25 Jul 2014

The Zero Theorem (Terry Gilliam, 2013)

"Ništa ne dobijaš, ako si nepovezan."
U najnovijoj, übermaštovitoj i hiperaktivnoj "terigilijamijadi" briljantni (i do glave obrijani) Christoph Waltz uskače u kožu hipohondričnog mizantropa Qohena Letha, koji o sebi govori u prvom licu množine, a zaposlen je kao sitan službenik u mega korporaciji Mancom. Stanuje u adaptiranoj katedrali, među pacovima i golubovima, i svojevoljno robuje poslu "krckanja entiteta", paranoično iščekujući poziv za koji veruje da će ga usmeriti na pravi put. Nakon što od Rukovodstva (Matt Damon sa sedom perikom i u "kameleonskom" odelu) dobija sizifovski zadatak da dokaže "nultu teoremu", odnosno da je sve jednako ništa, nestabilna matrica njegovog monotonog života počinje da se raspada.


Iako naizgled dalek i emotivno ispražnjen, Qohen je lik u kojem će svako ko se osetio ugroženim u mreži sistema moći da prepozna makar delić sebe. Upečatljiv portret ovog običnog, a jedinstvenog čoveka, izobličenog pogrešnim odlukama i lošim savetima psihoterapeuta, zauzima "počasnu" poziciju u raskošnoj galeriji klovnova iz cirkusa retro-futurističke distopije. Baš kao i svi oni, od ekscentričnog, "prijateljski" nastrojenog nadzornika Jobyja (David Thewlis) do živahne, ljubavi žedne cyber-prostitutke Bainsley (Mélanie Thierry), predstavlja alat u rukama više (ljudske) sile, hteo to da prizna ili ne. Iz košmara duhovno-egzistencijalne krize budi ga programerski wunderkind Bob (mlađani, ali talentovani Lucas Hedges), koji mu pomaže da ponovo diše punim plućima i koji ima naviku da sve oslovljava sa Bob, pošto smatra da je pamćenje imena uzaludno trošenje moždanih ćelija.


Međutim, ime koje Gilliam bira za glavnog junaka, naglašavajući tačan izgovor kroz "running gag", nosi simboličko značenje. Aludirajući na zen-budistički pojam "koan", metafizički paradoks koji um disocira od logičkog razmišljanja, ovaj ludi genije kreće u potragu za odgovorima na ontološka i eshatološka pitanja, ali istu ometa ironičnim stavom. Apsurd bitisanja i haos savremenog društva, komercijalizovanog do tačke pucanja, centralne su teme kojima se bavi, osvrćući se i na položaj pojedinca u svetu komunikacije bez komunikacije, preopterećenom reklamama i informacijama. Negativne posledice tehnološkog napretka, koje se ogledaju u otuđenosti usled prekomernog korišćenja pomodnih spravica sa mikroprocesorom, takođe su predmet vickaste, anarhične, kapriciozne i provokativne naučnofantastične dramedije.

Marketinško ludilo, koje poprima religiozne dimenzije (Crkva Betmena Iskupitelja), personifikovano je šarenim kostimima, kitnjastom, gotovo shizofrenom scenografijom i strogo kontrolisanim specijalnim efektima, a precizno uhvaćeno okom kamere Nicole Pecorinija, sa kojim reditelj stalno sarađuje od filma Fear and Loathing in Las Vegas. Nezaustavljiva bujica opčinjavajućih širokih kadrova, u pratnji tihih instrumentala ili cvrkuta računara (koji izgledaju kao velike igračke konzole), praznik je za oči. Stilski izbrušena, a orvelovskoj satiri Brazil vrlo bliska, Gilliamova "rasejana" satira ume da priredi i poneko iznenađenje, a najbizarnije i najneočekivanije svakako je muzička numera izvrsne Tilde Swinton, u sporednoj ulozi virtuelne doktorke Shrink-Rom... 

The Zero Theorem je jedno od onih ostvarenja koje publiku i kritičare deli u (najmanje) dva tabora, ali je u isti mah i potvrda autentičnosti i neobuzdane kreativnosti svog tvorca. I mi mu se divimo...

No comments:

Post a Comment