Az ember tragédiája (Marcell Jankovics, 2011)

Az ember tragédiája (Čovekova tragedija) adaptacija je jednog od najznačajnijih i najprevođenijih dela mađarske književnosti, istoimene i u pozorištu često izvođene dramske poeme Imrea Madácha. Pored ove, zanimljiva je i ekranizacija Angyali üdvözlet (Blagovesti, 1984) Andrása Jelesa, smeli arthouse eksperiment sa maloletnim glumcima, na tragu novog talasa i Alexandra Jodorowskog.

Marcell Jankovics je rad na scenariju započeo još 1983-e, ali je projekat ušao u produkciju tek 1988. Da skroji petnaest segmnata koji odgovaraju poglavljima izvornog materijala bilo mu je potrebno oko šest godina, a više od decenije da obezbedi finansijska sredstva za snimanje, zbog političkih previranja u zemlji. Rezultat mukotrpne borbe, u kojoj se ogleda smisao same priče, jeste izazovna egzistencijalistička drama epskih proporcija, koja ljude, hteli oni to da priznaju ili ne, prikazuje onakvim kakvi zaista jesu.

Obiman zaplet prati Lucifera, Adama i Evu na prosvetljujućem putešestviju od Edenskog vrta, preko praistorije, drevnog Egipta, antičke Grčke, razvratnog Rima, Vizantijskog carstva okovanog hrišćanskim dogmama, Keplerovog Praga, Pariza u ranim fazama Francuske revolucije, industrijalizovanog Londona, tehnokratske "utopije" i svemira, pa sve do novog ledenog doba u dalekoj budućnosti. Kroz duge dijaloge utemeljene na Hegelovoj dijalektici, reditelj zadržava filozofsku dubinu Madáchevog pisanija, mada arhaičnost jezika i propovednički ton na trenutke umeju da deluju opterećujuće. Svestan onih grozota koje su nastupile nakon piščeve smrti, dotiče se i proteklih stotinak godina, naglašavajući prolaznost života u depresivnoj sceni koja prikazuje preobražaj prepoznatljivih ikona i događaja XX veka u reku truleži na točku vremena.

Nedogledna potraga za znanjem, koju pokreće težnja za napretkom, obavijena je velom očaja, koji guši svaki stidljivi tračak svetlosti. Zajedljiv humor pruža retke trenutke oduška u pesimističkom osvrtu na lagano potonuće ljudskog roda u sve veću izopačenost. A mi smo, moglo bi se slobodno reći, loši učenici koji od učiteljice života skoro ništa nisu naučili, te stalno ponavljamo iste greške i, odbijajući da nađemo prave odgovore na presudna pitanja, srljamo ka samouništenju. Za razliku od Jelesovih likova, koji ostaju večita deca, iako je igra u kojoj učestvuju ozbiljna, Jankovicsevi protagonisti (prividno) sazrevaju, ali njihova mudrost je više teret negoli olakšavajuća okolnost.

Ponosni Adam otelovljenje je čitavog čovečanstva, osuđenog na neprestana razočaranja, dok Eva, zatrovana taštinom, predstavlja glavni razlog njegovog pada. Međutim, njena uloga je od presudnog značaja u vraćanju nade, kada se čini da je ista u potpunosti izbledela, a na kraju, ona je i sila koja sprečava Adama, podstaknutog izneverenim snovima, u izvršenju samoubistva. Defektan odnos prvog para središnji je motiv svih činova, u kojima se oboje pojavljuju u različitim inkarnacijama, suočeni sa arogancijom, predrasudama, materijalizmom, lažnim idolima, bolesnim ambicijama i ostalim uzročnicima tragedije. Lucifer, Adamova senka, sluga ili prisni prijatelj, odlučan je da Tvorcu ukaže na propast stvaralačkog eksperimenta, u kome je, kako tvrdi, i sam učestvovao, i dokaže apsurdnost postojanja i uzaludnost naših ciljeva. Sa druge strane, Bog je opisan kao ćudljivo, možda čak i cinično svevišnje biće koje smatra da čovek ne mora baš sve da razume, pa se savet koji pruža svojoj tvorevini u epilogu može tumačiti dvojako.

Svaki period iscrtan je na drugačiji način i poseduje neodoljiv staromodni šarm, potvrđujući Jankovicsev vanserijski animatorski talenat. U tom pogledu je Az ember tragédiája bliska devet godina starijoj Pesmi čudotvorne košute (Ének A Csodaszarvasról), posvećenoj nastanku mađarske nacije. Jednostavnoj, ali atraktivnoj animaciji, koja odaje počast umetnosti prošlosti, savršeno komplementarne su brižljivo odabrane klasične kompozicije Čajkovskog, Debisija, Musorgskog, Rimski-Korsakova, Vagnera i Baha (između ostalih), predvođene čuvenim Mocartovim Rekvijemom. Teško je opredeliti se za najupečatljiviju "minijaturu", budući da se svaka odlikuje vrhunskom likovnošću, bilo da je reč o psihodeličnoj viziji Raja, podražavanju egipatskog slikarstva, oživljavanju starogrčkih vaza i srednjovekovnih ilustracija ili stapanju revolucionara u plavo-belo-crvenu bujicu. Podjednako impresivna je i stripovska vizuelizacija distopije, kao i nadrealna Adamova metamorfoza među zvezdama.

Sa trajanjem od nepuna tri sata, ovo (kontemplativno) ostvarenje nije nimalo lak zalogaj, ali će strpljive gledaoce, spremne na izazov, sigurno zavesti potpunom ravnotežom između forme i sadržine.