22 Oct 2009

Genius Party Beyond (2008)

Godinu dana nakon prve žurke, Studio 4°C odlučuje da organizuje još jednu, stavljajući nam do znanja da "beyond" iz naslova nje tu samo radi reda, u vidu puke oznake "nastavka", već da s punim pravom stoji umesto upozorenja: "Oprez! Divlji kreativci na pomolu. Ulazite na sopstvenu odgovornost." Vođeni svojom pobesnelom maštom, petorica autora se usuđuju da pređu preko granica koje obeležavaju njihovi prethodnici, pokazujući da i od najsmelijih postoje smeliji. Naravno, i ovde su izuzeci bili neizbežni, ali ne i nenadahnuti. Energija kojom zrače kao da se sastoji od mističnih supstanci poteklih sa neke druge planete. 

Gala

Od pozicije ključnog animatora Ghiblijevih klasika Tenkū no Shiro Rapyuta (Laputa: Castle in the Sky, 1986) i Kurenai no Buta (Porco Rosso, 1992), do reditelja Gonzovih Ao no Roku-gō (Blue Submarine No. 6, 1998), Final Fantasy: Unlimited (2001) i Gankutsuō (The Count of Monte Cristo, 2004), kao i saradnje sa braćom Wachowski na Animatrix-u (Second Renaissance, 2003), Mahiro Maeda je sebi obezbedio mesto jednog od najistaknutijih tvoraca animea. Rad na eksperimentalnoj animaciji njemu nije stran, s obzirom na to da se neka od pomenutih ostvarenja i sama mogu svrstati u tu kategoriju, dok mu u prilog ide i projekat Ani*Kuri15 (2007), u kome je, kao jedan od petnaestorice izabranih, dobio zadatak da se izrazi u samo 60 sekundi.

Uprkos sladunjavom ukusu i pojednostavljenoj likovnosti, na nivou (najkvalitetnijih) niskobudžetnih anime-serijala, Gala od samog početka naglašava svoju različitost, bacajući nepripremljenog gledaoca u šumu koju ispunjavaju bića inspirisana japanskim mitovima. Nadomak njihovog sela, obrušava se divovski jajojliki objekat i prekida im san. Ne gubeći vreme, seljani stupaju u akciju otvaranja te ogromne mase, ne bi li otkrili šta se u njoj krije i tako zadovoljili svoju radoznalost. Međutim, dečak Ko-oni i devojčica Aporabou osećaju probuđeni život u "oblutku", pa uz pomoć Aporabouinog dede (vrača?) i mačora (veličine konja!) odlaze da ga smire svojom muzikom. Ubrzo im se pridružuju i ostali, da bi učestvovali u vrhuncu opčinjavajuće fantazije smeštene u nepunih 15 minuta orijentalnih zvukova i slika, okupanih svetlošću. Maedi polazi za rukom ono što Watanabeu u Baby Blue nije - da od naizgled običnog (u ovom slučaju, shōnen/shōjo) animea stvori nešto spektakularno, sa simpatičnim obrtom na kraju, koji mami osmeh na lice. U poređenju sa Galom, Disneyjeva Fantasia i nije toliko fantastična...


Moondrive

Autor ovog segmenta, Kazuto Nakazawa, iza sebe ima pozamašnu listu žanrovski šarolikih animea, u čijoj izradi je učestvovao. Reditelj animacije u akcionom Garō Densetsu (Fatal Fury): The Motion Picture (1994) i avanturističkoj fantaziji Rōdosu-tō Senki (Record of Lodoss War, 1998), ključni animator u cyberpunk serijalu Ergo Proxy (2006) i reditelj gotično-poetičnog filmića Kigeki (Comedy, 2000) i SF OVA-e Parasite Dolls (2003) neke su od njegovih dosadašnjih "uloga". Dodajući Moondrive svojoj "animeografiji", Nakazawa je dokazao da nije sasvim slučajno dospeo na spisak gostiju ove bučne zabave.

Grupica od četvoro protuva, predvođena krhkim Jeekom (sa glasom kakvog rmpalije) dolazi u posed mape Ostrva Divova, na kome se navodno krije blago o kakvom su do tada samo sanjali. Pošto ne razumeju simbole sa mape, odlaze kod starog antikvara na tumačenje i odatle počinju njihove ludorije. Skicuozan crtež, uvrnuti likovi (koje kao da je poplava izbacila), namerno nedovršene kvazi-futurističke pozadine (koje otkrivaju "tajne" animatorskog zanata), napadne teksture i prljavi humor (što je nekako i logično, kada se svi aspekti prezentacije uzmu u obzir) glavne su odlike Moondrive-a, najvatrenijeg među Beyond genijalcima. Prefinjenost Gale zamenjena je obešenjačkim, pomalo vulgarnim delom, najverovatnije podstaknutim uličnom umetnošću, a može se opisati kao mladunče Dead Leaves-a i Kemonozume-a koje su krstili Takashi Miike i Chan-wook Park.


