Nadrealna struktura XL

~Početne faze nestajanja / The Initial Phases of Disappearing~

Prvo beše crno, a potom drske boje kriknuše u jedan glas. Spavali su sa obezglavljenim lutkama i igrali po mesečini koja nije bila budna, sve dok im se usta i nosevi ne pretvoriše u kljunove...

Nadrealna struktura XXXIX

~Jazbina / Den~

 / jedna od pozadina iz stripa
"Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja"

koji će, čim ga budem završio, biti dostupan za download na blogu. ;) /

Nadrealna struktura XXXVIII

~Paradoks br. 6,659: Vodootporno samoubistvo/ Paradox No. 6.659: Waterproof Suicide~

JoJo no Kimyō na Bōken (1993-1994, 2000-2002)

JoJo no Kimyō na Bōken (JoJo's Bizarre Adventure) jedna je od najduže publikovanih mangi (preko 15 godina), što je dovoljan pokazatelj njene popularnosti u Japanu. Međutim, oživljena je samo kroz dve OVA-e (o kojima će ovde biti reči) i jedan film (sa podnaslovom Phantom Blood, još uvek bez DVD izdanja), koji je imao premijeru 2007. i kojim je obeležen dvadesetpetogodišnji staž autora Hirohika Arakija kao mangake. Anime iz 90-ih i njegov istoimeni "prequel", snimljen tek nekoliko godina kasnije, obrađuju treći "arc", Stardust Crusaders, a zajedno čine serijal od 13 polučasovnih epizoda.

U središtu uzbudljive priče je sedamnaestogodišnji delinkvent Jotarō Kūjō, koga na početku srećemo u zatvoru gde obitava svojevoljno, misleći da je zaposednut zlim duhom. Posle poziva njegove majke Holly, u posetu mu dolazi deda, Joseph Joestar (koji, uzgred budi rečeno, liči na omatorelog Indianu Jonesa u boljoj formi no ikad), i otkriva mu da je ono što ga je obuzelo zapravo manifestacija talasanja životne energije, odnosno otelovljenje paranormalnih sposobnosti, nazvano "Stand". Kada Jotara izvuku iz ćelije, od Josepha saznajemo za vekovima dugu borbu porodice Joestar sa njenim arhineprijateljem, vampirom Diom Brandom, čime nam je otkriveno i značenje uvodne špice. (Sa druge strane, intro prve adaptacije u kome je prikazan majanski ritual žrtvovanja ostaje misterija.) Ubrzo potom, Stand se budi i kod Holly, ali pošto nije u stanju da ga kontroliše, ona pada u komu. Njen otac i sin kreću na putešestvije sa ciljem da unište Dia, nadajući se da će je njegovom smrću izlečiti, a pridružuju im se Mohammed Avdol (aka Abdul) i Noriaki Kakyoin, vođeni sopstvenim motivima...

Bizarnost duge i opasne avanture (koja startuje u Japanu, nastavlja se u Indiji, a okončava u Egiptu) pre svega se ogleda u natprirodnim moćima, koje koriste kako protagonisti, tako i antagonisti. Njihovo poreklo i preduslov za sticanje nisu u potpunosti objašnjeni, ali zato postoje jasne naznake tesne povezanosti sa tarot kartama i/ili staroegipatskim božanstvima. Zahvaljujući elementima fantazije (prisustvu mitologije), borbe su  stalno zanimljive, a ishod ne zavisi isključivo od sirove snage, već i od dovitljivosti suprotstavljenih, tj. veštine da se prepoznaju slabe tačke protivničkog "pomoćnika". Jedan od najnapetijih okršaja je, recimo, Jotarovo kartanje sa kockarom Darbyem, praćeno neprestanim nadmudrivanjem, dok u ostalim dvojobima ne izostaje ni obilno prolivanje krvi, gađanje kamionetima, cisternama i gliserima, niti "bullet time" efekti koje krase katarzičnu završnicu. JoJo's Bizarre Adventure nikog neće stimulisati na intelektualnom nivou, ali se to i ne očekuje, pa se mogu oprostiti malobrojni logički propusti.

Akcije ima na pretek, ali je zato karakterizacija nepotpuna, budući da se većina pokretača radnje uklapa u stereotipe, pa je sve one muške suze teško progutati kao uverljive. Mada, ovo ostvarenje i ne pretenduje da bude ozbiljno, što je najbolje prikazano ekscentričnim fizičkim izgledom likova, čija su imena često pozajmljena iz sveta muzike. Tako nailazimo na psetance Iggya, koje voli žvakaće gume sa ukusom kafe, orangutana sa lulom u uniformi pomorskog kapetana, krezubog J.Geila sa dve desne ruke i dugokosog Vanillu Icea sa srcolikim nakitom. Za povremene izlete humora zaslužan je Jean-Piere Polnareff, Francuz sa nezaboravnom frizurom, prstohvat horora unosi N'Yah, čas baba, čas devojka, sa svojom armijom zombija, a igru ironije predvodi slepi N'Dul koji posred pustinje upravlja ubilački nastrojenom vodom. Svi oni (osim ženskog življa, naravno) podsećaju na nabildovane grčke bogove, slika su i prilika muževnosti, tako da za iskrenu emociju među njima nema mesta.

Izvanredan crtež inspirisan je zapadnjačkim superherojskim stripovima i kultnom mangom Hokuto no Ken, čiji se uticaj prenosi i dalje, na OraOraOra! napad Jotarovog Star Platinuma. Dizajn "prologa" je donekle izmenjen, linije su za nijansu mekše i čistije, boje svetlije, a animacija očekivano atraktivnija, s tim što je i druga polovina sasvim solidno animirana za vreme u kome je nastala, tako da će ljubitelji "stare škole" najverovatnije biti prezadovoljni. Posebno upečatljiv je jedinstven, maštovit i mističan, izgled Standova, ali i kostim glavnog junaka - kačket koji se pretapa u kosu (pri čemu je nemoguće utvrditi granicu između ovo dvoje) i dugi kaput sa ogromnim lancem na reveru. Odličnu prezentaciju upotpunjuje mračan (i retro) skor Marca D'Ambrosia, koji objedinjuje synthpop, orijentalne melodije i nešto tvrđi gitarski zvuk. Jedina zamerka u audio-vizuelnom pogledu jeste odabir seiyūa za Jotara, koji nipošto ne zvuči kao mladić od 17 godina, i Dia, koji u svom glasu ne poseduje dovoljno oštrine.

