Tužbalica crvenog anđela

Vrtimo se u krug
i prolazimo kroz vatrene obruče.
Noge nas više ne bole,
jer slomili smo staklo.
Ustajemo sa zemlje
gde su nas položili mrtve
i smejemo se suncu koje spava.
A on nestaje u tami zaborava
i niko ne zna pravi put…

 

Hi no Tori (Ryousuke Takahashi, 2004)

Omnibus serijal Hi no Tori (Feniks) poslednja je animirana adaptacija istoimenog životnog dela Osamua Tezuke, a prethode joj simpatični, mada kitnjasti i infantilni dvočasovni film Hi no Tori 2772: Ai no Kosumozōn (1980) i 3 izvanredne OVA-e (1986, 1987) u režiji Rintara i Toshija Hirate. Neosporna ambicioznost svih ovih ostvarenja ogleda se u smeštanju obimnih, epskih priča u vrlo tesan okir - u Takahashijevom slučaju, u trajanju od najviše četiri epizode.

Centralne teme, pa samim tim i spone između pet obrađenih knjiga jesu ciklus života, veličanstveno oslikan u uvodnoj špici, i potraga za (prokletom) besmrtnošću, oličenoj u mitološkom biću iz naslova, koje predstavlja fizičku manifestaciju večnosti kosmosa. Poglavlja Reimei-hen (Svitanje, ep. 1-4), Igyō-hen (Neobična stvorenja, ep. 7) i Taiyō-hen (Sunce, ep. 8-11) smeštena su u prošlost te pripadaju istorijskoj fikciji i pod snažnim su uticajem japanske mitologije, dok su Fukkatsu-hen (Uskrsnuće ep. 5 & 6) i Mirai-hen (Budućnost, ep. 12 & 13) naučnofantastične sage, pri čemu je druga zaokružena metafizičkim epilogom na tragu (daleko kompleksnije) Odiseje u svemiru. Odlikuju se, bez izuzetka, sigurnom režijom i dinamičnim ritmom odvijanja radnje.

Zahvaljujući veštim scenaristima, ideje "oca mange" obrađene su tako da, uprkos nedostatku suptilnosti, zadovolje ukuse i prosečnog i zahtevnog gledaoca, pa je u isti mah anime opuštajuć, zabavan i intelektualno izazovan. Prelazeći duge prostorno vremenske distance, oni prenose Tezukina razmišljanja o ljudima, njihovim strahovima, ambicijama, manama i vrlinama, kao i odnosu prema prirodi, tehnologiji, nauci i religiji, a sve posmatrano kroz prizmu neprestanih društvenih promena. Međutim, čak i da niste bili u prilici da čitate originalno delo (poput autora ovih redova), sigurno ćete primetiti da nešto (malo) nedostaje, naročito u razvoju protagonista. Za karakterizaciju se ne može reći da je loša, ali empatija ume da izostane, čak i onda kada se talentovani seiyūi toliko trude da se njihova gluma (doduše, retko) opasno približava preglumljavanju.

Tehnički posmatrano, Hi no Tori je više nego solidan. Prepoznatljiv i katkad komičan dizajn likova, inspirisan radovima Uba Iwerksa i Walta Disneya, deluje sveže u osavremenjenom ruhu, zadržavajući šmek stare škole i uključujući, naravno, inkarnacije stalno prisutnog Sarute sa groteskno preuveličanim nosem. Pozadine su osmišljene tako da daju jasan uvid u okruženje, a ogromna pažnja posvećena je odabiru boja i svetlosnim efektima, pa svako pojavljivanje žar-ptice hipnotiše svojom lepotom i elegancijom. Raskošni klasični instrumentali, prožeti zvucima Dalekog Istoka, briljantno su uklopljeni u svaku situaciju, a posebno se izdvaja eterična kompozicija Mina Chena, u izvođenju Češkog filharmonijskog orkestra i Mio Isayame, pevačice predivnog glasa.

