tada još uvek u povoju, ne daje baš uvek zadovoljavajuće rezultate, ali samo po standardima koje su postavili bar deceniju mlađi naslovi. Tim koji se okuplja u čuvenom studiju Madhouse daje sve od sebe da vas opčini dizajnom, bilo da je reč o high-tech letelicama, (bizarnim) stvorenjima koja nastanjuju daleke planete ili gotovo nadrealističkoj iluziji koju za Kima kroji Helmut u svojoj mesnatoj i pulsirajućoj jazbini. Ljubitelji "stare škole" umeće da cene i prikladnu muzičku pratnju, s obzirom na njen značajan doprinos u buđenju nostalgije.

Energičan i dinamičan, Lensmen: Tajna sočiva zanimljiv je i po tome što pruža uvid u sam početak rediteljske karijere Jošiakija Kavađirija, bez koga je praktično nemoguće zamisliti istoriju animea.

Lensman @ YouTube

J'irai comme un cheval fou (Fernando Arrabal, 1973)

U svom drugom filmu, Fernando Arabal spaja homoseksualnu romansu i satiru modernog društva u vrtoglavu, mizantropski intoniranu avanturu, istovremeno uzvišeno lepu i dozlaboga odvratnu. A njegov "panični" nadrealizam ne štedi nikoga - rezultat smelog eksperimentisanja jeste ikonoklastično, beskompromisno i brutalno iskreno delo.

Obojena cinizmom, priča prati mladog bonvivana Adena Reja (Džordž Šenon) koji, pod optužbom za ubistvo sopstvene majke (Emanuel Riva), beži u pustinju. Na peščanim dinama upoznaje enigmatičnog pustinjaka Marvela (Ačemi Marzuk), čije mistične moći obuhvataju sve od vraćanja vida slepima do pretvaranja dana u noć i obratno. Obostrana fascinacija ujedinjuje dvojicu muškaraca - u početku, njihova ljubav je platonska, da bi u (kanibalističkom) epilogu dostigla status duhovne.

Policijska potera za Adenom potisnuta je u drugi plan, iza tirade o licemerju "civilizovanih" ljudi - epitoma agresije, fanatizma, zagađenja, netolerancije i eksploatacije. Arabalova profana propoved donosi niz metaforičnih i neretko fetišističkih slika, koje svom silom ruše tabue, a među kojima se, kao najprovokativnije, izdvajaju one prouzrokovane edipovskim traumama glavnog junaka. Ništa vas ne može pripremiti za kreativno, smisleno i obuzimajuće ludilo kakvo se u sedmoj umetnosti danas retko sreće, a kojem su 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bili skloni autori poput Bunjuela, Felinija, Pazolinija, Hodorovskog ili Makavejeva.

Začinjene iščašenim humorom, uznemirujuće epizode iz poremećenog života Adena Reja prepliću se sa krajnje bizarnim fantazijama, odjecima prošlosti i podsvesti, stvarajući primitivnu tapiseriju, degutantnu koliko i prosvetljujuću. Mukotrpan je proces vraćanja korenima, a još je teže izboriti se sa monstrumima "napretka", pa zato Arabal već u naslovu poručuje: "Hodaću kao ludi konj."

My Child is a Saint

A cultivated curse and slightly metaphysical distortion.

(Click on image to enlarge.)

Viva la muerte (Fernando Arrabal, 1971)

Četiri decenije pre kolege i prijatelja Alehandra Hodorovskog, Fernando Arabal se priseća sopstvenog detinjstva u adaptaciji autobiografskog romana Baal Babylone iz 1959. Visceralna anarho-nadrealistička drama Viva la muerte (Živela smrt) donosi divlju i košmarnu priču o odrastanju malog (ali ne baš tako nevinog) Fanda (izvrsni naturščik Madi Šauš) i njegovoj potrazi za smislom u svetu apsurda.

Rediteljski prvenac plodnog dramskog i proznog pisca, esejiste, pesnika i provokatora prikazuje Španiju pod Frankovim režimom kao pustoš u (prljavim) rukama neukih, fanatičnih i nehumanih, personifikujući je u liku profašistički orijentisane majke (briljantna Nurija Espert). Naslov, koji u par navrata uzvikuju podanici bezumlja (preteći da će, ako treba, pobiti pola nacije), moto je ozloglašenog Hosea Milana Astreja, osnivača i zapovednika španske legije stranaca.

