Tri k'o nijedan

Izgleda da me ovih dana neki đavo tera da pišem, s obzirom na to da je prethodni post 666-i, a Tri k'o nijedan (Norveška rapsodija) 66. prozni tekst koji objavljujem na blogu, odnosno 6. sa oznakom "mladić i šaran". Crno je sve, a belo ima osip od sivila...

San jednog mačora

(odlomak)   

    ...Kad god mu otvorim vrata, pozdravi me širokim osmehom. Oblizuje se samo dok ga niko ne posmatra, a kandže oštri turpijom za nokte. Mogao bih da ga zamolim i da mi pomogne u traženju srebrnog escajga, jer mu je njuh kao u lovačkog psa. U maju prošle godine pronašao je tri bisera sa ogrlice koju je Majka slučajno pokidala. Častila ga je litrom mleka, šapnuvši mu da DeusExMachina stoji na gornjoj polici frižidera...

Preuzimanje kompletne priče: San jednog Mačora (pdf, 36 kb)

Vulgarija

 (Mladićeva oproštajna izmišljotina)

    “Krv je bila kao zima hladna. Sneg se topio pod vrelim jezikom noći. Mesec je zavijao toliko tužno da su se psi sakrili pod mačije kandže. Krošnje ogoljenih jabuka plesale su na vetru, a ovaj ih je, iz ljubomore, nemilosrdno šamarao. Niz bele zidove i tek oglancana ogledala slivalo se seme Velikog Masturbatora. Njene oči crvenele su se od suza, a riđa kosa rasla je bez prestanka. Pokušavala je nešto da mu kaže, ali on nije želeo da je sluša. U ušima su mu odzvanjale laži kojih se tih dana naslušao, jer nije umeo da ugasi televizor. Nije imao ni palicu za bejzbol kojim bi mogao da razbije beskorisni aparat. Mislio je na njene meke, nevelike dojke sa kojih je do malopre lizao med.
    “Fioka na komodi je poluotvorena.” – prozoborila je, osmehujući se kiselo.
    “Znam.” – reče joj, gledajući u punačkog pauka koji se igrao sa svojim plenom. “Tamo sam ostavio kasapski nož kojim ću seći debele vratove. Iscediću iz njih sve životne sokove. Glave će se kotrljati niz Brdo Plača i nahraniti polja plavog kukuruza, kada budu istrulele. A istruleće dok trepneš, zato što su prazne… Možda su, u stvari, mesto popijenog mozga zauzeli punoglavci Kraljice Krastača. Čim klipovi budu zreli, skuvaću ih i podeliti sa tobom. Tako ćemo posrednim putem postati kanibali…”
    “Nisu ljudožderi krivi.” – prekinula ga je.
    “Potpuno si u pravu.” – potvrdio je. “Krive su majke koje su rodile Gospodu. Bolje bi nam bilo da su se odmah po poporđaju obesile o sopstvena creva. Njihove reinkarnacije prepale bi buduće seronje na smrt.”
    “Hoćeš opet da se igramo?” – upitala ga je, primetivši da joj se vlasi lagano vraćaju. Moći će slobodnije da se kreće.
   “Važi.” – pristao je i, doletevši do plafona, udaljenog osamnaest metara od poda, povukao je spolovilo Džinovskog Duha. Ništa se nije dogodilo. Protrljao je glavić i opet ništa. Ubrzo mu se i ona pridružila, iako je tek nedavno naučila da levitira. Iznenada, kroz visoki prozor uletela je crna golubica, noseći grančicu sa stabla limuna u kljunu. Sletela je na njegovu levu ruku i pljunula mu u šaku:
    “Na!” – brecnula se prodornim tenorom. “To vam šalje vražja mater!”
    Ovo dvoje se u neverici pogledaše i izvukoše kratka koplja iz svojih pupaka.
    “I šta sad?” – zbunio se neživi i nemrtvi gorostas. Međutim, odgovora nije bilo, jer mu se toliko pišalo da je gustom, ružičastom mokraćom udavio par nevinih i jednog pernatog stvora. Žalio ih je samo nakratko, pošto su ga razigrane bakterije ubedile da se ponovo vrati u život. Šest dana morale su da mu laskaju, a sedmog je stavio naočare i po drugi put umro…”
    “Ma, idi bre bestraga!” – uzviknuo je Šaran Nikodije. “Ti si još luđi od mene!” Ne znajući da je Tej A’su napunio fritezu suncokretovim uljem, ustao je sa kreveta na kome je leškario i uputio se ka kuhinji…

