5 x Top 20

Došlo je vreme da se sumiraju utisci i kao po običaju, pored novi(ji)h ostvarenja sedme umetnosti, izdvajam i neka dobra stara, za koja nikad nije kasno, ukoliko ste ih do sada propuštali. Ove godine, čitaoce bloga častim sa čak 80 naslova (+ 20 muzičkih albuma).

Staro zlato + srebro + bronza

(najbolji igrani filmovi iz prošlog veka,

koje sam premijerno odgledao u 2014-oj)

1. The Innocents (Jack Clayton, 1961)
2. Sodrásban (István Gaál, 1963)
3. Avetik (Don Askarian, 1992)
4. Sunset Blvd. (Billy Wilder, 1950)
5. 8½ (Federico Fellini, 1963)
6. Det gode og det onde (Jørgen Leth, 1975)
7. Closed Vision (Marc'O, 1954)
8. The Linguini Incident (Richard Shepard, 1991)
9. Τόπος (Αντουανέττα Αγγελίδη, 1985)
10. Planetens spejle (Jytte Rex, 1992)
11. Szürkület (György Fehér, 1990)
12. Manden der tænkte ting (Jens Ravn, 1969)
13. Bo Ba Bu (Ali Khamrayev, 1998)
14. Ovoce stromů rajských jíme (Věra Chytilová, 1970)
15. Heavenly Creatures (Peter Jackson, 1994)
16. Fe (Kanji Nakajima, 1994)
17. Zakletva (Đorđe Kadijević, 1974)
18. Eika Katappa (Werner Schroeter, 1969)
19. Το χρονικό μιας Κυριακής (Τάκης Κανελλόπουλος, 1975)
20. Fängelse (Ingmar Bergman, 1949)

Novi + relativno sveži

(igrani filmovi novijeg datuma,

koje smatram vrednim pažnje)

1. Ida (Paweł Pawlikowski, 2013)
2. La leggenda di Kaspar Hauser (Davide Manuli, 2012)
3. Upstream Color (Shane Carruth, 2013)
4. Chitra Sutram (Vipin Vijay, 2010)
5. Трудно быть богом (Алексей Юрьевич Герман, 2013)
6. La danza de la realidad (Alejandro Jodorowsky, 2013)
7. The Zero Theorem (Terry Gilliam, 2013)
8. L'écume des jours (Michel Gondry, 2013)
9. Les rencontres d'après minuit (Yann Gonzalez, 2013)
10. Shit Year (Cam Archer, 2010)
11. Enemy (Denis Villeneuve, 2013)
12. Under the Skin (Jonathan Glazer, 2013)
13. Pégase (Muhamed Mouftakir, 2010)
14. Hlava – ruce – srdce (David Jařab, 2010)
15. Avida (Benoît Delépine & Gustave de Kervern, 2006)
16. Jigoku de naze warui (Sion Sono, 2013)
17. Hardkor Disko (Krzysztof Skonieczny, 2014)
18. 1 (Pater Sparrow, 2009)
19. Tejút (Benedek Fliegauf, 2007)
20. Frank (Lenny Abrahamson, 2014)

Animirani koktel

(srednje i dugometražne animacije,

omnibusi i OVA-e)

1. Giovanni no Shima (Mizuho Nishikubo, 2014)
2. Short Peace (Ōtomo, Morita, Ando, Katoki & Morimoto, 2013)
3. Kaguya-hime no Monogatari (Isao Takahata, 2013)
4. Exaella (Andrew Oudot, 2011)
5. Guskō Budori no Denki (Gisaburō Sugii, 2012)
6. Bayonetta: Bloody Fate (Fuminori Kizaki, 2013)
7. Stan Lee’s Mighty 7 (Lee Ningning, 2014)
8. The Secret Adventures of Tom Thumb (Dave Borthwick, 1993)
9. Тайна третьей планеты (Роман Качанов, 1981)
10. Habfürdő (György Kovásznai, 1979)
11. Mushishi Tokubetsu Hen: Hihamukage (Hiroshi Nagahama, 2014)
12. Arabian naito: Shindobaddo no Bōken (Yabushita & Kuroda, 1962)
13. Hal (Ryōtarō Makihara, 2013)
14. Shamanic Princess (Mitsuru Hongo & Hiroyuki Nishimura, 1996-1998)
15. Uchū Kaizoku Kyaputen Hārokku (Shinji Aramaki, 2013)
16. Jedné noci v jednom městě (Jan Balej, 2007)
17. Sakasama no Patema (Yasuhiro Yoshiura, 2013)
18. Sol Bianca: Taiyou no Fune (Hiroyuki Ochi, 1999-2000)
19. Felidae (Michael Schaack, 1994)
20. Shōnen Sarutobi Sasuke (Akira Daikubara & Taiji Yabushita, 1959)

