1 May 2014

Pégase (Mohamed Mouftakir, 2010)

"Možda smo čitali Freuda, Janga, Adlera, Lacana i druge, ali... da li smo ikada razumeli naše pacijente? Da li smo u stanju da sagledamo stvari iz njihove perspektive? Ko zna?"


Uvlačeći nas u psihološki lavirint dveju glavnih junakinja, sa šifrovanim uputstvom o slepim hodnicima i mogućim izlazima, dugometražni prvenac obećavajućeg marokanskog reditelja bavi se položajem žena u maloj, strogo patrijarhalno orijentisanoj sredini.

Metaforična priča usredsređuje se na Rihanu, traumatizovanu trudnicu koju, napuštenu, pronalaze na ulici i dovode u oronulu duševnu bolnicu, gde je dodeljuju doktorki Zineb. Zadojena lokalnim predanjima, mlada pacijentkinja veruje da dolazi "Gospodar Konja", kako bi je kaznio za počinjene grehe. U potrazi za uzrokom njene neuroze, emotivno, ali i mentalno nestabilna terapeutkinja pokušava da se izbori sa sobom...

Čvrstu narativnu mrežu, razapetu između stubova berberskih legendi i psihoanalitičkih teorija, Mouftakir vešto plete od finih niti sumorne stvarnosti i bunovnih snova, negirajući granicu koja ove krajnosti razdvaja. Rihanino detinjstvo, pod teškom senkom tiranskog oca (i plemenskog poglavara), otkriva nam putem dugih retrospektivnih scena - nepouzdanih sećanja koja se polagano i podmuklo uvlače u Zinebine halucinacije, a potom i u svakodnevicu. Sirotanu Zaydu, u čijem društvu Rihana pronalazi utehu, dodeljuje ulogu viteza na belom konju, ali mu oduzima mač kojim će princezu zauvek osloboditi nemani.

Prizivanjem potisnutih aveti represivne prošlosti, oslikane sepijastim i zlatnožutim tonovima, u čemernu sadašnjost, okovanu sivilom i crnilom, autor stvara klaustrofobično kraljevstvo kojim suvereno vladaju Iluzija i Obmana, nastanjujući ga likovima skamenjenih lica i misli skrivenih iza očajničkih pogleda. Inspirisan ostvarenjima Davida Lyncha i dosledan sopstvenom pravilu da film ne sme da pruža previše očigledne odgovore, višeznačnim indicijama otežava rešavanje slagalice slomljenog uma, a preokret u epilogu postavlja pod znakom pitanja. Mračna, depresivna i duboko promišljena, njegova "krilata" drama (Pégase = Pegaz) pleni očaravajućom kompozicijom kadrova i maglovitim zvučnim pejzažima, predstavljajući svog tvorca u najboljem svetlu.

No comments:

Post a Comment