Shizofrena bojapokalipsa

(Šaranov nadriduhoviti vic)

  

    “Bolesno, žuto nebo naziralo se kroz male otvore sluzave, tamnoplave skrame. U rečnim koritima ključala je crvenkasta voda. Ispred prozora razorenih zgrada, na žicama razapetim od kraja do beskraja, visili su izduženi ljudski torzoi, sa kojih su otpadali komadići pozelenelog mesa. Kidali su se natenane, kao na esktremno usporenom video snimku, i topili se pri padu na gladno tlo.
    Svakog jutra, sa velikog elektronskog bilborda, gospodin Mono Pol najavljivao je dolazak jednorogih duhova, ali niko od nas nije znao o čemu govori. Verovali smo da u programu koji ga je kontrolisao postoji neka greška, pa zato stalno ponavlja jedno te isto.
    U vazduhu se osećao miris šećerne vune, koji su širili leševi nekad ponosnih džinova. Ležali su opruženi po razrovanim ulicama, još od vremena kada su miševi aristokrate dobili pravo glasa, i svojim regenerativnim iznutricama obezbeđivali su nam skoro sva sredstva potrebna za goli opstanak. Međutim, jednog dana primetili smo da im delovi tela blede, a potom i nestaju. Pokušali smo da ne paničimo, ali je njihovo posthumno izumiranje sve više uzimalo maha.
   Dobroćudne starešine su, u dogovoru sa plemenskom Majkom, odlučile da Devanu i mene pošalju na Početak Vremena, sa ciljem da stvorimo novi život i nadamo se da naši potomci neće izmisliti reč za incest. Obukli su nas u trikoe sačinjene od elastičnih creva mrtvih gorostasa (pošto su se isti dobro pokazali tokom eksperimentalnih putovanja u prošlost) i odveli nas do kapsula koje su se dosad vraćale samo par dana unazad. Nismo bili spremni na rizik, niti smo imali izbora. U očima delegata okupljenih na lansirnoj rampi primetio sam iskru radosti, ali mi nije bilo jasno zbog čega su srećni…
    Kada smo se moja partnerka i ja probudili, oko nas je sve bilo crno. Srećom, lica su nam isijavala fluorescentno narandžastom svetlošću, pa smo oboje mogli da vidimo gde je ono drugo. Pustili smo pipke za razmnožavanje i dugo se milovali, lebdeći u mraku i razmenjujući slatkaste telesne sokove. Iznenadan nalet beline na trenutak nas je zaslepeo, a onda smo shvatili da je prostor oko nas ispunjen pulsirajućim sferama koje su tankim nitima nalik arterijama bile povezane sa bezbroj udova bića od tečnog stakla. Dubokim glasom poželelo nam je dobrodošlicu na praiskonskom jeziku i oblizalo nas glatkim, ljubičastim jezikom. Njegova pljuvačka delovala je kao snažan afrodizijak, pa smo narednih dana (ako se danima može nazvati protok Tempusovog odsustva) neprestano vodili ljubav, dok je naš domaćin cvrkutao disonantne Melodije Preobražaja. Ubrzo potom, na svet su došla i mutirana novorođenčad, čiji plač nam je izobličio sećanja na istrošenu zemlju budućnosti. Bilo ih je dvanaest…”
    Šaranu se učinilo da ga prijatelj ne sluša pažljivo kao ranije, pa je zastao i brecnuo se na njega:
    “Dobro, Tej, zašto si toliko nezainteresovan?!”
   “Izvini, ali danas mi nije ni do čega… Osim toga, mnogo, brate, sereš!” – reče mu depresivni mladić.
   “E, pa, sledeći put ćeš ti da izmišljaš, a ja ću šakama da zatvorim uši.” – uvređen i razjaren, zgrabio je tamnosivi kaput prebačen preko naslona stolice i izjurio je napolje, iako je padao gust sneg. Ovaj se, zbunjen, počešao po riđoj kosi, a potom upitao odraz u zamagljenom ogledalu: “Odakle li mu izrastoše ruke?!”

Stiropor na Snegu

 (Bajka-škrtarica koju je Tej A'su ispričao Šaranu pred spavanje
jedne snežne večeri)

    “U zemlji letećih slonova, džinovski leptirovi vode glavnu reč. Bele mačke nose monokl i cipele sa visokim potpeticama, a crne im zavide na štiklama. Revanširaju im se ušmrkavanjem ustajalog mleka, ali im to ne ide od šape. Na prozore malih i zaobljenih kuća navučene su neprozirne zavese iza kojih se skrivaju razmažene princeze sa svinjskim njuškama. Slepi unuci uče mlade babe da jašu konje sa zmijskim repovima, a one im posle izvlače uši, pa zato, jadni, liče na magarce.