JoJo no Kimyō na Bōken bi se mogao svrstati uz anime-ostvarenja poput Vampire Hunter D, Ninja Scroll, Darkstalkers, Blade of the Phantom Master, Fate/Stay Night, Karas, Devil May Cry... A ako bismo izbor dodirnih tačaka suzili samo na krvoliptanje, spisak bi bio mnogo duži. Zahtevniji gledaoci, oprez!

Paradoks br. 5-

PARADOKS BR. 5-: USPALJENI MAJ U VEČNOM OKTOBRU

    Za izanđalim stolom od jasenovine sedeo je namrgođeni ispitivač i devojka u kasnim dvadesetim. Pored njih dvoje bilo je još nekog u velikoj sobi, osvetljenoj kroz trokrilni prozor čije staklo beše isprskano kapima lanjske kiše. Napolju je vladala tišina, kao na groblju u sitne sate. Nebo je spavalo i sanjalo plavetnilo koje ga je nekada krasilo...
    “Recite mi Vaš nadimak.” – progovori sredovečni muškarac, nameštajući naočari levom i pridržavajući nekoliko požutelih listova papira desnom rukom.
    “Nadimak? Zašto ne ime i prezime?”
    “Molim Vas, odgovarajte na postavljena pitanja. Interesuje nas nadimak.”
    “U redu.”
    “Dakle?”
    “Moj nadimak... Nebesna.”
    “Ko Vam ga je nadenuo?”
    “Smislila sam ga sama... Niko mi ga nije dodelio.”
    “Sećate li se Vašeg rođenja?”
    “Ne. Mislim da se niko ne seća svojih prvih dana.”
    “A detinjstva?”
    “Donekle. Po glavi mi se često vrzmaju maglovite uspomene. Vreme provedeno na selu, kod bake. Igra sa mačićima. Jahanje mladog vranca. Miris jabuka, dunja i malina... Izvinite, mogu li da dobijem cigaretu?”
    “Ne. U ovoj prostoriji je pušenje zabranjeno.” – napravio je kratku pauzu, a onda ju je pitao: “Da li ste ikada videli Đavola? Ako jeste, opišite nam ga.”
    Protrljala je oči, osvrnula se oko sebe, kao da se boji da će je neko kazniti ako kaže istinu, a potom se nagnula prema svom strogom sagovorniku i sa osmehom prošaputala:
    “Jesam. Videla sam ga.” – vrativši se u stolicu i uzdahnuvši duboko, pokušavala je da prikrije probuđeno zadovoljstvo koje joj je pričinio jedan davni susret. “Pohađala sam srednju školu. Napunila sam osamnaest godina i radovala se maturi. Prvi maj je, kao i obično, bio neradan dan. Dogovorila sam se sa drugaricama da organizujemo piknik u Tvrđavi. Znate, to je bila masivna građevina koju su srušili pre šest godina da bi podigli kristalne stubove za prenos onih kancerogenih signala. Uostalom, nije ni važno... Ustala sam rano, pre roditelja i sestara, iako se to veoma retko dešavalo. Umila sam se i odlučila da pre doručka odem u kratku šetnju po parku blizu naše kuće. Iz meni nepoznatog razloga, osetila sam leptiriće u stomaku, kao pred važan pismeni zadatak. Pored sveže posečenog stabla sedeo je mladić duge, osedele kose, obučen u beletine. Crtao je nekakve krugove po panju. Njegova pojava me je uznemirila, ali sam mu svejedno prišla. Odmah sam poželela da vodimo ljubav, tu na travnjaku prekrivenom jutarnjom rosom. A on, on mi je pročitao misli. Ustao je, skinuo mi haljinu, uzeo me u naručje, položio na vlažnu travu i pojebao me poput zveri.”
    “Otkud znate da je taj dečko bio baš Đavo?”
    “Nisam sigurna. Jednostavno znam.” – u tom začu kašalj iz ćoška i unezveri se. “Ko je to?!”
    “Ne obraćajte pažnju na njega. Pridružiće nam se kasnije, kada ga pozovem. Trenutno je nevidljiv, ali se nemojte plašiti, neće Vam ništa... Niste mi odgovorili.”
    “Kako to? Rekla sam Vam da nisam sigurna. Šta još očekujete da kažem?”
    “Dobro. Da li je taj mladić imao kakvih obeležja na sebi?”
    “Nijedno. Bio je potpuno čist. Bez mladeža i bez malja. Meke i svilenkaste kože, koja je mirisala na kamilicu.”
    “Možeš da izađeš, Božidare.”
    Pogledala je ka uglu iz koga je maločas doprelo kašljucanje i nije mogla da veruje u ono što joj se ukazalo. Čovekoliko stvorenje imalo je ljudsko i njoj dobro poznato lice, ali je glava bila ćelava – iz nje su izlazila tri ovnujska roga. Torzo je prekrivalo beličasto krzno, a noge i visuljak behu konjski. U troprstim šakama držalo je bukete ljubičica i pružilo ih intervjuisanoj. Prvobitni šok zamenile su suze radosnice. Poljubila ga je u čelo, a onda je nestala.
   “Uvedi sledećeg kandidata.” – naredi mu mrgud, a Boža se povinova i iz čekaonice dovede tridesetogodišnjeg molera, prethodno se ogrnuvši crnim plaštom, kako se dotični ne bi izbezumio. Za njima se zatvoriše vrata, a svetlost se preruši u crveno.
    “Sedite i recite mi kako se zovete. Bez prezimena. Ne moramo da budemo zvanični.”
    “Hvala.” – privukao je stolicu prema sebi i seo. “Zovem se Jaroslav.”
    “Lepo ime. Koliko godina imate?”
    “Trideset... od juče.”
    “Drago mi je. Srećan Vam rođendan.” – čestitao mu je hladnokrvno.
    “Hvala...”
    “Česta reč u Vašem rečniku je to - hvala.”
    “Izgleda da je tako.”
    “Koliko puta ste masturbirali tokom prošle nedelje?”
    Jaro se slatko i glasno nasmeja, ali čim primeti da ga ovaj i dalje strelja tmurnim pogledima, uozbilji se i reče:
    “Ne volim indiskretna pitanja... Zašto Vas to interesuje?”
    “Ne interesuje mene, već njih. Ali nema veze. Neće se ljutiti ako preskočimo ovo... Imate li dece?”
    “Nemam. Nisam ni oženjen.”
    “Svašta. Otkud Vam ideja da je brak preduslov za naslednike?”
    “Ne znam. Valjda sam tako vaspitan.”    

