Blanche Fraise (Frédérick Tremblay, 2011)

Kanađanin Frédérick Tremblay animacijom se bavi već celu deceniju, ali kao najznačajnije za svoju karijeru ističe četiri kratkometražna, samostalno producirana stop-motion ostvarenja: Le Petit Gouffre (Mali ponor, 2008), Le Tiroir et le Corbeau (Fioka i gavran, 2009), Princesse (Princeza, 2010) i Blanche Fraise (Bela jagoda, 2011). Potonji je na Internacionalnom festivalu u Otavi proglašen za najbolji narativni film, a u Montrealu je iste godine osvojio glavnu nagradu Nacionalnog filmskog odbora. Nijedno priznanje nije otišlo u pogrešne ruke.

Tematski i vizuelno povezana sa visceralnim psihološkim hororom Princesse, do te mere da sa istim deli gotovo identičnu narativnu strukturu i scenografiju, bizarna i depresivna socijalna drama Blanche Fraise sagledava bračnu zajednicu iz drugog ugla. U trošnoj kolibi posred mračne šume par antropomorfnih zečeva bez dece pokušava da se izbori sa glađu, dok su im za vratom stari lovac i krvožedni pas. Voće iz naslova, koje u izobilju raste nadomak njihovog doma, odvodi ih do neizbežnog kraja...

Tragičnu priču Tremblay predstavlja putem turobnih monohromatskih kompozicija, u pratnji neprijatnog škripanja, brujanja, šuštanja i zujanja, a na taj način postiže uznemirujuću atmosferu koja podseća na onu iz kultnog Eraserhead-a. Potpuno odstranjući dijaloge, uspeva da dočara tešku egzistencijalnu patnju dvoje protagonista, oslikavajući crnilo situacije bez i malo (gorkog) humora, po čemu se bitno razlikuje od Lyncha. Siguran i pedantan na svim pozicijama koje zauzima, kao reditelj, scenarist, animator, montažer, direktor fotografije i dizajner zvuka, pokazuje duboko razumevanje za pripadnike marginalizovanih slojeva poremećenog društva - nevinih žrtava zamki moćnika. Grubo oblikovane, poput moralnih nakaza iz Bartinog remek-dela Krysař (koje se nalazi na DVD kompilaciji Labyrinth of Darkness), njegove jezive marionete, umornih i tužnih lica, nikoga neće ostaviti ravnodušnim, a klaustrofobični seting, kao ogledalo beznadežnosti, učiniće da se na nepunih sedamnaest minuta osetite bespomoćno.

O nekoliko razočaravajućih filmova

Izbegavam da pišem o filmovima koji mi se nisu naročito (ili uopšte) dopali, ali ću povodom četvorogodišnjice bloga napraviti izuzetak. Ono što sledi je kratak osvrt na nekoliko (ne nužno loših!) ostvarenja, koja su tokom proteklih meseci 2013. izneverila moja očekivanja, formirana na osnovu primamljivih trejlera, pozitivnih kritika, osvojenih nagrada, kontroverze koju su izazvala ili imena koja stoje iza njihovih naslova.

Kao jedini klasik, Spartacus (1960) zaslužuje da bude istaknut ispred svežih plodova svetske kinematografije. Očigledno je da genijalni Kubrick nije imao dovoljno umetničke slobode, zbog čega ova spektakularna istorijska drama, projekat taštine Kirka Douglasa, i suviše podseća na sve ostale iz tog perioda. A da određenim rediteljima treba staviti okove, pokazuje The Rambler (2013) Calvina Reedera, foliranta kome nikako ne polazi za rukom da se približi glavnim uzorima, Lynchu, Cronenbergu i Herzogu (?), iako neki recenzenti pokušavaju da ga posade negde na obodu aleje velikana. Gledljiviji i smisleniji od ogavnog artsy trash prvenca The Oregonian (2011), Reederov "sophomore flick" je drska pseudo-misterija, intrigantna samo u onim sekvencama koji deluju kao bleda fotokopija odlomaka dela gorenavedenih filmotvoraca.

