Nadrealna struktura L

~Omlet od krokodilskih suza / The Tears of a Crocodile Omelette~

Id

 

(klikni na slike za uvećanje)

Casshern Sins (Shigeyasu Yamauchi, 2008-2009)

Recenzija jednog od omiljenih mi animea, neznatno dorađena, a prvobitno objavljena na sajtu BG-Anime 02.03.2010.

-------------------------------------------------------------------------------------------

Fenomen Casshern datira još iz 1973-e kada je pod nazivom Shinzō Ningen Kyashān prikazan serijal od 35 epizoda, o distopijskom svetu u kome roboti, prvobitno napravljeni da bi služili čovečanstvu, prete njegovom uništenju. Sin naučnika odgovornog za stvaranje odmetnutih slugu dobrovoljno pristaje da se odrekne svoje ljudskosti i postaje Casshern, besmrtni "neo-čovek" i poslednja nada za odbranu od tehno-nemani. Dvadeset godina kasnije, snimljena je i neka vrsta rimejka (Casshan: Robot Hunter) koji donekle izmenjenu priču donosi kroz četiri polučasovna poglavlja. Osim fantastičnog crteža i za ono vreme solidne animacije, ta OVA nema još mnogo toga da ponudi. Akcione scene su pristojno odrađene, muzika je proračunata, ali pažljivo umetnuta, a malodušnost scenarista i režisera učinila je svoje – dijalozi su otrcani, akteri su poput kartonskih isečaka koji prkose logici, a narativ je isprekidan sitnim rupama, koje su zacementirane povremenim "usluživanjem fanova".

Slično igranom filmu Casshern iz 2004-e, koji predstavlja svojevrstan eksperiment u okviru savremene japanske kinematografije, Casshern Sins preuzima ime, a sadržinu oslobađa suvišnih i obogaćuje novim elementima, prikazujući je u potpuno drugačijem svetlu – toliko drugačijem, da se može gledati i bez poznavanja manje ili više uspešnih prethodnika. Na samom početku, autori upoznaju gledaoca sa opustošenim svetom i "junakom" sage, koji pati od amnezije. Zahvaljujući kratkom retrospektivnom uvodu saznajemo da je on neposredni krivac za postapokaliptičnu pustoš, odnosno za ubistvo Lune ("Meseca koji je bio Sunce"), čime je pokrenuta kataklizma i Zemlja dovedena na ivicu propasti. Ono malo preostalih ljudi pati od steriliteta, a roboti su osuđeni na rđanje, izazvano otrovnim okruženjem. Jedino Casshern nije podlegao propadanju, iako se pojavljuje stotinama godina nakon Lunine pogibije, poput oživljenog duha iz legende, dok glasina o isceliteljskoj moći njegovog mesa kruži među preživelim stanovnicima planete…

Istražujući odnos između čoveka i tehnologije do krajnjih granica, Casshern Sins se može opisati kao tiha, poetična drama, smeštena u beskompromisno mračnu i očajem obojenu budućnost isprekidanu sporadičnim zracima nade, a izgrađena na temeljima "staromodne" naučne fantastike, prožete čeličnim nitima filozofije egzistencijalizma. Nerazmrsivo je klupko najrazličitijih emocija, a dirljivih trenutaka ima na pretek, bez pribegavanja jeftinoj melodramatičnosti. Beskrajna je igra pesimizma i optimizma; zanosni ples života i smrti; simbolima žigosana setna poema, koja povremeno priziva depresiju, izazivajući inspirativni nemir u toku gledaočevih misli. Tokom prvih dvanaest epizoda, na putu samospoznaje i otkrivanja misterije iza njegove besmrtnosti, Casshern se susreće sa mnoštvom sporednih likova koji, u kontaktu sa tragičnim herojem, a putem pažljivo odabranih reči, otkrivaju sebe i svoje mesto u postepenom nestajanju. Uprkos njihovom kratkom pojavljivanju, od Akoesa koji ljude vidi kao kontradiktorna bića, preko Lizbell koja zvonjavom sa tornja želi svima da obznani kako je i u ružnom moguće naći lepo, ili Janis, princeze čiji hipnotišući glas sija umesto zvezda, pa do Margoa, predstavnika "tvrdoglavih umetnika, kojima je cilj da u istoriji ostave svoj trag", teško da ćete naići na suvišnog. Drugu polovinu Grehova obeležava ustaljena nekolicina onih koji su u događajima iz Casshernove prošlosti odigrali neku od presudnih uloga, kulminacija u njihovim međusobnim odnosima, hodočašće ka gradu gde vaskrsla Luna navodno pruža spasenje i, konačno, gotovo otkroviteljsko oblikovanje naslovnog junaka. Ritam kojim se priča odvija je umeren, definisan dugim dijalozima i monolozima, pa se neretko stiče utisak da je u toku kakva pozorišna predstava.