Slagali se ili ne sa Tezukinim stavovima, Feniks je odličan primer japanimacije skrojene tako da stil i sadržina budu skoro podjednako upečatljivi, iako ne i besprekorni.

Tori (Tadanobu Asano, 2004)

Ukoliko ste ljubitelj savremene japanske kinematografije, vrlo verovatno ste naišli makar na jedan film u kome neku od uloga tumači multitalentovani Tadanobu Asano, glumac i muzičar čija interesovanja se protežu i na pisanje poezije, slikarstvo i kaligrafiju. Eksperimentalni omnibus Tori njegov je rediteljski prvenac i odraz neobuzdane kreativnosti, a sačinjava ga pet međusobno nepovezanih vinjeta, čija značenja su teško dokučiva, s obzirom na to da najčešće deluju poput lucidnih snova.

Avangardni kolaž u trajanju od četrdesetak minuta otvara nadrealna animacija raskošnog kolorita koja se usredsređuje na naslovnu pticu (inače, rođenu u oku mladića) i prati njen let iznad psihodeličnih i apstraktnih predela, podražavajući nevinost dečijih crteža. Prigrabivši pažnju gledaoca, Asano je lagano preusmerava na sledeći, vizuelno najatraktivniji segment - enigmatičnu artsploitation fantaziju gotske atmosfere, na tragu "igrane mange" Death Trance (2005). Suočen sa duhovima prošlosti (svojom voljenom i suparnikom?) u snegom okovanoj šumi (čistilištu?), uznemireni mladić sa mačem (savremeni samuraj?) pokušava da izvrši samoubistvo, ali mu to ne polazi za rukom i dovodi ga do ludila. Zahvaljujući odsustvu dijaloga i narativa u konvencionalnom smislu, moguća su i drugačija tumačenja, što je najverovatnije i bila namera autora.

Treća minijatura po atmosferi je slična Lynchovim "home video" igrarijama, posebno dokumentarcu koji prikazuje nastanak organske podne lampe (Dynamic 01: The Best of DavidLynch.com). Uokvirena ambijentalnom elektronskom muzikom, posvećena je grafitima i skejtbordingu, a završava se noćnom vožnjom ružičastim kamionom, na čijoj prikolici je prethodno sprejevima "škrabao" ulični umetnik. Stara fotografija iz vozačeve kabine najavljuje četvrti čin - stand-up komediju dueta Noiru Koiru koju ćete razumeti samo ukoliko poznajete japanski, pošto je Tori još uvek nepreveden. Kao epilog poslužio je plesni performans, istovremeno muževan i ženstven, na platformi koja se uzdiže iznad okeana, pod otvorenim nebom, neposredno pred zalazak sunca. Izvodi ga baletan u haljini kičastog dizajna, a donekle podseća na A Study in Coreography for Camera (1945) Maye Deren.

Pokazujući da je od iskusnijih i smelijih kolega, sa kojima je sarađivao, naučio poneki trik, Asano se upisuje na listu filmotvoraca kojima alternativni pristup stvalaštvu nije nimalo stran...

Karneval - Movies

Kada bi šetnja po oblacima, u prisustvu živih senki i nemih duhova, bila moguća, jedan od njenih muzičkih pandana bio bi i novi album benda Karneval. Šest pesama hipnotišuće lepote, inspirisano filmskim ostvarenjima i otpevano na pet jezika, sačinjava opuštajuću, eteričnu i nadahnjujuću elektro-operu Movies, koja poseduje moć da vas uvuče u svoj snoviđajni svet i pritom učini nemoguće - da vidite zvukove i čujete boje... Ilustracija koja sledi predstavlja apstrahovanje mojih utisaka, odnosno pokušaj preobražavanja ove polučasovne audio-fantazije u sliku.