Kratak metar 

(animirani + igrani)

1. The Gold Sparrow (Daniel Stessen, 2013)
2. Beauty (Rino Stefano Tagliafierro, 2014)
3. Входящая в море (Леонид Осыка, 1965)
4. Yūkoku (Yukio Mishima & Masaki Dōmoto, 1966)
5. Slow Life (Daniel Stoupin, 2014)
6. Pečat (Dušan Makavejev, 1955)
7. No contéis con los dedos (Pere Portabella, 1967)
8. Pharmakon (Ioakim Mylonas, 2006)
9. Kattenkwaad (Nova van Dijk, 2010)
10. Jaulas (Juan José Medina, 2009)
11. The Flight (Inbal Breda, 2014)
12. Doktora D. Sala (Aija Bley, 2005)
13. Leucotopia (Godet, Hermann, Legrand, Lejeune & Louala, 2013)
14. El Ladrón de Caras (Jaime Maestro, 2013)
15. Yūreisen (Noburō Ōfuji, 1956)
16. Ethereal Chrysalis (Syl Disjonk, 2011)
17. Unmathbudham Jagath (Vipin Vijay, 2000)
18. Yami Shibai (Tomoya Takashima, 2013)
19. Similo (MacGregor & Bruno Zacarías, 2014)
20. Grčki mitovi pod olovkom ruskih animatora

(Александра Снежко-Блоцкая & Анатолий Петров)

Albumi

1. Chrysta Bell - This Train
2. Resistor - To the Stars
3. Elle Bandita - Elle Bandita
4. Stream of Passion - A War of Our Own
5. Gletscher - Devout
6. Lenore S. Fingers - Inner Tales
7. Mother Beth VS Blondie - Nihil Ex Nihilo
8. Fredo Viola - Revolutionnary Son
9. Lykke Li - I Never Learn

10. Anathema - Distant Satellites
11. Rishloo - Living As Ghosts With Buildings As Teeth
12. Young Magic - Breathing Statues
13. Delain - The Human Contradiction
14. Soundwitch - Romanesque
15. Ólafur Arnalds - For Now I Am Winter
16. NeraNature - Disorders
17. Within Temptation - Hydra

18. Tabula Rasa - Tabula Rasa
19. Lisa Gerrard - Twilight Kingdom
20. The Kindred - Life In Lucidity

Hardkor Disko (Krzysztof Skonieczny, 2014)

Dugometražni prvenac Kšištofa Skonečnog, koji je u Poljskoj poznat kao glumac i autor brojnih muzičkih spotova, pruža sumoran pogled na dezorijentisane (ili zauvek izgubljene?) mlađe naraštaje današnjice. Provokativna i enigmatična priča o "očajničkoj potrazi za identitetom, o krivici, osveti, kazni i nemogućoj ljubavi", prema rediteljevim rečima, prikazana je u formi antičke tragedije u tri čina, koje najavljuju dečji crteži sa natpisima Dan očeva, Dan majki i Dan dece. 

Misterioznog (anti)junaka Marćina, u briljantno uzdržanom tumačenju Marćina Kovalčika, "upoznajemo" u napuštenom zabavnom parku, među izvrnutim metalnim dinosaurusima, koji najverovatnije simbolizuju poremećen odnos sa roditeljima (pod pretpostavkom da oni postoje, ali o tome kasnije). Igranje sa velikim nožem, koji u jednom trenutku drži tako da mu visi iznad očiju, svakako ne sluti na dobro.