Iz mase generičkih, ovo ostvarenje se izdvaja neobičnim, jednostavnim, ali visokostilizovanim retro dizajnom, kojim je Yoshihiko Umakoshi verovatno želeo (i u tome uspeo) da prizove sedamdesete i oda počast Tatsuu Yoshidi, originalnom tvorcu Cassherna. U kombinaciji sa povremeno halucinogenim, a inače turobnim, minimalističkim pozadinama, koje podsećaju na burnu hemijsku reakciju između akvarela i slika izrađenih voštanim bojama, odsustvo detalja ne deluje kao nedostatak, već kao jedan od suštinskih činilaca autentične likovnosti. Svoj doprinos Umakoshi je dao i u rukovođenju odličnom animacijom, čije čari podjednako dolaze do izražaja kako u deonicama lišenim agresivnosti, tako i u munjevitim, ali gracioznim scenama (neizbežne) borbe. Muzički skor, dopunjen jezivim govorom vetra, bolnim jecanjem kiše i umirujućim šapatom morske vode, delo je Kaorua Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh) i sastavljen je od onih nota koje ga čine aktivnim učesnikom u formiranju upečatljive atmosfere.

CS je gotovo savršen spoj unutrašnje i spoljašnje lepote, i ima sva prava da jednog dana dobije kultni status.

C (Kenji Nakamura, 2011)

Kada je najavljen projekat ultrakratkog naziva C (u produženoj verziji - [C] The Money of Soul and Possibility Control), bilo je za očekivati nešto bar približno artistično kao Nakamurin prvenac Bakeneko (segment u okviru omnibusa Ayakashi: Japanese Classic Horror) i visokostilizovani spin-off Mononoke, ili bar upola uvrnuto kao psihotični i tufnasti Kūchū Buranko. Međutim, izgleda da je ovde reditelj precenio svoje mogućnosti i zaneo se u eksperimentisanju, isporučujući ukusan, ali nedopečen kolač.

Priča se usredsređuje na Kimimaroa Yogu, brucoša fakulteta ekonomije koga je, nakon nestanka oca i smrti majke, podigla tetka i koji želi da vodi normalan i stabilan život. Kako bi (pošteno) zaradio za studije, obavlja nekoliko honorarnih poslova, a onda iznenada (i na silu) sklapa faustovski dogovor sa vragolastim i misterioznim Masakakijem (iz banke Mida), koji mu nudi ogromno bogatstvo. Primoran je da učestvuje u "pogodbama" (Deals), kao "preduzetnik" (Entrepreneur, skr. Entre), a uz pomoć dodeljene mu "imovine" (Asset), zalažući sopstvenu budućnost (Collateral) i zarađujući crni Mida-novac (Midas-money)...