The Rambler

Uštogljeniji od rigidnih TV-melodrama, A Dangerous Method (2011) je generički biopic, koji Carla Junga, Sigmunda Freuda i Sabinu Spielrein predstavlja kao kartonske isečke iz trač rubrika nekakvog nedeljnog lista za psihoanalitičare. Pružajući izlišno i suvoparno objašnjenje ranijih radova, David Cronenberg odaje utisak mladog početnika bez velikih ambicija, koji žgoljavoj Keiri Knightley dopušta da loše odglumljenim akcentom i nepodnošljivim kreveljenjem zaseni raskoš kostima i scenografije, odnosno učinak talentovanijih kolega. Uznemirujućim, satiričnim i vizuelno impresivnim, ali repetitivnim naučno-fantastičnim hororom Antiviral (2012), koji je obeležen prelepim licem mlađane Sare Gadon, Brandon Cronenberg se delimično iskupljuje za očeve grehe. Njegov problem je u dilemi "eksperimentisati ili ne", kao i u krpež-scenariju, sa kojim je uz izvesne korekcije mogao da snimi izvanredan kratki, eventualno srednjemetražni film.

Antiviral

Nešto sigurnija u sprovođenju "svojih" zamisli je Kristina Buožyte koja, tvrdeći da "objektivnost nije ništa više od fetiša istine", isporučuje suptilnu i elegantnu, ali frigidnu SF-romansu Vanishing Waves (2012). Prevashodno se oslanjajući na Russellov Altered States (1980) i eksploataciju 70-ih, usredsređuje se na izmaštanu vezu, koju seksualno frustrirani protagonist Lukas ostvaruje sa komatoznom pacijentkinjom Aurorom u njenoj podsvesti, putem neobične mašinerije. Ešerovska arhitektura kuće na plaži, koja simbolizuje Aurorin um, i "narogušenog" enterijera u istraživačkom centru, ali i odlična fotografija Feliksasa Abrukauskasa, odvlače pažnju od "pripovedačke sterilnosti" (kako Jeannette Catsoulis piše za New York Times) i atraktivnih, ali pretežno mlakih erotskih scena, koje izgledaju kao izvodi iz video-spotova pretencioznih post-rock sastava. Cameo pojavljivanje Šarūnasa Bartasa, litvanskog Béle Tarra, ne doprinosi popravljanju utiska.

 Vanishing Waves

Enigmatična drama sa elementima natprirodnog Loong Boonmee raleuk chat (Ujka Bunmi koji može da se seti prethodnih života, 2010) miljenika Kanskog festivala deluje kao egzotična imitacija umetničkih filmova, prefinjena koliko i grubi naslov. Ni sam ne znajući zašto, Apichatpong Weerasethakul često koristi duge kadrove koji, zahvaljujući estetskoj neujednačenosti, iz sećanja nestaju brže od jutarnjih snova. Lutanje po zabitima tajlandskih legendi sporadično daje zanimljive, ali ne baš blistave rezultate. Za nijansu kreativniji je Post Tenebras Lux (2012) produhovljenog Carlosa Reygadasa, koji donosi polu-autobiografsku priču, iritirajući i naglašeno egocentričnu, a prožetu religijskim simbolima. Ploveći po reci sećanja, koja razdvaja onirično od banalnog, slavni meksički reditelj povremeno ispušta kormilo i prepušta se onaniji, zbog čega se nestabilni brod naginje ka ovoj drugoj obali, koju nastanjuju odbojne ljudske kreature (čast ljupkim klincima kao izuzecima). Između nezaboravnog prologa i upečatljivog epiloga, u usporenom ritmu niže emotivno okrnjene fragmente prošlosti, sadašnjosti i vizija budućnosti. Ismevajući šarene laže iz najnovije holivudske produkcije, u život disfunkcionalne porodice uvodi jarkocrvenog, kompjuterski generisanog đavola, spremnog da iščupa još koji ekser sa poklopca kutije razdora.