    “Hm... nema to nikakve veze sa vaspitanjem. Kažite mi... Spavate li obnaženi ili nosite pidžame? Verujte mi, ovaj upitnik su drugi sastavljali.”
    “Go. Spavam go.”
    “Jeste li videli Boga?”
    “Čini mi se da jesam. Bila je prelepa.”
    “Bila? Znači, Bog je žena?”
    “Pa, tako nekako.”
    “Zanimljivo. I? Kakva je?”
    “Božanstvena!” – uskliknuo je, pokušavši da bude duhovit. “Nosila je krčag sa vodom. Njene duge, riđe, kovrdžave vlasi vijorile su se na vetru. Imala je pepeljastu haljinu, toliko prozirnu da sam mogao da joj vidim bradavice. Spazio sam je sasvim slučajno, po povratku sa posla. Tog dana sam dobio otkaz, ali me je obuzela neobjašnjiva veselost, valjda zbog planova da se okušam u novom zanatu. Put kojim sam najčešće prolazio bio je ograđen gustim i visokim žbunjem, a ono je rađalo modre plodove. Deca su ih koristila za igru, jer nisu jestivi. Mada, dvoje blizanaca se otrovalo – čikalo ih je društvo da probaju... Klinci, šta ćete? Nego, idem ja tako tesnom stazom, a ona se kreće prema meni, ne dodirujući zemlju ni prstima ni petama. “Stranče.” – progovara. “Pridrži mi ovo vedro i obljubiću te celog.” Posle toga, ostala je praznina...”
    “Kako ste sigurni da je Riđokosa bila Bog?”
    “Nerešiva zagonetka, pretpostavljam...”
    “Vodi ga odavde.” – obratio se pogrbljenom Božidaru. “Završili smo za danas.”
    Iznenadni grom pogodio je mrtvu pticu, a ona kljucnu crva koji je izmileo iz rupe. Lišće bršljana požute od ljubomore i obmota zgradu u kojoj je petoro Izgubljenih spavalo na tvrdim jastucima. Ulica je razjapila iskrivljena usta i halapljivo progutala nadolazeći mrak, iz čijeg se grotla začu zastrašujuća rika. Srebrnorozi se sukobiše sa Četvorokrilima, a On i Ona potopiše sopstveni porod u rekama Nirvane.

Guilty pleasures i još ponešto...

Kratki predah. Dok sam raspoložen za sastavljanje spiskova, otkriću svoja sinematska grešna zadovoljstva, filmiće koje sam voleo nekad i koje podjednako volim i sad, ostvarenja koja bude inner-childa (a, bogami, i inner-teenagera) u meni i ona koja ne pripadaju navedenim kategorijama, a koje želim usput da spomenem. Razlog? Često imam osećaj da zvučim kao "art & art only snob", pa bih da razbijem tu iluziju. :)) Dakle, ono što sledi jeste haotično-mešovita ili "svašta nešto" lista:

(1) Аленький цветочек / The Scarlet Flower (1952) / Lev Atamanov - Remek-delo ruske animacije. Jedna od najlepših verzija bajke o lepotici i zveri, pored Herzovog Panna a netvor (1978). 
(2) Holubice / The White Dove (1960) / František Vláčil - Izgleda da ipak ne mogu bez artističnosti. :)) Biser češke kinematografije, u kome se preklapaju dve paralelne melanholično-poetične priče o odrastanju, povezane belom golubicom. Minimalistički dijalog, opčinjavajuća crno-bela fotografija i dvoje klinaca koji glume besprekorno. 
(3) Clash of the Titans (1981) / Desmond Davis - Zastarela stop-motion tehnika Raya Harryhausena uspeva da mi izmami osmeh oduševljenja prilikom svake reprize. Hladnokrvni Leterrierov "rimejk" ne poseduje ni gram draži originala. 
(4) Fire and Ice (1983) / Ralph Bakshi - Hard-core sword & sorcery, rotoskopija (u poslednje vreme nepravedno zapostavljena) i nezaboravne obline princeze Teegre.

(5) Legend (1985) / Ridley Scott - Kubrickov Eyes Wide Shut (1999) i Legenda su jedini filmovi sa Tomom Cruiseom koje bez rezerve obožavam (ne zbog dotičnog). Tim Curry mod monstruoznom maskom briljira kao Darkness. Ples prelaska princeze Lili na tamnu stranu je gothique par excellence. 
(6) The Goonies (1985) / Richard Donner - Ne poznajem nikog iz svoje generacije kome su Gunisi promakli. Ako takvi postoje, ne znaju šta su propustili. Ah, detinjstvo...
(7) Thrashin' (1986) / David Winters - Pošto je moj mlađi brat neko vreme krajem 80-ih i početkom 90-ih prolazio kroz "skateboard" fazu, Junak skejtborda (kako je Thrashin' kod nas preveden) nikako nije mogao da mi promakne. Gledali smo ga kozna koliko puta, što na TV-u, što sa VHS kasete. :)) 
(8) The Monster Squad (1987) / Fred Dekker - Odred klinaca, čiji vođa nosi majcu sa natpisom "Stephen King rules" suprotstavlja se grofu Drakuli, Frankenštajnovom čudovištu, mumiji, vodenom stvorenju (tj. "gill-man"-u) i vukodlaku. Ovaj omaž monster-klasicima budi nostalgiju. 
(9) If the Shoe Fits (1990) / Tom Clegg - Savremena verzija Pepeljuge, smeštena u karikirani svet modne industrije, nije ništa više od siraste zabave, ali opet ne mogu da mu odolim, a za to treba da zahvalim hobiju koji se ticao dizajniranja odeće... :)) 
(10) Lionheart (1990) / Sheldon Lettich - Od svih otrovnih akcija 80-ih i 90-ih sa J.C. Van Dammeom, Lavlje srce je, ma koliko čudno zvučalo, najhumanija. 
(11) Don’t Tell Mom The Babysitter’s Dead (1991) / Stephen Herek - "Nemoj reći mami, kod kuće smo sami" je slatka porodična komedija, u kojoj se pojavljuje slatko kučence zvano Elvis i nalik broju (9) ima veze sa modom. 
(12) Six Degrees of Separation (1993) / Fred Schepisi - Ko bi rekao da Will Smith ume da bude i ozbiljan? + Dvoje izvanrednih glumaca - Stockard Channing i Donald Sutherland. Neobičan spoj dramedije i misterije. 
(13) Nadja (1994) / Michael Almereyda - Vampiri. Portishead. Dead-pan komedija. Producirao David Lynch, koji se pojavljuje u ulozi čuvara u mrtvačnici.

