Ispod olovno sivog neba, život je samo opsena - fatamorgana u industrijalizovanoj pustinji. Tragajući za inspiracijom, ostareli slikar svakodnevno dolazi do fabrike, ali platno ostaje prazno. Devojčica, koja uživa u obilaženju ruševina, preuzima njegovu ulogu, ukrašavajući zarđale olupine crtežima kredom. Svoju brižnost njena majka ispoljava na čudan (ali ispravan?) način - čitanjem mračne i metaforične bajke o čudovištu velikom kao planina. Kreativna snaga, otelovljena u liku odrpanog mladića, kopni na deponiji neiskorišćenih ideja...
Žanrovski teško odrediv, Nakajimin prvenac Fe (Gvožđe) mogao bi se okarakterisati kao ekološka parabola, prikaz odnosa čoveka prema istrošenim stvarima ili nečujni lament iznurenog umetnika, koji simbolizuje sve stvaraoce nemoćne da makar uspore sunovrat ljudskog roda. Poetična priča o drvetu, kojom nam se neimenovani junak obraća na početku, jasno upućuje na blizinu kraja - umiranje prirode paralelno sa ubrzanim širenjem, ali i propadanjem čelične imperije. Željno iščekivanje kiše latica, koja bi, odlažući smrt, omogućila nastanak poslednje slike, podseća na težak, pomalo monoton san, koji u mašti deteta postaje stvarnost, ali se zapravo produžava ad infinitum. Pesimistička vizija budućnosti (a možda i sadašnjosti?) u isti mah je i projekcija težnje da se ostavi trag u večnosti i ogledalo autorovog straha od lične apokalipse - potpunog nestajanja unutrašnjeg sveta.
Insisitirajući na usporenom ritmu i naglašavajući dominantnost hladnih konstrukcija nad ništavnim protagonistima i jedva živim organizmima koji ih okružuju, reditelj opčinjava gledaoca neretko dugim kadrovima sumorne lepote, prljavih i zagasitih boja. Melanholičnu atmosferu upotpunjuje eteričnim neoklasičnim instrumentalima, koji uz buku gargantuanskih postrojenja učestvuju u paranju zagrobne tišine. Zbog "ogrebotina" i zrnastog kvaliteta fotografije, Nakajimina kriptična (skoro pa one-man show) drama odaje utisak dosta starijeg filma, ali joj ta arhaičnost nimalo ne oduzima od šarma.
No comments:
Post a Comment