Zvanični sajt benda: Karneval - Real Time Biography

Nadrealna struktura LXIV

~Zeleni stub / Green Column~

Prazna soba od dvadesetak kvadrata izgledala bi kao i sve druge, da nije bilo kružnog zelenog stuba koji je kroz nju prodirao iz beskraja i oko kojeg su, poput dosadnih mušica, lebdele piramide od ogledala. Kada smo ušli, neko je za nama zaključao vrata, a onda su ista nestala. Na jednom zidu trebalo je da piše:

Beautiful Hate

Savage Faith

You came way too late

Shizofrena bojapokalipsa

(Šaranov nadriduhoviti vic)

  

    “Bolesno, žuto nebo naziralo se kroz male otvore sluzave, tamnoplave skrame. U rečnim koritima ključala je crvenkasta voda. Ispred prozora razorenih zgrada, na žicama razapetim od kraja do beskraja, visili su izduženi ljudski torzoi, sa kojih su otpadali komadići pozelenelog mesa. Kidali su se natenane, kao na esktremno usporenom video snimku, i topili se pri padu na gladno tlo.
    Svakog jutra, sa velikog elektronskog bilborda, gospodin Mono Pol najavljivao je dolazak jednorogih duhova, ali niko od nas nije znao o čemu govori. Verovali smo da u programu koji ga je kontrolisao postoji neka greška, pa zato stalno ponavlja jedno te isto.
    U vazduhu se osećao miris šećerne vune, koji su širili leševi nekad ponosnih džinova. Ležali su opruženi po razrovanim ulicama, još od vremena kada su miševi aristokrate dobili pravo glasa, i svojim regenerativnim iznutricama obezbeđivali su nam skoro sva sredstva potrebna za goli opstanak. Međutim, jednog dana primetili smo da im delovi tela blede, a potom i nestaju. Pokušali smo da ne paničimo, ali je njihovo posthumno izumiranje sve više uzimalo maha.
   Dobroćudne starešine su, u dogovoru sa plemenskom Majkom, odlučile da Devanu i mene pošalju na Početak Vremena, sa ciljem da stvorimo novi život i nadamo se da naši potomci neće izmisliti reč za incest. Obukli su nas u trikoe sačinjene od elastičnih creva mrtvih gorostasa (pošto su se isti dobro pokazali tokom eksperimentalnih putovanja u prošlost) i odveli nas do kapsula koje su se dosad vraćale samo par dana unazad. Nismo bili spremni na rizik, niti smo imali izbora. U očima delegata okupljenih na lansirnoj rampi primetio sam iskru radosti, ali mi nije bilo jasno zbog čega su srećni…
    Kada smo se moja partnerka i ja probudili, oko nas je sve bilo crno. Srećom, lica su nam isijavala fluorescentno narandžastom svetlošću, pa smo oboje mogli da vidimo gde je ono drugo. Pustili smo pipke za razmnožavanje i dugo se milovali, lebdeći u mraku i razmenjujući slatkaste telesne sokove. Iznenadan nalet beline na trenutak nas je zaslepeo, a onda smo shvatili da je prostor oko nas ispunjen pulsirajućim sferama koje su tankim nitima nalik arterijama bile povezane sa bezbroj udova bića od tečnog stakla. Dubokim glasom poželelo nam je dobrodošlicu na praiskonskom jeziku i oblizalo nas glatkim, ljubičastim jezikom. Njegova pljuvačka delovala je kao snažan afrodizijak, pa smo narednih dana (ako se danima može nazvati protok Tempusovog odsustva) neprestano vodili ljubav, dok je naš domaćin cvrkutao disonantne Melodije Preobražaja. Ubrzo potom, na svet su došla i mutirana novorođenčad, čiji plač nam je izobličio sećanja na istrošenu zemlju budućnosti. Bilo ih je dvanaest…”
    Šaranu se učinilo da ga prijatelj ne sluša pažljivo kao ranije, pa je zastao i brecnuo se na njega:
    “Dobro, Tej, zašto si toliko nezainteresovan?!”
   “Izvini, ali danas mi nije ni do čega… Osim toga, mnogo, brate, sereš!” – reče mu depresivni mladić.
   “E, pa, sledeći put ćeš ti da izmišljaš, a ja ću šakama da zatvorim uši.” – uvređen i razjaren, zgrabio je tamnosivi kaput prebačen preko naslona stolice i izjurio je napolje, iako je padao gust sneg. Ovaj se, zbunjen, počešao po riđoj kosi, a potom upitao odraz u zamagljenom ogledalu: “Odakle li mu izrastoše ruke?!”