(14) Street Fighter (1994) / Steven E. de Souza - Fanboyism Catastrophe Part I. 
(15) Mortal Kombat (1995) & Mortal Kombat: Annihilation (1997) / Paul W.S. Anderson; John R. Leonetti - Fanboyism Catastrophe Part II & Part III. 
(16) The Truth About Cats and Dogs (1996) / Michael Lehmann - Romantična komedija za ljubitelje pasa (i, valjda, mačaka). Uma Thurman, Janeane Garofalo i Ben Chaplin u ljubavnom trouglu. 
(17) Snow White: A Tale of Terror (1997) / Michael Cohn - Razmažena princeza, obožavanje mrtvorođenog deteta, Sigurney Weaver kao zla maćeha, grubi rudari umesto patuljaka, odsustvo princa... Verovatno najmračnija adaptacija Snežane. 

(18) The Fifth Element (1997) / Luc Besson - "Leeloo Dallas mul-ti-pass." Plava laguna. Kad god je emitovan (a emitovan je mali milion puta), Peti element me je prikovao uz ekran. :)
(19) Beowulf (1999) / Graham Baker - Tehno, belokosi Christopher Lambert, dekolte Rhone Mitre i soft-core-porn-mother of Grendel. Strašno... 
(20) Bedazzled (2000) / Harold Ramis - Izazovna Elisabeth Harley kao đavo(lica) i Brendan Fraser beyond George of the Jungle, but bellow The Passion of Darkley Noon. Simpatično. 
(21) Mermaid Chronicles Part 1: She-Creature (2001) / Sebastian Gutierrez - Prva asocijacija na "hroniku" koja nikada nije zaživela, tj. pomakla se od prvog dela, jeste meni omiljena boja - braon. Sasvim solidan televizijski creature-feature.
(22) The Cell (2001) / Tarsem Singh - Još uvek mi se po glavi vrzmaju vizuelno raskošne scene iz iščašenog uma komatoznog ubice (Vincent D'Onofrio), koji psihoterapeut Catherine Deane (Jennifer Lopez) mora da istraži, ne bi li otkrila gde je sakrio svoju poslednju žrtvu. Uprkos pojavi J.Lo, Ćeliju pamtim kao vrlo dobar triler sa elementima naučne-fantastike, horora i fantazije.

(23) Wolf Girl / Blood Moon (2001) / Thom Fitzgerald - Freak-show i iznenađujuće dobroćudan Tim Curry kao "otac" nakaza (and more surprises). Prateći preobražaj mlađane Tare koja pati od hipertrihoze, Fitzgerald se usredsređuje na  žudnju za pripadanjem, nerazumevanje "normalnih" za "izobličene" i odnos unutrašnje i površne lepote. 
(24) Bloody Mallory (2002) / Julien Magnat - U pratnji neme devojčice sa telepatskim moćima (Talking Tina) i dva metra visokog transvestita sa plavom perikom koji seje psovke na engleskom (Vena Cava), crvenokosa Mallory kreće u akciju spašavanja pape od dece noći. Buffy the Vampire Slayer meets (jap)animēshon. Campy, but funny. 
(25) May (2002) / Lucky McKee - "Ako ne možeš da stekneš prijatelje, napravi ih." Odlična Angela Bettis kao asocijalna May. 
(26) Resident Evil (2002); Resident Evil: Apocalypse (2004); Resident Evil: Extinction (2007); Resident Evil: Afterlife (2010) / Paul W.S. Anderson; Alexander Witt; Russell Mulcahy; Paul W.S. Anderson - Milla Vs. Zombies. Iako se dosta razlikuje od igre, a kritičari na njega reaguju prevrtanjem očiju, ovaj serijal uporno istrajava, a ja se ne bunim. 
(27) Casshern (2004) / Kazuaki Kiriya - Pomalo zbunjujuć "igrani anime", koji konstantno atakuje fascinantnim kadrovima. Možda i nalikuje nizu muzičkih spotova, ali (kao što rekoh u krakom prikazu Goemona) Kiriya pokazuje da style-over-substance ne mora da nosi loš predznak. Naprotiv. 
(28) Evilenko (2004) / David Grieco - Malcolm McDowell koji tumači zastrašujućeg pedofila i kanibala Andreja Romanoviča Ivilenka delovao mi je jezivije od Hopkinsovog Hannibala, a tu je i Badalamentijev skor + glas Dolores O'Riordan (The Cranberries) u dve kompozicije (Angels Go to Heaven & No Way Out). 
(29) Immortel (ad vitam) (2004) / Enki Bilal - Susret (naučne) fantastike i egipatske mitologije. Eterična Linda Hardy (obesmrćena u liku Jill Bioskop).
(30) Æon Flux (2005) / Karyn Kusama - Uprošćeniji od Chungovog animiranog serijala iz 1991, ali svejedno zanimljiv. Ima nečeg atraktivnog u heroinama koje nose tesne kostime (što nijedan heroj ne može da ponudi) i u jedinstvenoj futurističkoj arhitekturi/scenografiji Kusaminog sophomore flicka. 
(31) Death Trance (2005) / Yûji Shimomura - Shimomura je, inače, koreograf borilačkih veština koje njegov one & only prvenac isporučuje u ogromnim količinama. Bizarno fantazijsko (postapokaliptično?) okruženje inspirisano je japanskom istorijom i mitologijom, pod naslagama gotskog šminkeraja. 
(32) Firecracker (2005) / Steve Balderson - Gotovo nadrealan tretman tragedije zasnovane na istinitim događajima. Otkačeni Mike Patton (Faith No More) u dvostrukoj ulozi. 