U pratnji vesele dečije pesme, groteskne "bošovske" ilustracije Rolanda Topora najavljuju orgije morbidnosti već u uvodnoj špici, da bi kasnije poslužile i kao svojevrsni epigrafi. Ne skrivajući iskrenu mržnju prema ljudskoj gluposti i okrutnosti, Arabal plete fragmentaran narativ - prizori sive stvarnosti i iščašenih fantazija smenjuju se u nepravilnom ritmu, bogati detaljima i simbolima, čija značenja nisu uvek očigledna.

Bolesno okruženje u kojem Fando sazreva, bez očinske figure, i strogo vaspitanje, kojem se hrabro suprotstavlja, izobličuju dečakovu psihu, dok bizarne, grozomorne i uznemirujuće slike oslikavaju poremećen tok njegovih misli. Edipovska sanjarenja, kao nesigurno utočište od paklene svakodnevice, postaju sve izopačenija, ustupajući mesto antikatoličkim vizijama, koje reflektuju Arabalovu pobunu protiv terora povlašćene crkve u tada totalitarnoj državi. Za scenu "božanskog obroka" trebalo je imati grandes cojones (pun intended), mada za njom, po upečatljivosti, nimalo ne zaostaju ni druge, poput olakšavanja nad glavom zarobljenog revolucionara, pričesti sa nožem u zubima i pužem umesto hleba ili valjanja u krvi i ostacima tek zaklanog bika. Metaforično predstavljanje masturbacije (šifra: gušter i slepi miš) i igra u džinovskoj porciji špageta sa pohotno-pobožnom tetkom (!) deluju benigno, posebno u poređenju sa brutalno naturalističkom završnicom. 

Viva la muerte je odličan predstavnik svoga vremena, ali i blistav primer radikalne umetnosti koja pomera granice dobrog ukusa i prkosi procesu starenja. Ne preporučuje se gledaocima sa slabim srcem (niti članovima Orke i ostalih udruženja za zaštitu životinja).

Boro in the Box (Bertrand Mandico, 2011)

"Zovem se Valerijan Borovčik. Ja sam pokojni poljski reditelj. Ceo život proveo sam u kutiji sa rupom." 

Navedena posthumna izjava predstavlja uvod u fantazmagorični biopik o jednom od najvećih provokatora među rediteljima XX stoleća. Kroz dvadeset šest poglavlja, čiji naslovi počinju slovima francuskog alfabeta, Mandiko plete neobičnu priču o Borovom začeću, detinjstvu, mladosti, odlasku u Pariz (kao životnoj prekretnici) i kinematografskoj smrti. 

 

Znalački kombinujući uticaje Švankmajera, Tarkovskog, Kronenberga, Rasela i Linča, malo poznati francuski sineast pokušava da utvrdi poreklo umetnikove suberzivnosti i odgovori na pitanje zašto je ostao upamćen i kao genije i kao pornograf. Ignorisanjem i izmišljanjem činjenica ili pokrivanjem istih velom aluzija i metafora, od niza bizarnih, perverznih, iracionalnih, melanholičnih i/ili mračno-komičnih slika stvara impresivnu nadrealističku dramu. Od "igre anđela" i posmatranja "ptica bez odeće", do prve kamere (žive, dlakave, sluzave i mesnate) i trčanja za vetrom (zefirom, otelovljenim u poluobnaženoj lepotici), razvojni put poljskog titana, kako ga neki kritičari nazivaju, deluje kao lepljivo eterični san.

 

Predivne u svojoj "prljavosti", crno-bele kompozicije pružaju katarzičan vizuelni doživljaj, a njihovu začudnost intenzivira kakofonična muzička pratnja, kao i prijatan glas Eline Lovenson, koje se možda sećate iz kultne horor-drame Nadja, ovde u dvostrukoj ulozi Borovčika-naratora i njegove majke. Boro in the Box je četrdesetominutno osveženje za sve ljubitelje arthouse filmova, uključujući i one koji (kao ni potpisnik ovih redova) nemaju (kompletan) uvid u Borov opus.