Nakon dolaska u Varšavu, namerava da ubije Polu i Oleka Vrublevskog, iz neobjašnjenih (ili neobjašnjivih?) razloga. (Možda je stari kućni video snimak talentovane devojčice nekakav nagoveštaj?) Na adresi budućih žrtava zatiče njihovu kćer Olu (odlična Jasmina Polak), prati je do diskoteke, zastrašuje njenog pratioca, odlazi sa njom na hipstersku zabavu i zajedno se vraćaju u (besprekorno uređen) stan, na razuzdan seks. Narednog jutra, na doručku se pridružuje dobrostojećem paru Vrubevlski (Agnješka Vošinska i Januš Habjor), koji su po shvatanjima (za ne poverovati) još liberalniji od majke i očuha umetnice Eme iz prošlogodišnjeg favorita kritike La vie d'Adèle (Plavo je najtoplija boja). A oni i ne sanjaju šta im se sprema...

Od samog početka, Kovalčik sigurno i suptilno gradi lik zlovoljnog, prividno povučenog mladića, ćutljivog, ali agresivnog i vrlo veštog u skrivanju "hajdovske" strane svoje ličnosti, onda kada smatra da je to neophodno. Buntovnički šarm, kojim privlači pričljivu i hiperaktivnu Olu, sa lakoćom zamenjuje prividnom stidljivošću i ljubaznošću, kojima Polu i Oleka namamljuje u bezizlaznu mrežu. Pitanje koje odsustvom (tj. neotkrivanjem) motiva podstiče jeste da li je on čovek (sociopata) ili otelotvorenje neke više, gnevne, opominjuće i anarhične sile.

U zavisnosti od toga da li ste pripadnik "hardkor" ili "disko" generacije, mogao bi da bude anđeo uništenja ili anđeo spasilac. Borgman mlađi, odnosno "nihilistička verzija Posetioca iz Pazolinijeve Teoreme" (Rob Dickie, soundonsight.org). Sablasni kosač (buržujske) porodice koja je izgubila moralni kompas. Iako su mu (slowmo) snovi transparentni, misli ostaju neprobojne, pa je o njemu teško stvoriti kompletnu sliku, a to što je gledaocu često okrenut leđima nije od naročite pomoći.

Međutim, snaga ove crne (anti?)psihološke drame dobrim delom leži upravo u Marćinu, donosiocu ništavila - prozivodu samodestruktivnog konzumerističkog društva, koje zatvara oči pred problemima, ponirući sve dublje u ambis hedonizma i patvorenosti. Preosetljivost njegovih vršnjaka i žeđ za sve jačim stimulansima definišu scene provoda (i uživanja u porocima), koje uprkos zagušljivosti deluju kao kratki predasi od preovlađujuće, neugodne i podmuklo napete atmosfere.

Smelim kombinovanjem različitih uticaja, dugih i dinamično montiranih kadrova, igrane sa kvazidokumentarnom formom, i eksperimentisanjem sa estetikom video spotova, Skonečni i DP Kasper Fertač, koji je takođe debitant, stvaraju vizuelno sveden, ali intrigantan film, ispod čije mirne površine kao da tinja nekontrolisani bes. Beživotnim sivim i plavičastim tonovima oslikavaju svet koji polako nestaje pod pritiskom onih koji bi "radije goreli nego se smrzavali do smrti" - svet revoltiranih. Značajnu ulogu reditelj poverava i žanrovski mešovitom saundtreku, tretirajući ga kao esencijalni dodatak  scenariju... i društvenom komentaru koji daje.

Bo Ba Bu (Ali Khamrayev, 1998)

Francuska glumica (i jedna od Grijeovih lepotica) Arijel Dombal tumači lik misteriozne žene, koja se "niotkuda" pojavljuje u pustinji negde u Centralnoj Aziji - 11 000 km od Njujorka, kako natpis iz prologa kaže. Ostaci aviona ukazuju na nesreću, ali bi isti mogli da budu i samo mamac za (gledaočeve) pokušaje racionalizacije gotovo nadrealne situacije u koju (pasivna) junakinja dospeva. Izgubljenu, iscrpljenu i amnezičnu, pronalazi je sredovečni pastir Bo i dovodi u skromnu kolibu, koju deli sa mlađim bratom (ili sinom?) Buom. Očekivano, daju joj ime Ba i u početku brinu o njenom oporavku, ali vrlo brzo postaje jasno da je zajednički život ovo troje osuđen na propast.