(33) DOA: Dead or Alive (2006) / Corey Yuen - Fanboyism Catastrophe Part IV. 
(34) Johanna (2005) / Kornél Mundruczó - Ekscentričan operski film (ili filmovana opera?) o bivšoj narkomanki koja predstavlja neku vrstu Jeanne d'Arc našeg doba i koja putem putenih zadovoljstava uspešno leči pacijente u žućkasto-crno-zelenoj bolnici nalik onoj u Trierovoj mini-seriji Riget. 
(35) Southland Tales (2006) / Richard Kelly - Chaos (before the end of the world) unleashed. Šteta što je Kelly smirio strasti u Kutiji... 
(36) Ultraviolet (2006) / Kurt Wimmer - Mnogo sam tvrdoglav po pitanju Ultraviolet, a najviše zbog Mille i ljubavi prema (live-action) animeima. :)) 

(37) Обитаемый Oстров / The Inhabited Island (2008) & Обитаемый Oстров: Схватка / The Inhabited Island 2: Rebelion (2009) / Фёдор Бондарчу́к - Stil iznad sadržine n-ti put. 
(38) The Air I Breathe (2007) / Jieho Lee - Ovo nije pionirski primer kolaža sačinjenog od međusobno isprepletanih emotivnih priča, ali je mene uspeo da gane... 
(39) Repo! The Genetic Opera (2008) / Darren Lynn Bousman - Krvoliptanje i (povremeno diskutabilno) pevanje. Koliko god mana imao, Repo! je garantovano kreativniji od (takođe Bousmanovih) izlišnih nastavaka Saw-a. 
(40) Asaruto Gâruzu / Assault Girls (2009) / Mamoru Oshii - U dve reči, gejmerska pošalica. Doduše, bojim se da se Oshiiju usladila neozbiljnost...
(41) Malice in Wonderland (2009) / Simon Fellows - Odnosno, Alisa u raljama uvrnutog londonskog krimi podzemlja. Ako vas je Burton razočarao, trebalo bi da probate ovu tabletu. 
(42) Street Fighter: The Legend of Chun Li (2009) / Andrzej Bartkowiak - Fanboyism Catastrophe Part V. 
(43) Scott Pilgrim Vs. the World (2010) / Edgar Wright - I film, i strip, i video igra, i sjajan soundtrack. Nije se baš plakalo od smeha kao u Shaun of the Dead, ali Wright itekako zna da zabavi gledaoca (u slučaju SPVtW, pod uslovom da nije omatoreo i klonuo duhom), a da to ne bude "cheesy".

Nisam se skinuo i objavio obnažene fotografije (daleko bilo!), ali već počinjem da crvenim. Mogao bih da  se izgubim u nabrajanju (Ace Ventura: Pet Detective, The Mummy, Charlie's Angels, Underworld, trilogija Librarian...), ali za sada stavljam tačku. ;)

Inception or Deception? A Dream Within a Dream... but Without a Dream

Sudeći po brojnim pozitivnim reakcijama koje prate njegovo poslednje ostvarenje, Christopher Nolan je u mnoge umove uspeo da "usadi ideju-parazita" i usput (najverovatnije) obezbedi nekoliko nominacija za pozlaćenu statuetu. Međutim, ima i nas (bezobraznika) koji teško podnose usiljeno pretvaranje osrednjeg akcionog trilera u delo koje bi trebalo da pokrene moždane vijuge, kočoperno naglašavajući (prividnu) nedokučivost svoje sadržine.

Inception je bleštav, poluprazan, bezdušan, pseudo-intelektualan i plastičan proizvod, doteran za slikanje nalik enterijerima u specijalizovanim časopisima. (Doduše, većina stručnjaka angažovanih za njihovo uređenje zna šta radi, a i prelistavanje nikada nije monotono i ne traje dva i po sata.) Pokušaj bolesno pedantnog uređenja snova, odnosno njihovog formulisanja, neoprostiva je greška reditelja - umesto da zapliva po apsurdnom moru podsvesti, on joj stavlja uzde i upreže u fijaker preopterećen šablonima i, što je još grđe, za kočijaša postavlja Svest. Dok se razbacuje izlišnim objašnjenjima, zaboravlja da vas poveže sa likovima i izazove makar trunku empatije. Osim toga, skoro svaka scena deluje kao da je odnekud pozajmljena u postupku pasivne reciklaže, a zatim odenuta u lepo i skupo ruho ne bi li se izbrisali tragovi. Nolanu valja odati priznanje za to što ume jako dobro da laže, izgovarajući najveću neistinu kroz lik Ariadne (i time obmanjujući samog sebe): "I thought the dream-space would be all about the visual, but it's more about the feeling." Gde li je samo nestao taj "feeling"?