Spajajući naizgled nespojivo - akcionu fantaziju sa "shōnen" predznakom i kompleksan triler zasnovan na teoriji zavere i (kod nas još uvek aktulenoj) finansijskoj krizi, a namenjen "seinen" auditorijumu, ovaj anime je nedorečena, hladnjikava drama, pokušaj kritike materijalizma, potrošačkog društva i načina poslovanja današnjih banaka, kao i već mnogo puta obrađivana saga o Izabranom koji spasava svet od kolapsa. Najveći problem je u tome što su i ambicija i broj likova preveliki za tesan okvir od jedanaest epizoda, pa se zato pojavljuju rupe u zapletu i deus ex solucije u dvobojima tzv. Entre-a. Napadi koji nose imena kakva su "Micro/Mezzo/Macro-Flation", "Overheated Economy" i "Cannibalization" nisu ništa više do kitnjasti ukrasi u "proxy" borbama koje, uzgred budi rečeno, traju simboličnih 666 sekundi. Bankrotstvo sa kojim jedan od duelista obično mora da se suoči po isteku ovog vremena nosi drastične, neretko i nepredvidljive posledice (kakve su, primera radi, nestanci dece i njihovo brisanje iz sećanja roditelja), što je ostavljeno bez jasnih objašnjenja, a može se samo pretpostaviti da je u pitanju skretanje pažnje na smanjenje nataliteta. Takođe neobrazložen jeste i naslovni fenomen C, od koga strepi Međunarodni monetarni fond, a koji na scenu stupa u zbrzanoj završnici.

Ukoliko pređete preko (slučajne?) neozbiljnosti i narativnih propusta, C je poprilično zabavan i za oko prijatan serijal. U raskošnoj i hiperaktivnoj prezentaciji prevashodno se izdvaja nezaboravna nadrealno-psihodelična arhitektura Finansijskog Okruga, alternativne dimenzije u kojoj se odigravaju "pogodbe", i maštovit dizajn stvorenja koja predstavljaju fizičku manifestaciju imetka, a variraju od slatkih rogatih devojčica, preko zaposednutog hibrida žabe i zakrpljenog plišanog mede, do konjoglavih i sedmorukih čupavaca nalik kopiladi rođenoj u vudu-orgijama. Podjednako atraktivna je i stilizacija uvodne i odjavne špice, a valjalo bi pohvaliti i eklektičan, marljivo skrojen soundtrack Takua Iwasakija koji je, između ostalog, komponovao muziku za Samurai X: Trust & Betrayal i Witch Hunter Robin. Kvalitet animacije, nažalost, osetno osciluje, a kompjuterski generisani objekti su pomalo nezgrapno implementirani u dvodimenzionalnu animaciju.

Iako su prednosti Nakamurinog veselog i šarolikog ostvarenja za koji gram teže od njegovih nedostataka, rizik koji je (hrabri) autor preuzeo na sebe nije se u potpunosti isplatio. Možda bi procena nekog ekonomiste bila drugačija...

Haibane Renmei (Tomokazu Tokoro 2002)

"There is no such thing as forever. Everything ends sooner or later. Just as it should. Because now is only now, and this moment... is so precious."

Pitak, ali misteriozan i, uprkos fantastičnim elementima, realističan narativ prati gorkoslatku svakodnevnicu krilatih bića koja se posle dugog sna bude u velikim čaurama, da bi po izlasku odatle nastavila da žive u neobično mirnoj zajednici sa običnim ljudima, tj. u svojevrsnoj utopiji unutar zidina utvrđene varoši. Krila im izrastaju nakon groznice (i nimalo prijatnog cepanja kože na leđima), a oreole dobijaju od enigmatičnog udruženja Čađavo Pero, čiji ih članovi spravljaju u posudama sličnim kalupima za kuglof. Iz epizode u epizodu, upoznajemo se sa simpatičnim protagonistima i inteligentno osmišljenim okruženjem, postavljajući sebi ona ista pitanja koja muče glavnu junakinju Rakku i pritom u potpunosti razumemo sve njene postupke, iako nam nije uvek jasno zašto je tako. Ritam odvijanja radnje ume da bude vrlo spor, ali ni u jednom trenutku ne deluje monotono.