Post Tenebras Lux

Još manje simpatija od Reygadasovih likova bude liberalni klošari precenjene, trivijalne i tendenciozne niskobudžetne zbrke Beasts of the Southern Wild (2012), magične kao karton-naselje u kojem živ(otar)e glasovite pijanice i nekoliko zapostavljene dece. Dok šestogodišnja Hushpuppy (preslatka Quvenzhané Wallis), sa čije tačke gledišta debitant Benh Zeitlin posmatra svet, nosi teret kvazi-filozofskih nagvaždanja o večitim pitanjima i nedokučivim odgovorima, rad kamerom preti da izazove epileptični napad i kod zdravih osoba. Jedna od centralnih tema je i ekologija, mada postoji ogromna verovatnoća da praistorijski veprovi, koji se oslobađaju iz otopljenih glečera (i liče na neke od monstruma iz Miyazakijevih animea), zapravo otelovljuju Hushpuppyne strahove. Ni višestruko skuplja fantazija The Tempest (2010) nije zadovoljavajuća, dokazujući da nema tih miliona koji će dosadnu pozorišnu predstavu, okićenu zavodljivim specijalnim efektima, učiniti filmičnom. Bezobzirna u adaptaranju istoimenog Shakespearovog komada, Julie Taymor zauzima (nestabilan) feministički stav, zaboravljajući da su "bura" i "povetarac" dva potpuno različita pojma. Osim toga, članovi glumačke postavke, na čelu sa nepogrešivom Helen Miren, a na začelju sa "komedijašem" Russellom Brandom, nisu u svakom trenutku raspoloženi za timski rad.

The Tempest

Hiperstilizovani psihološki triler Stoker (2013), koji briljantnom Chan-wooku Parku otvara vrata fabrike snova, obuzima gustom zlosutnom atmosferom, ali boluje od sindroma predvidljivosti i nelogičnosti, koje izaziva maneken Wentworth Miller, kao potpisnik "hičkokovskog" scenarija. Parkova precizna režija i bravurozne interpretacije Matthewa Goodea, Mie Wasikowske i Nicole Kidman, uz očaravajuće kadrove (Chung-hoon Chung), nadomešćuju propuste u Millerovom pisaniju. Slikama koje oduzimaju dah, uprkos turobnim prizorima u nijansama smeđe i sive, gledaoca zasipa i John Hillcoat u postapokaliptičnoj melodrami The Road (2010), koju iznutra izjeda patetika svojstvena osrednjim američkim rediteljima. U poređenju sa überdepresivnim igranim ostvarenjem Письма мёртвого человека (1986) ili čemernom motion-comic tragedijom From Inside (2008), sudbina oca i sina koju Hillcoat opisuje kao da je obojena optimizmom. Ljigava završnica je kap koja preliva čašu.

 Stoker

Hipnotišuća vizuelna rešenja sa ubojitim osvetljenjem i ambijentalni skor, od kojeg se ledi krv u žilama, krase linčovski orijentisan, ali praznjikav style-as-substance krimić Only God Forgives (2013), za koji je Nicolas Winding Refn, jedan od najistaknutijih sineasta današnjice (ne bez razloga), navodno potražio inspiraciju u istočnjačkom misticizmu. Iza iznenadnih praskova nasilja, Goslingovog štenećeg pogleda i kučkaste plavokose karikature u tumačenju Kristin Scott Thomas, krije se otrcani film osvete koji bi, kao i Antiviral, bolje funkcionisao u kraćoj formi. Titulu podbačaja može da ponese i ravnolinijski Somewhere (2010), koji sugeriše da je na rediteljskoj stolici sedela statističarka sa viškom samopouzdanja i zavidnim znanjem iz teorije sedme umetnosti. Teško je poverovati da u takmičarskom programu 67. Venecijanskog festivala nije bilo kandidata dostojnijih statuete Zlatnog lava, ali je zato vrlo lako posumnjati u pristrasnost stručnog žirija, kojim je te godine predsedavao Quentin Tarantino.