Upoznata sa kulturnim i socio-političkim problemima Uzbekistana, ali i okolnih zemalja, u recenziji za sajt KinoKultura Gulnara Abikeeva tvrdi da Bo Ba Bu služi kao upozorenje za ljude sa tih prostora i predstavlja "hiperboličnu sliku mogućih rezultata procesa arhaizacije mentaliteta". I, zaista, ispod parandže "nemušte" ménage à trois drame nije naročito teško uočiti sablju satire, naoštrene da seče bigotizam, nazadnjaštvo, korumpiranost (totalitarnih) vlasti i potpunu izolaciju od stranih uticaja. Osim toga, Ali Hamraev upućuje i kritiku na račun objektivizacije žena, dajući na taj način filmu univerzalni karakter - u Boovim rukama, Ba nije ništa više od seks-lutke, dok Buova odluka da mu se suprotstavi i na taj način spreči tragediju dolazi prekasno. Kratak izlet u "civilizovani" svet pokazuje se kao još veće zlo od maltretmana u divljini, pa ne treba da iznenađuje to što se nakon odbacivanja, uplašena i prepuštena samoj sebi, ona vraća u (prividno bezbedno) stanje inercije.

Provokativnu i ne baš prijatnu priču, začinjenu sa malo humora, reditelj pripoveda u sumorno-egzotičnim slikama, maksimalno iskorišćavajući skromnu lepotu negostoljubivog prirodnog okruženja i trošnih objekata od blata, kamena i slame. Dominantnom (ili bolje reći, uslovljavajućom) bojom peska i osušenog bilja kao da naglašava krhkost protagonistkinje, ali i jednoličnost rutinskih poslova, tj. svakodnevice među ovcama i kozama, kamilama i zmijama. A pošto u nedođiji nema mnogo povoda za razgovore, dijaloge zamenjuje uzvicima, roktanjem i stenjanjem, ali i plačem, (bezumnim) smehom i nerazumljivim (možda čak i izmišljenim?) rečima, podvlačeći primitivizam požudnih nasilnika. Muzički skor, u kojem kompozitor Klod Samar vešto objedinjuje uticaje Istoka i Zapada, odražava eklektičnost filma i ekipe koja je na njemu radila...

Giovanni no Shima (Mizuho Nishikubo, 2014)

1945. donela je kraj najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva. Međutim, za stanovnike ostrva Šikotan, koje je ostalo skoro netaknuto, nevolje su tek usledile. Nakon upada sovjetskih vojnika, većina je bila prisiljena da se preseli u pomoćne objekte i da sumnjivim putevima dolazi do zaliha hrane. A u život Đunpeija, glavnog junaka, i mlađeg mu brata Kante ušetala je Tanja, kćer partizanskog komandira, i rodilo se prijateljstvo koje je srušilo jezičke i kulturološke barijere. Nažalost, mališani nisu mogli da utiču na odluke svojih roditelja...

Pod vođstvom Ošijevog čestog saradnika Mizuha Nišikuba (Otogizōshi, Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume), scenaristi Šigemiči Sugita i Jošiki Sakurai osvrću se na osetljivo poglavlje iz prošlosti Japana i isporučuju dirljivu i promišljenu priču, vešto izbegavajući da upadnu u zamku demonizacije okupatora. Sve likove, bili oni domoroci ili došljaci, najpre predstavljaju kao ljude, čiji su postupci u potpunom skladu sa datim okolnostima, te nema nijednog koji je oslobođen mana i grešaka u rasuđivanju. Odličnom karakterizacijom čine ih bliskim gledaocu do te mere, da je sebe lako zamisliti u njihovoj koži ili ih makar razumeti, dok se procesom humanizacije "neprijatelja" suprotstavljaju nacionalnim predrasudama. Naravno, ogroman je i doprinos posvećenih glasovnih glumaca, među kojima se posebno ističu debitanti Đun'ja Taniai, Kota Jokojama i Polina Iljušenko, koji demonstriraju raskošan talenat.