U dokolici (i nervozi) izazvanoj nesposobnošću "autora" da me zainteresuje za gledanje puc-puc-cvrc-filozofiranja pokušavao sam da se dosetim naslova kojima se može pripisati snenost, oniričnost, snoviđajnost, košmarnost ili bar maštovitost i kojima polazi za rukom da vas odvedu u alternativni, nadrealni svet ili dovedu u stanje transa, uspavljujući javu i stvarnost (čak i onda kada su prisebni), što ne znači i da se nužno bave snovima. Shodno tome, odlučio sam da pređem preko odbojnosti prema listama i sačinim spisak od sto i jednog igranog i animiranog (što kratkometražnog, što dugometražnog) filma (sa ponekom serijom) kome anti-dreamlike Inception nikada neće pripadati. Pošto su mi manje-više podjednako dragi, rasporediću ih prema godini nastanka:

(1) Un chien andalou (1929) / Luis Buñuel

(2) Le sang d'un poète / The Blood of a Poet (1930) / Jean Cocteau

(3) L'âge d'or / The Golden Age (1930) / Luis Buñuel

(4) Kratkometražni filmovi Maye Deren (1943-1958)

(5) El ángel exterminador / The Exterminating Angel (1962) / Luis Buñuel

(6) Kaidan (1964) / Masaaki Kobayashi

(7) Kratkometražni filmovi Shūjija Terayame (1964-1977)

(8) Persona (1966) / Ingmar Bergman

(9) Tanin no kao / The Face of Another (1966) / Hiroshi Teshigahara

(10) Fando y Lis (1968) / Alejandro Jodorowsky

(11) Sayat Nova / Color of Pomgranates (1968) / Sergej Parajanov

(12) Vargtimmen / Hour of the Wolf (1968) / Ingmar Bergman

(13) Valerie a týden divů / Valerie and Her Week of Wonders (1970) / Jaromil Jireš

(14) The Grandmother (1970) / David Lynch

(15) Trzecia Część Nocy / The Third Part of the Night (1971) / Andrzej Zulawski

(16) Sanatorium Pod Klepsydra / The Hour-Glass Sanatorium (1973) / Wojciech Has

(17) The Holy Mountain (1973) / Alejadnro Jodorowsky 

(18) Den-en ni shisu / Pastoral: To Die in the Country (1974) / Shūji Terayama

(19) Black Moon (1975) / Louis Malle

(20) Eraserhead (1976) / David Lynch

(21) Le locataire / The Tenant (1976) / Roman Polanski

(22) Suspiria (1979) / Dario Argento

(23) Сталкер / Stalker (1979) / Андрей Тарковский

(24) Tsigoineruwaizen / Zigeunerweisen (1980) / Seijun Suzuki

(25) L'ange / Angel (1982) / Patrick Bokanowski

(26) A Nightmare on Elm Street (1984) / Wes Craven

(27) Saraba hakobune / Farewell to the Ark (1984) / Shūji Terayama

(28) The Company of Wolves (1984) / Neil Jordan

(29) Gwen, le livre de sable (1985) / Jean-François Laguionie

(30) Tenshi no tamago / Mystical Egg of the Angels (1985) / Mamoru Oshii

(31) Labyrinth (1986) / Jim Henson 

(32) Dogura Magura (1988) / Toshio Matsumoto

(33) Hellbound: Hellraiser II (1988) / Tony Randel

(34) Tales from the Gimli Hospital (1988) / Guy Maddin

(35) Begotten (1990) / E. Elias Merhige

(36) Jacob's Ladder (1990) / Adrian Lyne

(37) The Juniper Tree (1990) / Nietzchka Keene

(38) Yume / Dreams (1990) / Akira Kurosawa

(39) Naked Lunch (1991) / David Cronenberg

(40) Talking Head (1992) / Mamoru Oshii 

(41) Alicia (1994) / Jaume Balagueró

(42) Giorgino (1994) / Laurent Boutonnat

(43) Riget / The Kingdom (1994) / Lars von Trier 

(44) Días sin luz (1995) / Jaume Balagueró

(45) Institute Benjamenta, or This Dream People Call Human Life (1995) / Stephen & Timothy Quay

(46) Kanojo no omoide / Magnetic Rose (1995) / Kōji Morimoto (prvi segment omnibusa Memorîzu)

(47) The Goodbye Place (1996) / Richard Kelly

(48) Nejasná zpráva o konci sveta / An Ambiguous Report About the End of the World (1997) / Juraj Jakubiško

(49) Lost Highway (1997) / David Lynch 

(50) Pokój Saren / The Roe's Room (1997) / Lech Majewski

(51) 1001 Nights (1998) / Mike Smith

(52) Angelus (2000) / Lech Majewski

(53) Kytice / Wild Flowers (2000) / František A. Brabec

(54) Tajuu jinkaku tantei saiko - Amamiya Kazuhiko no kikan / Multiple Personality Detective Psycho - Kazuhiko Amamiya Returns (2000) / Takashi Miike

(55) Werckmeister Harmóniák / Werckmeister Harmonies (2000) / Béla Tarr, Ágnes Hranitzky

(56) Donnie Darko (2001) / Richard Kelly

(57) Le fabuleux destin d'Amélie Poulain (2001) / Jean-Pierre Jeunet

(58) Malice@Doll (2001) / Keitaro Motonaga

(59) Mullholand Dr. (2001) / David Lynch

(60) Sennen Joyū / Millenium Actress (2001) / Satoshi Kon

(61) The Tale of the Floating World (2001) / Alain Escalle

(62) Ascension (2002) / Karim Hussain

(63) Atama-yama (2002) / Kōji Yamamura

(64) La dernière voix / The City Without Windows (2002) / Julien Fonfrede, Karim Hussain

(65) Mari iyagi / My Beautiful Girl Mari (2002) / Sung-Gang Lee

(66) RahXephon (2002) / Yutaka Izubuchi

(67) Rabbits (2002) / David Lynch

(68) Gokudô kyôfu dai-gekijô: Gozu / Gozu (2003) / Takashi Miike

(69) Fear X (2003) / Nicolas Winding Refn

(70) Le monde vivant / The Living World (2003) / Eugène Green

(71) Mécanix (2003) / Rémy M. Larochelle

(72) Rhinoceros Eyes (2003) / Aaron Woodley

(73) Vera (2003) / Francisco Athié

(74) Eternal Sunshine of the Spotless Mind (2004) / Michel Gondry

(75) Hotel (2004) / Jessica Hausner

(76) Izo (2004) / Takashi Miike

(77) Mind Game (2004) / Masaaki Yuasa

(78) Kimyô na sâkasu / Strange Circus (2005) / Shion Sono

(79) Mezame no hakobune (2005) / Mamoru Oshii

(80) MirrorMask (2005) / Dave McKean

(81) Monobloc (2005) / Luis Ortega

(82) Nuit Noire (2005) / Olivier Smolders

(83) Šílení / Lunacy (2005) / Jan Švankmajer

(84) The PianoTuner of EarthQuakes (2005) / Stephen & Timothy Quay

(85) Tideland (2005) / Terry Gilliam

(86) Blood Tea and Red Strings (2006) / Christine Cegavske

(87) Ergo Proxy (2006) / Shukō Murase

(88) Glass Lips (2006) / Lech Majewski

(89) Inland Empire (2006) / David Lynch

(90) Paprika (2006) / Satoshi Kon

(91) The Fall (2006) / Tarsem Singh

(92) Yume jû-ya / Ten Nights of Dreams (2006) / Akio Jissôji, Kon Ichikawa, Takashi Shimizu, Yoshitaka Amano, Yûdai Yamaguchi...