 Only God Forgives

Na polju animiranih razočaranja izdvojio bih crnohumorni mjuzikl Le magasin des suicides (Patrice Leconte, 2012) i dve naučno-fantastične akcije, 009 Re: Cyborg (Kenji Kamiyama, 2012) i Justice League: The Flashpoint Paradox (Jay Oliva, 2013). "Realističnijom" verzijom Porodice Addams veteran Leconte daje sarkastičan kometar savremenog društva, ali to čini putem nedovoljno duhovitih dijaloga i traljavo umetnutih muzičkih numera, vodeći vas do preveselog finala - antiteze svega prethodno izrečenog. U svom prvom dugometražnom animeu, Kamiyama oživljava decenijama staru franšizu, vešto podražavajući Mamorua Oshiija i daveći se u plićaku mora tema, kao što su religija, mitologija, ratovi, terorizam i suprotstavljene političke ideologije. Srećom, primenom cell-shading tehnike, animatori uspevaju da umese ukusan slatkiš za oko, dok Kenji Kawai zadatku komponovanja pristupa ozbiljno, kao po običaju. Nastojeći da osveži superherojski žanr, Oliva ispituje mračnu stranu dobročiniteljskih aktivnosti i mogućnost putovanja između paralelnih stvarnosti, ali postiže gotovo isto što i mnogi pre njega. Uzbudljivo i pristojno animirano, ali već viđeno i, naposletku, konvencionalno...

009 Re: Cyborg

Muzički predah uz Kari Rueslåtten

Nakon osmogodišnje pauze, Kari Rueslåtten se vraća sa obradom melanholične balade Why So Lonely, koju je pevala i na prvencu Tears Laid in Earth norveškog doom/gothic/experimental metal benda The 3rd and the Mortal. Da njenom čarobnom glasu, na kome bi joj i anđeli pozavideli, odsustvo sa muzičke scene nije nimalo naškodilo pokazuje u pratnji Josteina Ansnesa na gitari, Runea Arnesena na bubnjevima i čuvenog finskog klavijaturiste Tumosa Holopainena, koji se rado odazvao pozivu na saradnju, budući da ga je spomenuti album inspirisao da osnuje Nightwish. Eteričnoj atmosferi pesme doprinosi i jednostavni, ali efektni video spot u režiji Aksela Dalilija, koji pevačicu predstavlja kao boginju u ljudskom obliku, obasjanu svetlošću i okruženu raskošnim zelenilom šume...

Prita Noire (Sofía Carrillo, 2011)

Zagonetna (anti)bajka Prita Noire (Crna Prita), nagrađena na prestižnom festivalu u Gvadalahari 2011-e, treći je kratki film talentovane Sofíje Carrillo, čije je prethodno ostvarenje, Fuera de Control, bilo predstavljeno na ovom blogu pre nekoliko meseci. Kao što se iz trejlera moglo naslutiti, posredi je još jedna prefinjena gotska fantazija, koja autorki obezbeđuje sigurno mesto u panteonu vrsnih animatora. Osmišljena kao jeziva priča za laku noć, na osam minuta odvlači gledaoca u onirični svet dveju emotivno i psihički povezanih sestara, zatočenih u prostorno-vremenskom vakuumu.

Ulogu naslovne junakinje, devojčice bez ruku, zločestog osmeha i očiju različitih boja, Carrillova poverava morbidno-slatkoj, brižljivo izrađenoj marioneti, koju oživljava frejm po frejm, prepuštajući crnim paukovima da istkaju njenu sudbinu. Kao glavne razloge za izlaz iz bezbedne zone, staklenog "zatvora" na krilu uspavane starije sestre (Meztli Robles), ona navodi dokolicu i radoznalost, koje Pritu dovode u nezavidnu situaciju - na samu ivicu egzistencije. Ispod svetle površine u prljavim nijansama bež boje, sakriva mračne simbole i (sopstveni?) apstraktni strah od gubljenja unutrašnjeg deteta, pomoćnika u pokretanju podsvesnih mehanizama, za nju presudnih faktora u stvaralačkom procesu.