U izgradnji narativa, autori zauzimaju stanovište dečaka, oslanjajući se na citate iz romana Noć na galaktičkoj železnici, kojima intenziviraju snagu brojnih emotivnih udaraca. Sa ostarelim Đunpeijem upoznaju nas u nostalgijom protkanom prologu, na brodu koji se približava brdovitom Šikotanu, vraćajući nas potom u njegovo nezaboravno, ali delimično izgubljeno detinjstvo. Posredstvom sećanja, maglovitih kao u svakoga, ispredaju iskrenu i slojevitu pripovest o lepoti doba nevinosti, značaju porodice u ekstremnim situacijama i suočavanju sa gubitkom voljenih osoba, ne trošeći uzalud ni minut filma. Na početku, surovost stvarnosti odrastanja u teškim uslovima prikrivaju dečjom vedrinom, zbog čega tragedija u drugoj polovini izaziva jak potres, baš kao i Groblje svitaca (Hotaru no Haka, 1988), sa kojim je poređenje neizbežno.

Promene u ekspresivnoj atmosferi naglašene su pažljivim odabirom boja. Sveži zeleni i topli narandžasti tonovi dominiraju u danima razbibrige na ostrvu - uživanju u čarima prirode, natpevavanju učenika, koje ih vodi prevazilaženju razlika, i igranju sa vozićima, koje približava razdraganu braću i nežnu Ruskinju. Blistavim plavetnilom oslikana su sanjarenja insprisana gorespomenutim Mijazavinim delom, čije pravo značenje Đunpei otkriva uporedo sa sazrevanjem. Sumornim scenama deportacije, boravka u radnom logoru i potrage klinaca za ocem po zavejanim planinskim predelima razliva se sivilo. A fascinantno je to što jednostavan crtež nimalo ne oduzima od ozbiljnosti i ubedljivosti animea, ne ugrožava kvalitet animacije, niti deluje disonantno u spoju sa visokostilizovanim pozadinama i evokativnim muzičkim skorom.

Optimizam sa mirisom melanholije obeležava epilog, kojim Nišikubo potvrđuje svoju nepristrasnost, zaokružujući impresivnu, u isti mah magičnu i realističnu melodramu pozivom na pomirenje. Đovanijevim ostrvom produžuje listu animiranih klasika za čije gledanje je obavezna platnena maramica... ili pakovanje papirnih, ukoliko vam nisu prozaične.

Kaguya-hime no Monogatari (Isao Takahata, 2013)

 

Čitavih deset godina nakon učešća u projektu Zimski dani (Fuyu no Hi), kojim je rukovodio stop-motion animator Kihačiro Kavamoto, Takahata se predstavlja izvrsnom adaptacijom Priče o sekaču bambusa (Taketori Monogatari). Na zalasku osme decenije života, isporučuje film koji po vitalnosti nadmašuje njegov prvenac Horus, princ sunca (Taiyou no Ōji Horusu no Daibōken, 1968), pozicionirajući ga blizu ratne drame Groblje svitaca (Hotaru no haka, 1988), kojom je mnogima izmamio suze.

Iako u pogledu zarade na blagajnama prilično zaostaje za Mijazakijevom neosporno lepom, ali precenjenom labudovom pesmom Uzletanje (Kaze Tachinu), koja je takođe premijerno prikazana 2013-e, Priča o princezi Kaguji je odvažnije i nadahnutije delo. Zasnovano na narodnoj bajci iz X veka, prati (ubrzano) odrastanje enigmatične i minijaturne devojčice, pronađene u svetlećoj mladici bambusa. Međutim, osim što funkcioniše kao melanholični portret naslovne junakinje, ova prividno arhaična i posve jednostavna fantazija može se posmatrati iz nekoliko uglova.