Jednostavan crtež i fina animacija ne ističu se previše u odnosu na druga savremena ostvarenja japanimacije, ali su dovoljno lepi da u njima uživate (a naročito zadovoljstvo pričinjavaju pozadine). U paleti boja preovlađuju maslinasto-zelena, siva, bež i braon, koje imaju umirujuć efekat i u harmoničnom su odnosu sa relaksirajućom, eteričnom muzičkom pratnjom, te stvaraju vedro-melanholičnu atmosferu (nešto mračniju u drugoj polovini), odnosno izazivaju osećaj blizak dugim šetnjama po opojnim krajolicima ili sedenju kraj vatre uz šolju toplog čaja. U tom pogledu, neizbežna su poređenja sa serijalima kakvi su (podjednako sjajni) Kino no Tabi, Mushishi, a donekle i (depresivni) Serial Experiments Lain.

Krotak, skroman, poetičan i metaforičan, Haibane Renmei (aka Charcoal Feather Federation) najverovatnije neće prijati publici koja u animeima očekuje isključivo džinovske robote, tinejdžere sa natprirodnim moćima ili obilje krvavih akcionih scena, ali će sigurno naći put do srca onih gledalaca koji bi da se prepuste istovremeno rasterećujućoj i kontemplativnoj priči, vođenoj neodoljivim likovima. Kroz jedinstven spoj emotivne "slice of life" drame, suptilne fantazije i nenametljive meditacije o strahovima koji nas prate tokom života, scenarista Yoshinori ABe postavlja zagonetku čije rešenje nećete na kraju saznati, ali ćete svejedno uživati u potrazi za odgovorima. Ponekad, neznanje zaista ume da bude blagoslov.

Herzog Ernst (Lutz Dammbeck, 1993)

Mladi vojvoda Ernst živi sa majkom u dvorcu koji je nasledio od oca. Revnosno se priprema da postane vitez i učestvuje na carskom turniru, ali su vremena nezgodna - vitezova već ima previše, a loša žetva i glad otežavaju njihov život. Da nevolja bude veća, car žudi za Ernstovim imanjem, te uz pomoć zlokobnog biskupa smišlja plan kako da mu ga otme. Lažno ga optužuje za ubistvo jednog od svojih vernih podanika i baca u tamnicu. Na suđenju mu nudi pomilovanje, pod uslovom da njegovu majku uzme za ženu, a njega pošalje u potragu za legendarnim kamenom karbunkulom, čije magične moći će navodno spasiti carstvo od nemaštine. Pridružujući se vojsci pod vođstvom korumpiranog Crnog Viteza, Ernst polazi na putešestvije koje ga vodi u mistične orijentalne zemlje...

Adaptaciju istoimenog srednjovekovnog epa, Lutz Dammbeck je započeo 1984. a završio tek 1993-e, što je najverovatnije posledica nesuglasica sa tada vladajućim komunističkim režimom u Istočnoj Nemačkoj. Iako vrlo skromno animirana, svoju nesvakidašnju, egzotičnu lepotu ona pokazuje putem jedinstvenog i najčešće bizarnog izgleda likova, koji variraju od ritera sa pticolikim kacigama do neobičnih stvorenja sastavljenih od životinjskih i ljudskih delova tela, ali i kroz zvučni dizajn, u kome se prepliću atmosferične melodije, neprestana škripa oklopa i umirujuća naracija izvesnog Wolfa Dietricha Sprengera. I dok je vizuelni identitet izgrađen prepoznatljivim "skicuoznim" crtežom i kombinovanim tehnikama bojenja, priča na čudan način prenosi duh perioda u kome je nastala i istovremeno poseduje šarm grčkih mitova, a žigosana je iskrivljenim humorom. Posebno upečatljiva je klaustrofobična atmosfera, kakvu poseduju i kratkometražne animacije stvarane tokom 80-ih. (Zarad sticanja uvida u Dammbeckov nevelik opus, obavezno pogledati Der Schneider von Ulm, Einmart i Die Flut.)

Snovi nisu za jelo

"Snovi nisu za jelo" naslov je stripa inspirisanog božanstvima i demonima iz japanske mitologije, koji su posetioci festivala Japanizam mogli da vide tokom prethodna četiri dana. Od danas je dostupan i za sve posetiocima bloga.

 (01-02)

 (03-04-05)

 (06-07)