   Grad na krajnjem severu zove se Stiropor na Snegu. Tamo je dugonogim vrapcima zabranjen pristup otkada su počela da se rađaju deca bez usta. Roditelji ih se odriču pre polaska u predškolsko i odvode u rudnik plišanih igračaka, gde ih vaspitavaju obogaljene harpije, kažnjene za pokušaj samoubistva. Tačno u 21:02 očerupane guvernante odlaze na počinak, a mališane posećuje vila Idila. Hrani ih čarobnim pasuljem kroz pupčanu vrpcu i intenzivno priprema za Veliki Ustanak. Šest sati kasnije, isparava zajedno sa crvenom maglom.

    Arahnija, najstarija i najlepša devojčica, i Krustaceo, najhrabriji i najsnažniji dečak, treba da proslave punoletstvo. Razmenjuju poglede ispunjene gorčinom, uzimaju svilene ešarpe kojima izvlače rudu i dave dežurne kreštulje. Ubrzo savladavaju i sve ostale, uz svesrdnu pomoć pedesetak drugova. Pijana od zadovoljstva što su njene vekovne protivnice konačno mrtve, Idila dolazi u pratnji Vetrogonja i sklapa brak između dvoje devetnaestogodišnjaka. (Jednu godinu izgubili su na kocki.) Na licima im se pojavljuju otvori i po prvi put u životu puštaju glas. Njihov krik podseća na zavijanje pustinjskih puževa. Tokom raskošnog slavlja pije se medovina sa Olimpa i razbijaju se dijamantske čaše. Jedu se plave rotkve i zelene šargarepe koje su za tu priliku dopremili bezubi zečevi iz obližnjeg plastenika. Iduće noći uspaljeni supružnici će začeti stvorenje koje će ubiti kralja Moljca i kraljicu Papilonideju, ali im niko neće biti zahvalan zbog toga…”
     Tu se Tej zakašlja, a potom nastavi:

   “Plod njihove lažne ljubavi nosiće ime koje niko neće umeti da izgovori i zato će biti nesrećan… ili nesrećna, ako se rodi pod uticajem  punog meseca.”
     “Je l' to kraj?” – upita ga Šaran, zevajući.
     “Recimo da jeste. Primećujem da ti se spava.”
     “Onako. I nije ti nešto ova bajka.”
   “A ko kaže da je bajka? Ovo je uspavanka koja će te štititi od sopstvene senke – one koju si zaboravio da poneseš po izlasku iz vode.”
   “E, onda može da prođe! Laku noć!” – spustio je vlažne kapke na umorne oči, a mladić ga ušuška i isključi lampu.

Mladić i Šaran

    Tej A’su je ćutljiv i povučen mladić. Skoro nikad nije u centru pažnje, ma koliko se trudio da bude. Obožava da spava bar deset sati dnevno, a da preostalih četrnaest provede u šarenom “razmišljanju”. Stalno je neodlučan, ali ne svojom krivicom. Naivnost pokušava da sakrije u iskrivljenim stihovima, a strahove u nečitkim slikama. Nakon što otvori prozor, on zatvara vrata da ga ne bi ošinula promaja. Ionako je slabog zdravlja. Kada se go protegne u kupatilu, na koži mu se ocrtaju rebra i tada jasnije vidi beleg u obliku trozupca. Ne pije pivo, jer veruje da će mu iza ušiju porasti rogovi. I ne jede masno meso, zato što ga davi i tera na povraćanje. U ćaskanju sa meta-detlićima (tačnije, jedinkama koje su preživele GobGobov pokolj) oseća radost kakvu je osetio po izlasku iz majčine utrobe. Sećanja su mu iseckana na kolutove, kao da su praziluk, a mirišu na dinju, i to tropsku, kandiranu. Zaboravan je i oči mu suze tokom zime, pa ne izlazi na sneg (koji, inače, ne pada već godinama unazad). Često mu izleti “hvala lepo”, ali ume i da pretera. Boji se da će se zahvaliti šesto šezdeset i šest puta i da će ga onda đavo ubiti od batina. (Niko ga nije obavestio o ukidanju Sujeverja u Paklu i o tome da se Satana izgubio na medenom mesecu.)
    Njegov najbolji prijatelj je šestonogi šaran Nikodije kome je umesto četvrtog para nogu izraslo sedam ljudskih mozgova duž kičme. Iako funkcionišu kao devetnaest, on nije sveznajuć. “Tolika količina sive mase ne može da bude blagoslov, ali može da se izmeri na kantaru.” – ponavlja bar triput nedeljno, podignutih obrva i utrnulih peraja. Slaba mu je cirkulacija, pa mu je omiljeni napitak sok od cvekle i borovnice na dnu čašice sa rakijom. Teja naziva bezumenkom, smotankom ili plačljivkom i s njim sporazumno deli stančić od četrdesetak kvadrata. Oblači se gospodski i ne skida cilindar s glave, niti poštuje bonton. Ako mu se mokri, moča ili piša (iz nekog razloga pravi ogromnu razliku između ovih pojmova) on sedne na klozetsku šolju i isere ćup zlata, mali i bezvredan, tako da za njim uvek povuče lančić i pošalje ga u kanalizaciju. Izbegava kupanje jer, kako uporno tvrdi, voda mu bespovratno oštećuje krljušti. Svi, naravno, znaju da mu je to patetičan izgovor da i dalje smrdi kao riba.
    Ova dvojica vršnjaka, blizanaca po datumu rođenja, imaju običaj da sednu na pod, obložen parketom koji su načeli moljci i prekriven persijskim tepihom, da postave veliku činiju grickalica (pereca ili čipsa) pored sebe i da ispredaju izmišljotine bez početka i bez kraja. To je savremeni vid zabave koji praktikuju natprosečno genijalne budale.