Bezvremenost često prepričavane legende ogleda se u univerzalnosti i progresivnosti tema koje obrađuje, kao što su prolaznost detinjstva i premošćavanje rodnog, klasnog i generacijskog jaza, praćeno pobunom protiv ustaljenog (i ustajalog) sistema vrednosti. Istraživanjem slobode u ograničavajućem ljudskom društvu, reditelj pruža i vrlo koncizan uvid u kulturno nasleđe Japana, zbijajući šale na račun apsurdnih i po ženu ponižavajućih običaja. Oslanjajući se na animistička i budistička učenja, svoju sentimentalnost skriva iza Kagujine čežnje za pastoralnom idilom - bubama, pticama, zverima, travi, cvećem i drvećem, ali i prijateljima koji su je, čudnu, prihvatili bez predrasuda. Putem inicijacije u svet aristokratije i teških izazova koje ona postavlja udvaračima, otkriva nam divlju, a u transcendentalnom epilogu i pravu prirodu protagonistkinje. 

 

Za razliku od poočima, Kaguja ne dopušta da bude oblikovana lažnim normama, dok je u obavljanju nametnutih dužnosti marljiva samo zato što to njene usvojitelje čini srećnim. Po samopožrtvovanosti, bliska je likovima Hansa Kristijana Andersena, pa onakav kraj ne treba da čudi, već da posluži kao dobronamerno upozorenje roditeljima da donošenje određenih odluka ipak treba da prepuste deci. Gnev koji u njoj ključa maestralno je oslikan u sceni sna, tokom kojeg beži iz gradske vile ka "rodnoj" planini, ostavljajući za sobom slojeve svile i preobražavajući okruženje u gusti splet intenzivnih linija, izvučenih ugljenim štapićima.

Prikaz iznenadne erupcije princezinih emocija, sirov i frenetičan u poređenju sa ostatkom filma, nije jedino što impresionira u Takahatinoj verziji drevne priče. Sekvence koja opisuju prve korake i igru sa divljim prasićima su toliko ljupke i neodoljive, da njihova trivijalnost nestaje u nežnim pastelnim bojama i predivnom skicuoznom crtežu, nimalo nalik onome kakav krasi većinu ostvarenja studija Džibli (Ghibli). U potrazi za čistim vizuelnim izrazom, autor i ekipa animatora crpe inspiraciju iz tradicionalne japanske umetnosti - prozračnih akvarela sa emaki svitaka, podražavajući izgled dečjih slikovnica. (Vizuelni pandan ovom animeu u evropskoj kinematografiji je crtać Ernest i Selestin.) Uz besprekornu glasovnu glumu i nenametljiv meditativni skor Džoa Hisaišija, svaki frejm je malo remek-delo koje opčinjava elegancijom i poetičnošću.

 

Ukoliko sebe smatrate ljubiteljem kvalitetne hiperstilizovane animacije, bilo da dolazi sa Dalekog Istoka ili iz nekog drugog kraja planete, Priču o princezi Kaguji ne smete propustiti. Njen šarm leži u skromnosti.

 

Shit Year (Cam Archer, 2010)

"Da biste se bavili umetnošću, morate biti sebični." - kaže Kem Arčer u intervjuu za Indiewire i dodaje da je sa filmom Shit Year (Loša godina) dopustio sebi da bude i luckast, krijući svoj autoportret iza lika Kolin Vest, u briljantnom tumačenju Elen Barkin. Nakon dva kratkometražna (Bobbycrush, Godly Boyish) i jednog celovečernjeg ostvarenja (Wild Tigers I Have Known), u kojima se bavio problemima gej tinejdžera, obećavajući reditelj okreće novi list i, sledeći primer Vajldera i Linča, upušta se u istraživanje naličja industrije snova.

Priču o sredovečnoj glumici koja odlučuje da se povuče iz šoubiznisa, Arčer prikazuje u formi (eksperimentalne) psihološke drame, dok kao začin dodaje prstohvat (deadpan) humora i punu šaku zagonetki, čije rešavanje prepušta gledaocu. Narativno tkivo kida na sitne komade, od kojih sastavlja apstraktan kolaž mučnih osećanja, bizarnih priviđenja i izvitoperenih sećanja - slomljeno ogledalo isprekidanog misaonog toka glavne junakinje. Poput Norme Dezmond iz Bulevara sumraka (Sunset Boulevard, 1950), i njegova Kolin se sklanja od očiju javnosti, ali ne sa namerom da se jednog dana vrati pod svetlo reflektora, već da se u osami posveti pravom "ja". Međutim, izolacija u kolibi pokraj šume ne donosi joj očekivani mir (delimično zahvaljujući pesmi buldozera koji učestvuju u planskoj deforestaciji), a ona se suočava sa narastajućom prazninom koja preti da je proždere iznutra. 