Metachaos (Alessandro Bavari, 2010)

Višestruko nagrađivani Metachaos je, prema rečima autora, "multidisciplinarni audio-video projekat, artikulisan kao kratkometražni film; set fotografija i slika različitih tehnika izrade". U daljem (i, možda, previše detaljnom) objašnjenju svog dela, Bavari kaže da je "njegova svrha da prikaže najtragičnije aspekte ljudske prirode, kakvi su rat, ludilo, društvene promene i mržnja, putem vizuelnih formi koje su konceptualno apstraktne, ali formalno konkretne i opipljive."

Frenetično, groteskno, atmosferično, halucinogeno i, povrh svega, briljantno skrojeno, ono se može svrstati u red eksperimentalnih animacija koje vam već naslovom nagoveštavaju sve ono što od njih treba očekivati. U ovom slučaju, to je istovremeno hrana za intelekt i brutalni napad na čula, koji ostavlja dalekosežne posledice, budući da se Bovarijeva apokaliptična vizija Nad-Haosa zauvek urezuje u pamćenje. Da se uporediti sa amalgamom najekstremnijih sekvenci Lynchovog Eraserhead-a i stop-motion spotova benda Tool, propuštenih kroz filter koji je sačinjen od visokokoncentrovane supstance isceđene iz lavkraftovskog kosmičkog ludila i body horrora Shinye Tsukamotoa. Eterično zatišje u prologu samo je najava za razornu buru koja sledi. Orgazmičan prikaz mutacija, prožimanja i raspadanja obezličenih i nesvesnih ljudskih tela u trošnom kubističkom prostoru, paralelnom Platonovom hiperuranijumu, izgleda kao grozničava noćna mora, a u pratnji je bombastičnog i pulsirajućeg electro-industrial soundtracka čiji ritam udara direktno u stomak, dok ga povremeno seku jezivi krikovi. Vrhunski osmominutni doživljaj.

Zvanični sajt umetnika: Alessandro Bavari [dot] com

Gosenzo-sama Banbanzai! (Mamoru Oshii, 1989)

U drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih, Mamoru Oshii je sproveo neke od najupečatljivijih eksperimenata, počev od idiosinkratičnog Tenshi no Tamago, koji je skoro trideset godina kasnije još uvek bez konkurencije, preko igranih filmova iz Kerberos Sage (Jigoku no banken: akai megane i Jigoku no banken: keruberusu), polučasovnog Meikyū Bukken Fairu 538, inspirisanog Markerovim foto-romanom La jetée, pa sve do frenetično meditativne "meta-filmske misterije" Talking Head. Tročasovna OVA Gosenzo-sama Banbanzai! (Long Live the Ancestors!) pripada upravo tom periodu. Nepravedno zapostavljena, ona se odlikuje originalnošću i briljantno uvrnutim scenarijom, kakvi su poslednjih godina u japanimaciji izuzetno redak slučaj.

Farsična tragikomedija prati propadanje porodice Yomota, izazvano dolaskom izazovne Maroko koja tvrdi da je unuka sedamnaestogodišnjeg Inumarua i da je vremenskom mašinom doputovala iz budućnosti kako bi se upoznala sa životom predaka. Uprkos nepobitnom dokazu, nasleđenom belegu u obliku petokrake zvezde koji devojka nosi na zadnjici, nabusita Tamiko odlučuje da napusti supruga i sina, a potom angažuje i privatnog detektiva, Tataru Bannaija, sa ciljem da otkrije pravo poreklo i namere "uljeza".