Nikodijeva izmišljotina br. 1: Crv, policajac i tkač snova

   “Izvinite.” – obratio se mladom policajcu koji je patrolirao Štrajkburgom. “Molim Vas, možete li da ubijete onog crva? Prati me već dvestotinak metara i mislim da hoće da me pojede.”
    “Stvarno? Ispitaćemo, budite strpljivi.” – zaobišavši uznemirenog Morfeja, jednog od najprominentnijih tkača snova, prišao je punačkom stvoru iz čijih čeljusti su curele žućkaste bale, a potom ga upitao: “Je li, ti, da li je tačno da hoćeš da smažeš ovog druškana za ručak?”
    “Svašta!” – odgovorio je pretećim basom. “Srednji obrok sam imao u dvan’est k’o sav pošten svet, a ovog žgoljavka bih gricnuo za užinu, da se ti nisi umešao. Zar misliš da bi mogao da me zasiti? Vidi ga, samo kost i skrama!”
    “Kako se usuđuješ?! Ja sam službeno lice!” – podviknuo je plavac i taman kada je izvukao lisice, razdražena zver pustila je bodljikave pipke na njega, ščepala ga za noge i torzo, a onda ga prelomila na dva dela kao čačkalicu. Morfej je s gađenjem posmatrao skaredan prizor, dok mu se mokraća pomešana sa spermom slivala niz levu nogavicu. Poslednje čega se sećao bio je čvornovat jezik koji ga oblizuje i topi mu odeću. Takva je sudbina onih koji kupuju ćebad kod neproverenih prodavaca.

Tejova izmišljotina br. 3,14*: Mesara

    Ulazi siromah u mesaru i traži pola kile barouzovine i trista grama poetine. Kosa mu razbarušena, pantalone vezao konopcem, a košulja mu raskopčana, pošto su svi dugmići poispadali. Radnice i radnici u belim, ukrvavljenim mantilima razmenjuju nekoliko telećih pogleda.
    “Izvinite, nismo vas najbolje čuli.”
    “Dajte mi pola kile barouzovine i trista grama poetine.” – ponavlja i smeši se ponosno.
    “Trenutak…” – odgovara ljubazna crnka, “… da proverim imamo li u magacinu.” Odlazi u prostoriju ispred koje stoji natpis “Nezaposlenim i sumnjivim licima zabranjen ulaz”. (Šef im je propali komedijaš.) Posle dva-tri minuta vraća se sa namrgođenim i snažnim dvometrašem koji nosi tek naoštrenu sataru. Prilazi kupcu i nadnosi se nad njim, a ovaj se jadničak povija kao pečurka pod jelom.
    “Šta ‘oćeš, kepecu?!” – breca se rmpalija.
    “Po… pola kile… ba…” – zamuckuje odrpanac i nikako da izgovori do kraja.
    Kasapin ga hvata za vrat i odvodi u sobičak označen sa “mlinče”. Melje ga sa sve odećom, pod pretpostavkom da i ona sadrži hranljiva vlakna. Osim toga, mašina je nova novcata – čak i kamen će usitniti valjano.