"Kako je ovo ništa postalo moje nešto?" - pitanje je koje postavlja veseloj i nametljivoj susetki Šeli (Melora Volters), iako verovatno zna da joj niko drugi ne može pomoći u pronalaženju izgubljenog identiteta. A tridesetogodišnja zavisnost od preuzimanja tuđih ostavlja je u stanju intenzivne anksioznosti i duboke razočaranosti, gurajući je niz tobogan depresije, pravo u blato samoprezira, i umanjujući njenu sposobnost da razlikuje stvarnost od fantazije. Pogoršanju situacije doprinosi i raskid veze sa znatno mlađim kolegom Harvijem Vestom (Luk Grajms), sa kojim je, prema rečima naratorke (Riki Li Džouns), delila samo prezime i ništa više. Skorašnja (?) prošlost, obeležena propalom romansom, neumoljivo prodire u rastrzanu sadašnjost, izazivajući košmare koji izgledaju kao da su zalutali iz nekog naučnofantastičnog filma.

Misteriozna i uznemirujuće bela "soba za informacije", kojom autor sugeriše da fragmenti opisanih događaja pripadaju virtuelnoj simulaciji Kolininog života, verovatno je projekcija alternativnog (podsvesnog?) sveta, iz kojeg ona pokušava da pobegne. Scene koje se odvijaju u tom "čistilištu" naglašavaju krhkost naizgled jake, sigurne i egoistične žene, pomerajući granice nadrealnog još dalje i odvlačeći gledaoca od izlaza iz lavirinta poremećenog uma. U trenucima kada Arčerove ideje počnu da izmiču kontroli, a mind-fuck se preobrazi u mind-rape, tu su velelepne monohromatske kompozicije (sa 16mm trake), prikladan zvučni dizajn i glumačka bravura Barkinove, da stvari opet postave na svoje mesto. Odsustvo boja (ne računajući prvi kadar) podudara se sa sivilom u koje protagonistkinja uranja nakon odlaska iz holivudskog cirkusa, čineći senke u njenoj potrazi za smislom zlokobnijim nego što jesu...

Ukratko o tri dugometražna filma

Каменный крест (Леонид Осыка, 1968)

Zasnovana na motivima dela ekspresioniste Vasila Stefanika (1871-1936), sumorna istorijska drama Каменный крест (Kameni krst) donosi priču o Ivanu Diduhu, iscrpljenom seljaku koji odlučuje da se sa porodicom preseli u Kanadu, ne bi li ih spasio siromaštva. Veče pre odlaska, u njihov dom provaljuje lopov, pa gazda, kako mu običaji nalažu, saziva savet, na kome će biti odlučena sudbina prestupnika. Ganut situacijom koja je onog jadnika navela na krađu, Ivan mu oprašta, ali susedi nisu meka srca i odlučuju da ga pogube. Idućeg jutra, ograđujući se od greha koji su njegovi prijatelji počinili, starac podiže kameni krst, koji postaje simbol kraja arhaičnog načina življenja.

Ivanovu unutrašnju borbu, prouzrokovanu nemilim događajem i bolnim kidanjem veza sa rodnom grudom, Leonid Osika prikazuje posredstvom oproštajne ceremonije, na kojoj se okupljaju svi meštani sela. Veselje, obojeno sujeverjem (oblasti Pokutija), intenzivnim emocijama i naglo probuđenim sećanjima, poseduje odlike etnografskog dokumentarca, te pruža jasan uvid u kulturno nasleđe Ukrajine i mentalitet naroda sa tih prostora. Polagano, ono se preobražava u pogrebnu povorku, jer za glavnog junaka je, baš kao i za sve ostale, napuštanje domovine (tj. put u neizvesnost) jednako smrti - otud i molitva za pokojnike u uzvišenom završnom činu. Pastoralna melanholija, koja se ogleda u autentičnom okruženju i na izboranim licima briljantno odglumljenih likova, naglašena je izvrsnom crno-belom fotografijom i elegičnim skorom.