Tojin Kit

Tatsuyaki Tanaka, po prvi put kao reditelj (ne računajući poluminutni istoimeni trailer u okviru kratkometražnog omnibusa Digital Juice iz 2002), odlučuje da znatno uspori ritam i prikaže neku vrstu "cyberpunk/steampunk-noir"-a, u distopijskom gradu budućnosti. Priču o devojci koja ilegalno gaji vanzemaljce i švercuje ih skrivene u plišanim igračkama, Tanaka prezentuje originalnim i realističnim crtežom, u turobnim sivkastim, maslinastozelenim i braonkastim tonovima, praćenih svedenim, ambijentalnim zvučnim efektima i akcentovanih neočekivanim ("light-fantasy") elementima. Kontrast između strogih službenika "Administracije" (namrgođeni muškarac sa naočarima, šeširom i kaputom u stilu 50-ih prošlog veka + dvojica robota sa cilindričnim glavama ispunjenim tečnošću) i živahnih tuđina sačinjenjenih od misteriozne želatinozne mase neraskidivi je deo sivila kojim Tanaka oslikava zlokobnu, klaustrofobičnu atmosferu neslobodnog sveta, osmišljavajući svaki kadar do maksimuma. Fascinantno je koliko stila je sadržano u tako malom i skromnom pakovanju... Tojin Kit je vrhunski anime i potvrda poslovice: "Tiha voda breg roni."


Wanwa the Puppy

U svojoj prošlosti, Shinya Ohira je radio za nekoliko studija, uglavnom kao ključni animator. Akira (1988), Spirited Away (2001), Kill Bill Chapter 3: The Origin of O-Ren (2003) (za Tarantinov Kill Bill vol. 1), Howl's Moving Castle (2004), Ghost in the Shell 2: Innocence (2004) i Tekkonkinkreet (2006) su neki od najznačajnijih animea, u čijim "credits" se spominje njegovo ime. Treća epizoda neprevedene horor OVA-e Yumemakura Baku Twilight Gekijou bila je njegov rediteljski debi. Sa Kučencetom, Ohira pokazuje da je itekako spreman za alternativni, ekstremni pristup animeu. U vidu oživljenih (i detaljnih) dečjih škrabotina, idilična porodična slika u sobi porodilišta (dečak se igra/mama čeka bebu/otac razgovara sa doktorom) pretvara se u bizarni san/košmar (mada je vrlo diskutabilno da li se zaista radi o sanjanju), u kome se prepliću strahovi, nada i radost deteta i koji na trenutke podseća na poludele Picassove slike. Kada istekne poslednji minut, niste baš sasvim sigurni šta vas je snašlo...


Dimension Bomb

"For example, let's say that there was a butterfly flying over a meadow. I think I'd want to catch that butterfly."

"An eccentric young girl summons boy from another dimension provoking by this her own dimension to explode later." - kaže kratki opis na AnimeNewsNetwork-u, ali je ono što se tamo (negde) dešava  kilometrima daleko od ovog uvredljivo pojednostavljenog sinopsisa. Kōji Morimoto, jedan od osnivača 4°C grupe i veteran kada su antologije i krajnje neobični animei u pitanju, završava Beyond sa nadmoćnim praskom, što se od ovog čudaka i dalo očekivati. Dimension Bomb je zaista "bomba", postavljena na marginama fantazije, naučne fantastike i misterije, prkoseći svakom pokušaju da se definiše/deaktivira i tempirana da eksplodira (i implodira) X puta, a da za sobom ne ostavi pustoš, već čestice inspiracije.

Jedan za drugim, smenjuju se impresivni halucinogeni prizori, od meditacije gigantskog robota i dvoje staraca, preko ritualnog plesa "ekscentrične devojčice", lova na leptira i plutajućeg tela koje stalno varira u svojoj veličini, do neobjašnjivih pojava kojima se zatvara magični krug. Minimalistički dijalog više sakriva nego što otkriva, a dopunjen je savršeno uklopljenim electro-soundtrackom Juno Reactor-a. Ovo neosporno remek-delo apstraktne umetnosti ume da bude opuštajuće i uznemirujuće, ali je iznad svega Enigmatično i Inspirativno. Odvija se poput lucidnog, nekoherentnog sna, čija je jedna kosmička dimenzija višestruko veća od drugih, a završava se tihom apokalipsom u kojoj suprotnosti postaju Jedno, otpočinjući novi ciklus.

Kada se njegova dela hronološki poređaju, čini se da Morimoto teži da sa svakim novim unosom u svoj opus strefi gledaoca još većim izazovom. Iako je gotovo nemoguće proniknuti u briljantnost njegovih vaseljenskih ideja, zahvaljujući izvanrednoj kombinaciji tradicionalne i kompjuterske animacije (sa dosta svetla, nalik Gali), užitak (kako za oči, tako i za sive ćelije) uz Dimension Bomb je zagarantovan.


Beyond nije izneverio, ali zato jeste prevazišao (monstruozno) velika očekivanja nakon Genius Party-a iz 2007. Komentar i nepokretne slike ne mogu ni približno da opišu njegove delove. Treba ih videti u pokretu, jer samo na taj način je u potpunosti saglediva kreativnost njihovih autora.

No comments:

Post a Comment