(93) De profundis / From the Sea (2007) / Miguelanxo Prado

(94) Iblard Jikan / Iblard Time (2007) / Inoue Naohisa

(95) Kafuka: Inaka isha / Franz Kafka's A Country Doctor (2007) / Kōji Yamamura

(96) We Are the Strange (2007) / M. dot Strange

(97) Kurozuka (2008) / Tetsuro Araki

(98) Baton (2009) / Ryūhei Kitamura

(99) Las / The Forest (2009) / Piotr Dumała

(100) Püha Tõnu kiusamine (2009) / Veiko Õunpu 

(101) The Imaginarium of Doctor Parnassus (2009) / Terry Gilliam

Broken Saints (Brooke Burgess, 2001-2003)

"I dream of a different world, a world where the old gods meet the new, where unseen hands caress empty faces..."

Nakon višegodišnjeg rintanja za Electronic Arts, svojevoljnog otkaza, prosvetljujućeg putešestvija po Južnom Pacifiku i niza "predivnih slučajnosti" (kako je sam izjavio u jednom intervjuu), Burgess je odlučio da jasno i glasno izrazi sopstveno viđenje otuđenosti u međuljudskim odnosima i dekadencije savremenog društva. Inspirisan trenutnim stanjem u svetu, mentalitetom njegovih stanovnika, učenjima zapadnjačkih i istočnjačkih mislilaca, književnim delima, filmskim ostvarenjima, stripovima i video igrama sa kojima je nekada bio u stalnom kontaktu, uspeo je da, umesto planirane autobiografije, isporuči priču epskih razmera, s punim pravom je nazivajući "sinematskom literaturom".

Četvoro stranaca iz "tihih kutkova Zemlje" dobija uznemirujuće vizije kojima je zajedničko crveno-crno mačje oko. Na obalama fidžijanskog ostrva Lomalagi (Raj) upoznajemo Shandalu Nisinu, mladu belkinju koju je od malena odgajalo lokalno pleme i koja postaje predmet interesovanja izvesnog Gabriela Dunna. U bunkeru, negde na Srednjem Istoku, irački plaćenik Oran Bajir se, čitajući Kuran, suočava sa avetima prošlosti i, zaslepljen ludilom, napada Hassana, prijatelja iz detinjstva. Kamimura, šinto sveštenik i budista, pokušava da sačuva povereno mu "blago" od odmetnutog sledbenika Gokua, a zatim kreće u potragu za mračnim gradom koji mu se ukazuje. Burgessov alter-ego, sarkastični katolik Raimi Matthews, živi u izmišljenom američkom gradu (Coast City), gde radi za telekomunikacionu kompaniju Biocom, razvijajući (i krekujući) softver. Igrom sudbine, ovi ljudi se okupljaju, ne bi li zajedničkim snagama otkrili istinu o sebi i okruženju u čijim raljama se osećaju izgubljeno.

Ko su oni - jahači apokalipse, apostoli novog svetskog poretka, mesijanske figure ili otelovljenje osnovnih elemenata? Šta ili ko stoji iza njihovih snoviđenja - blagonaklona ili zlokobna (viša) sila? Da li su nečije marionete i, ako jesu, ko povlači konce? Odgovori leže u otkroviteljskoj završnici, do koje vas vodi jedinstveni amalgam od misterije, trilera, cyberpunka, drame i duhovne avanture. Pletući gustu mrežu od filozofskih i religijskih alegorija, radikalnog preispitivanja vere i političkih intriga u čijoj pozadini su posledice tehnološke evolucije i sukob tradicionalnog i modernog, autor vas neprestano poliva mlazevima inteligentnih dijaloga i monologa, a dopunjava pozajmljenim navodima koji naglašavaju njihov smisao i zaokružuju svako poglavlje. (Između ostalih, citirani su E.A. Poe, F. Nietzsche, O. Wilde, C. Jung, A. Einstein, N. Gaiman, pa čak i tekstovi pesama bendova Radiohead i Godspeed You! Black Emperor.)

Uprkos naglašavanju elokvetnosti, tj. nemilosrdnom bombardovanju pažljivo odabranim mudrostima, scenario ne deluje ni preopterećeno, niti pretenciozno, a Burgessu se nikud ne žuri, pa svaku izgovorenu repliku postavlja na pravo mesto u okviru zapanjujućih desetak sati. Usporenim narativnim ritmom reditelj (i scenarista) kao da se suprotstavlja sumanutoj brzini kojom se kreće mehanizam današnjeg sistema. Iako neretko besedi propovedničkim tonom, njegova namera nije da preobrati gledaoca, već da ga podstakne na razmišljanje i istovremeno pomogne u formiranju ili učvršćivanju stavova. Humanističkoj i altruističkoj realizaciji ideja (doduše, već viđenih, ali ovde temeljito i s ljubavlju obrađenih) on ostaje beskompromisno dosledan do samog kraja. Skromna kontroverznost njegovog pristupa ogleda se u objedinjavanju islama, hrišćanstva, budizma, gnosticizma, misticizma i egzistencijalizma, posmatranih sa tačke gledišta radoznalog stvaraoca. Zahvaljujući žustroj kritici globalizacije, Broken Saints još uvek nije propušten kroz holivudski filter, jer je, licemerjem neukaljan, Burgess odbio nekoliko ponuda koje su podrazumevale razvodnjavanje sadržine i promenu jednog "spornog" lika.