Der Rosenkönig (Werner Schroeter, 1986)

Mračno-romantičnom melodramom Der Rosenkönig (Kralj ruža) reditelj odaje počast svojoj muzi, Magdaleni Montezumi, koja je preminula od raka ubrzo nakon završetka snimanja. U poslednjem filmu, ona tumači Anu, psihički nestabilnu udovicu koja se sa odraslim sinom Albertom (Mostefa Đađam, arhitekta Aleksandar u Tag der Idioten) seli na staro imanje, negde na obali Portugalije, sa namerom da tamo uzgaja ruže. Pometnju u već napet odnos između ovo dvoje unosi mladić Fernando (Antonio Orlando, jedan od žrtvenih jaganjaca u Salò o le 120 giornate di Sodoma), koga Albert kidnapuje, veliča i naposletku obogotvoruje.

Jednostavan zaplet Šreter koristi samo kao izgovor za niz pompezno-snoviđajnih vinjeta, u kojima se umetnost baroka, Poovi stihovi i lirski (improvizovani) dijalozi gusto prepliću sa religijskom i homoerotičnom ikonografijom, dok zvučne pejzaže oblikuju fado, opera i arapska etno muzika. Portret majčinske prekomerne ljubavi i rituali strasti, putem kojih autor otvoreno govori o sopstvenoj seksualnosti, obogaćeni su simbolima čije značenje nije uvek lako odgonetnuti (ovce, guske, žaba u kavezu, razapeta mačka). Sa druge strane, na gotovo svakom koraku prisutni su znakovi neumoljivog propadanja (oljušteni zidovi, ispucale statue, porozni azuležo, slomljena prozorska okna i vitraži prekriveni slojevima paučine), kao odraz prolaznosti, kojoj Montezuma odvažno prkosi. Teško je ostati ravnodušan na njen prodoran pogled i simpatično vrskanje u govoru, i nemoguće je ne diviti se upečatljivoj slikovitosti kraljevstva jarkocrvenih ruža, sveta koji nastanjuju duhovi čežnje.

The Frame (Jamin Winans, 2014)

Spekulativna (i samoanalitična) fantazija The Frame mogla bi se okarakterisati kao duhovni naslednik multižanrovske bajke Ink, kojom je Vinans pokazao da maštovitost ne priznaje budžetska ograničenja. Usredsređuje se na par stranaca, čiji se životi preklapaju na bizaran način i koji se uzaludno trude da zakopaju burnu prošlost, promene trenutne okolnosti i krenu ka svetlijoj budućnosti. Aleks je kriminalac, progonjen grižom savesti, a Samanta odlučna i odgovorna pripadnica interventne jedinice bolničara. Na prvi pogled bezazlen sudar njihovih stvarnosti predstavlja povod za metafizičko istraživanje, tokom kojeg se televizija postepeno transformiše u sredstvo komunikacije, a četvrti zid se ruši. Neočekivani izlazak protagonista iz tesnog okvira jednolične svakodnevice označava početak čudesnog (ili haotičnog?) procesa čiji je cilj oslobađanje iz tamnice predodređenosti.

Ubedljivi u ulogama običnih ljudi suočenih sa neobičnim problemom, Tifani Mualem i Dejvid Karanza lako izlaze na kraj sa neverovatnom, ali iskrenom pričom. Ne dopuštajući sebi da ostanu usamljeni i zauvek izgubljeni, Samanta i Aleks osvajaju gledaočeve simpatije i podstiču na preispitivanje vlastitog znanja i smisla postojanja. Međutim, Vinansove grandiozne ideje, inspirisane  i Jungovim arhetipovima, između ostalog, povremeno opterećuju scenario, čineći njegove nedostatke uočljivijim. Ono što doprinosi maskiranju istih jeste dopadljiva vizuelnost, pitomi i prikladni specijalni efekti, posebno zanimljivi u završnici, kao i prijatan skor, kojim reditelj demonstrira i kompozitorski talenat.