Nikodijeva izmišljotina br. 2: Razgovor koji je počeo u 2:59 izjutra

    Osoba Prva: “Kad ćeš da mi vratiš šešir? Nije li te sramota što ga tol’ko dugo nosiš?”
    Osoba Druga: “Čizma glavu čuva, a šubara je kvari.”
    OP: “Kakav to je to odgovor? ‘Oćeš da te tresnem po njokalici?!”
    OD: “Reći ću ti sutra… možda prekosutra, zavisi od vremenskih prilika i mesečevog raspoloženja. Pusti me sada da se malo smejem.”
    OP: “Ti se već valjaš od smeha, zar ne?”
    OD: “Iznutra, batice, iznutra. Retki su oni koji umeju da se cerekaju, a da to niko, osim njih samih, ne zna.”
    OP: “Stvarno? Moraćeš i mene da naučiš. Obećao si.”
    OD: “Kad na vrbi rodi grožđe.”
    OP: “Što si bezobrazan! Mrzim te iz dna duše moje napaćene.”
    OD: “Uf, baš me nasekira! Tvoja duša ne postoji, a i da postoji, ne bi bila ni približno napaćena kao moja.”
    OP: “Pa, naravno, kad sam ti je prodao.”
    OD: “Ma, ko te šiša?! Niko te nije prisilio.”
    OP: “A da popijemo po litar mleka?”
   OD: “Važi, ako ti je ostalo još od čokoladnog i ako je ledeno. Ne podnosim podgrejano mleko.”
   OP: “Čini mi se da sam juče nabavio.” – ustaje sa stolice, prilazi frižideru i otvara ga, a tamo – hrana se ukiselila i razmileli se crveni miševi. Tuce ih se uhvatilo u kolo, pa unajveće igraju i podvriskuju.

Tejova izmišljotina br. 7,12: K-R-J iliti Kraj bez A

    Njih je mnogo više i ne možeš im ništa. Otac i sinovi liče na dedu, a ponašaju se kao čukundeda, a majka i kćerke ugledale se na Umetnice. Izađeš na pijacu, ogovaraju te. Šetaš parkom, ogovaraju te. Siđeš do reke i dođe ti da se baciš u mutnu vodu. Grafiti na fasadama sve su ružniji, a njihovi autori nepismeni – ne razlikuju boje. Maske padaju i predstava počinje.
    Otrcani automobili bičuju svoje bivše vlasnike, a za njima kaskaju radosni pastuvi, osedeli od crnčenja po napuštenim njivama. Slučajnim prolaznicima ucveljeno drveće nudi gnezda sa jajima prepelica, za siću il’ džabe. Komadići stakla kidaju tabane ljupkim devojčicama i smelim dečacima. Ne puštaju ni suzu, a krv su im isisale site Vrane. Ispod strehe vise zapaljeni Obruči, jer venci sa sušenim paprikama odavno nisu u trendu.
    U ormarima od iverice gomilaju se bezvezne krpice odrtavelih Modnih dizajnera, za čiji stil su se pobrinuli nenašminkani transvestiti. Plastika se krivi od toplote, ali nikako da pukne. Razvlači se poput zagonetke, kojoj se ne da da bude rasna enigma. Opuštene i zadovoljne ishodom Evolucije, nemrtve amebe igraju se u pesku. Roditelji ih opominju, ali ih one ne slušaju. Fascinirane su Bajkama.
    Na terasama sa kojih imućne plemkinje teleskopima posmatraju lov na divlje ljude, loču se raznoliki Otrovi iz limenih Lavorčića. Poslugu čine obnaženi anoreksični manekeni sa pirsingom na bradavicama. Mušterije ih pljeskaju po guzovima i u tange im stavljaju bedne napojnice koje su prinuđeni da dele sa gazdama. Svaki drugi ima Iglu za pletenje zabijenu posred čela i tetovažu na…
   
    Nikodije se prozeva i u sred reči prekida Teja. Dozlogrdilo mu je da sluša njegovo lupetanje, pa želi da mu pruži koristan savet.
    “Da ti kažem ja nešto, dečko. Volim te k’o rođenog brata, ali gnjaviš i ne prestaješ. Progutaj pilulicu iz plave kutije i legni da oda’neš. Idućeg jutra nastavićemo kreativnu komunikaciju, a ukoliko ti se u snu bude narugala neka baraba, ti joj uzvrati sa – nataknem te na moj dugi, bradavičasti nos kroz prsten za srednjaka!”

-------------------------------------------------------------------------------------------

* Prilikom brojanja, Tej uvek polazi od trojke.