Izvitoperena priča, vođena apsurdno-urnebesnim humorom i žestokom (samo)ironijom, odevena je u ruho koje podseća na paradoksalnu petočinsku dramu, režiranu pod snažnim uticajem francuskog novog talasa. Polazeći od koncepta utemeljenog na genealogiji, reditelj svaku epizodu najavljuje metaforičnim kvazi-dokumentarcem u kome ljude upoređuje sa nekoliko vrsta ptica, da bi se u nastavku bavio dekonstruisanjem inače linearnog narativa, neprestano preispitujući sopstvenu logiku i poigravajući se sa očekivanjima gledaoca i malobrojnih, naizgled karikaturnih likova. I ma koliko to čudno zvučalo, njegova anarhična igra, tokom koje neretko gura prst u oko reklamiranju u delima sedme umetnosti, poštuje određena pravila i ima smisla čak i onda kada nastupe besmisleni preokreti ili se pobuni onaj naučnofantastični element.

Zahvaljujući dugim i neprekidnim nizovima bombastičnih dijaloga i direktnih unutrašnjih monologa, koji u par navrata dobijaju formu vokalno-instrumentalnih tačaka, anime deluje poput šašave pozorišne predstave, enigmatične i neočekivano melanholične u epilogu, i kao takav funkcioniše besprekorno. Svih petoro protagonista i jedan antagonist svesni su činjenice da su samo marionete čije konce povlači nemilosrdni lutkar, ali ipak pokušavaju da manipulišu već napisanim događajima, ne bi li situaciju u kojoj se nalaze preokrenuli u svoju korist. Sa druge strane, iza te samosvesne fasade, skrivaju se ranjive osobe, čiji je psihološki sklop jasno uočljiv i koje kod publike izazivaju uskomešane emocije.

Na vizuelnom nivou, GsB! takođe podražava pozornicu i to minimalističkim mizanscenom, koji podrazumeva specifično osvetljenje, odnosno svetlosne snopove koji padaju na "glumce", i pozadine koje su obično osmišljene tako da sadrže najosnovnije scenske rekvizite i nameštaj. Mogućnosti medijuma su, naravno, dozvolile da se jave i izvesna odstupanja, kojima je ublažen efekat teatralnosti. Kamera je uglavnom statična, ali se često nalazi u poziciji koju, sedeći na stolici u gledalištu, nikako ne biste mogli da zauzmete. Značajna uloga dodeljena je i paleti boja, kao i uspostavljanju ravnoteže između okruženja i onog što se odvija u prvom planu. Za solidnu animaciju i jednostavan, ali neobičan dizajn likova bio je zadužen Satoru Utsunomiya koji je kao ključni animator radio na mnogim istaknutim ostvarenjima (Akira, Magnetic Rose, X, Paranoia Agent, Sky Crawlers itd). Muziku je komponovao Oshiijev stalni saradnik Kenji Kawai koji, uz pomoć direktora zvuka Shigerua Chibe, doprinosi skromnoj lepoti, apstraktnosti i ekscentričnosti ove jedinstvene dramedije, rođene u napadu kreativnog ludila...

Crazy Clown Time (David Lynch, 2012)

"Cirkuski klovnovi bi trebalo da čine decu srećnom, ali čini se da mnogi od njih proizvode strah kod klinaca i neku vrstu anksioznosti. Zanimljivo je razmišljati o njima." - uz zagonetni smešak kaže David Lynch u izjavi za noisey, na čijem se youtube kanalu nalazi treći, vulgarno halucinogeni spot sa njegovog debitantskog solo albuma, za naslovnu Crazy Clown Time. Tvrdoglavo se držeći digitalne kamere, koja najskorijim ostvarenjima daje sirovi, amaterski izgled, i doslovce oživljavajući reči ove košmarno apsurdne pesme, reditelj vas vodi na žurku u zadnjem dvorištu izopačene podsvesti, gde su svi gosti, mladež rastrzanih duša, zarobljenici paklene vremenske petlje ili, možda, mračnog entiteta iz Crne Kolibe. I dok njihovi ružni i obesmišljeni životi plutaju po Ništavilu, Lynch još jednom demonstrira umeće preobražavanja "normalnog" u nadrealno...