U ostvarivanju svoje ambicije, ovaj kanadski maestro nailazi na potpuno razumevanje ilustratora Andrewa Westa i programera Iana Kirbya, koji su, kao umetnički i tehnički direktor, vizualizovali njegov koncept. Westov atraktivan dizajn (sjajno definisanih!) likova i pozadina stilizovan je tako da premosti jaz između mangi i grafičkih novela sa Zapada (mada su primetne manje oscilacije u kvalitetu), te gotovo savršeno odgovara nadrealnoj, poetičnoj, turobnoj, zlosutnoj i depresivnoj atmosferi. Animacija je vrlo svedena ("hendikepirana"), budući da je ograničena (maksimalno iskorišćenim) mogućnostima alatke Flash. "Raskošnu statičnost" dodatno obogaćuju raznoliki "easter eggs" i "cover"-i epizoda sa referencema na brojne filmove, u svojstvu omaža (The Wizard of Oz, Twin Peaks, Fight Club, The Matrix, Donnie Darko...), pri čemu su originalni likovi zamenjeni glavnim junacima. Melanholičan, mističan i sablastan muzički skor Tobiasa Tinkera i Quentina Greya, najverovatnije nastao pod uticajem Angela Badalamentia, paralelan je nezaboravnim slikama. Odličan odabir glumaca (na DVD verziji) koji izgovaraju tekst uokviren balončićima značajno doprinosi filmičnosti Slomljenih svetaca. Posebno bih izdvojio Janyse Jaud koja, u skladu sa Shandalinim karakterom, zvuči neverovatno umirujuće.

Broken Saints već uživa kultni status, neporecivo je "character, story & style driven show" i samo malo (hrabrosti i originalnosti?) mu fali da bi bio besprekoran, ali zato ima da poruči više nego ogroman procenat nedavno nastalih, zaslepljujućih i komercijalnih, proizvoda sedme umetnosti. A vreme će pokazati koliko dugo će majušni autorski tim ostati dosledan isposničkim principima...

"Word is bond."

Amelia (Édouard Lock, 2003)

Kada sam odgledao Blanche Neige, nisam ni sanjao da ću tako brzo naleteti na sličan projekat, a kamoli da će isti izazvati podjednako oduševljenje...

Amelia nije samo puki snimak (briljantnog) igračkog performansa, već svojevrstan eksperimentalni (baletski) film, u kome su dijalozi zamenjeni pokretima - energičnim, nežnim, drskim, ritualnim, opskurnim, zavodljivim, psihotičnim... Njihovo značenje (pod uslovom da ono postoji i da nije u pitanju čista apstrakcija) ne mora nužno da vam bude jasno, kako biste se prepustili užitku. Šta god da izražavaju (odnose među polovima / komunikaciju ispunjenu (ne)razumevanjem / otelovljenje nečijih emocija, strahova, snova, stavova...), jedno je sigurno - izvedeni su sa toliko preciznosti, da se često zapitate jesu li ono ljudi ili savršeno podmazani mehanizmi koji ne poznaju umor.

Ko je Amelia? Naziv za rediteljevu opsesiju ili ime fiktivne junakinje - arhetipa savremene žene? Da li  su balerine fizička manifestacija stanja njene psihe ili faze u transformaciji njene kompleksne ličnosti? Odgovori na sva pitanja izazvana enigmatičnim narativom ostaju u "prosvetljujućem mraku", odnosno u onom okruženju koje nam omogućava da se nesmetano prepustimo meditaciji. Hiperminimalistička scenografija - prostorija zaobljenih ivica čiji su pod i zidovi prekriveni uglačanom daščanom oblogom, podseća na duboku, bezizlaznu kutiju u kojoj su "protagonisti" zarobljeni, ali istovremeno oslobođeni od spoljašnjih uticaja. Ono što dopunjuje asketsku vizuelizaciju jesu jednostavni i funkcionalni crni kostimi, meko, delikatno osvetljenje, koje priziva razigrane senke i kamera koja pleše zajedno sa igračima, bilo da ih približava gledaocu ili udaljava od njega. Fotografija Andréa Turpina neprestano fascinira svojom prefinjenošću. Elegični skor Davida Langa sa ponekim naletom rokerske žestine kombinuje klavir (Njo Kong Kie), violinu (Simon Claude), čelo (Alexandre Castonguay) i, povremeno, sneni vokal (Nadine Medawar) u eteričnim obradama pesama Velvet Undergrounda. Opojni glas gospođice Medawar za ovo ostvarenje čini isto što i lepršavi glas Julee Cruise za Twin Peaks.

Prihvatajući geslo "manje je više", Édouard Lock, kanadski koreograf i osnivač trupe/kompanije La La La Human Steps, stvorio je multidisciplinarno, izazovno i vrhunski stilizovano delo neprolazne lepote, tako da brojna priznanja ne predstavljaju nikakvo iznenađenje.

Nadine Medawar - I'm Waiting for the Man

Nadrealna struktura XXXVII

~37 je prost i veseo broj. Demonokratija i aristokratija / 37 Is Prime and Cheerful Number. Demonocracy and Aristocracy~

FACT // Behind a Smile

Oporo razočaranje. Ljuta ogorčenost. Uporna naivnost. Slepo verovanje. Suicidne misli. Hipnotišuća dezorijentisanost. Pogrešni izbori. Paučinom pokrivena nesigurnost... Lista bi mogla da ide u nedogled. Iako reči pesme Behind a Smile nemaju veze sa onim što se krije iza osmeha jednog skromnog mladića, njen naslov i vizuelizacija iste ga podsećaju na ono nataloženo crno i crvljivo, spremno da eksplodira svakog časa. Možda surova borba sa nakaznim kreaturama iz mašte crtača deluje kao arhetip anime-eskapizma i možda je priča koju kasapljenje pod Nō-maskama oslikava jednostavna do trivijalnosti, ali on u njoj prepoznaje sebe, odnosno svoju razapetu psihu, te pokušava da se poistoveti sa bezimenim junakom i pronađe bar jedan odgovor. A pritom, kao i obično, ne gaji nadu da će ga iko razumeti...