I dok prividno mirne snove probada igla anksioznosti odvajanja, glasni šapat naratorke uvlači vam se pod kožu, preplićući se sa hukom hladnog vetra, da bi u nastavku glavnu reč preuzele nadahnute slike i njima komplementaran muzički skor. Delikatna poput viktorijanske čipke, raskošna kombinacija time-lapse fotografije i stop-motion animacije donosi obilje očaravajućih kadrova, koji u prvi plan ističu lepotu Carrilloinog minucioznog dizajna. Uznemirujuće, gotovo hororične gudačke kompozicije u scenama (lažnih?) sećanja na detinjstvo bivaju zamenjene eteričnim vokalno-instrumentalnim melodijama u drugoj polovini minijature, koja opisuje Pritino "oslobađanje"...

El Fish (dobleA, 2008)

Da animirana čuda ne dolaze samo iz Japana dokazuju i meksičke animatorke Andrea Robles i Adriana Bravo koje su 2002. oformile kreativni duo dobleA i otada režirale četiri (neobična) kratkometražna filma, prikazana na nekoliko internacionalnih festivala. Prvenac Anatomía de una mariposa (Anatomija moljca, 2003), sačinjen od očaravajućih crno-belih ilustracija kao metafora o fragilnosti, privukao je pažnju Nacionalnog odbora za kulturu i umetnost, iz čijeg fonda dobijaju sredstva za naredni projekat. 2005. nastaje Microftalmia, u kojem eksperimentišu sa mrljama od mastila na kristalu i staklu, uranjajući u svet Andreinog mentalno zaostalog brata Benjamina. Vizuelno bliski Instantes (2009), njihovo zasad poslednje delo, govori o prolaznosti vremena i iskrivljenosti trenutka, kao i o strahu, smrti i nostalgiji putem tzv. "labilnih elektronskih crteža".

Groteskna nadrealistička fantazija El Fish dobila je naslov po kiosku brze hrane koji se, ironično, nalazi ispred zgrade Ministarstva zdravlja u Meksiko Sitiju, a predstavlja satiru o ljudskoj neumerenosti i životu u velegradu. Unutrašnjost, odnosno nadev takosa Robles i Bravo prikazuju kao bošovski pakao, nastanjen "humanoidnim amebama koje se pare na gnojnom tlu od mesa, kostiju i gvakamole umaka". Mračnu atmosferu, kakvom se odlikuju i gorespomenute minijature, ovde postižu uznemirujućim zvucima koji nemilosrdno probadaju morbidne prizore golotinje, truleži i samoproždiranja. Bizarnim dizajnom hibridnih "mikroskopskih stvorenja" kao da odaju počast multidisciplinarnom umetniku Rolandu Toporu, kome René Laloux najviše duguje za uspeh čuvene Divlje planete (La Planète sauvage, 1973). "Nojevi" sa falusoidnim glavama i hermafroditi (?) sa tucetom dojki neki su od (ogavnih) sastojaka ove visokokalorične užine, koja se ne preporučuje maloletnicima i osobama sa slabim srcem.

We Should Make Strange Things (Naoki Niwa & Tadahiro Gunji, 2011)

Trebalo bi da pravimo čudne stvari, poručuju Naoki Niwa i Tadahiro Gunji ispred tokijskog animatorskog studija Tange Films, odvodeći gledaoca u apstraktni svet svirača koji je doživeo brodolom. Svakim (dragocenim) sekundom svoje visokostilizovane minijature, kreativni dvojac opravdava naslov i ukazuje na neizmernu moć mašte, ali i muzike, koja ovde preuzima ulogu pokretačke snage.

Usred iznenadnog naleta vetra, glavni junak (Paisleyhead) ostaje bez jedinog prijatelja, strašila sačinjenog od džaka, knjige, par praznih boca vina i konzervi tunjevine. Usamljen i žalostan, nastavlja da pluta vodenim prostranstvima ka neizvesnoj budućnosti, sve dok mu se na splavu ne pridruži ptica pevačica, vraćajući mu želju za životom. U društvu ljubopitljivog živinčeta i nekolicine sačuvanih (tj. neoduvanih) predmeta, Paisleyhead kreće u uvrnutu avanturu...

Bilo da opisuju poremećeno stanje uma izgladnelog protagoniste, njegov postepeni odlazak u smrt ili nešto treće (nastanak umetničkog dela u ekstremnim uslovima?), Niwa i Gunji odaju utisak neizlečivih optimista, čemu doprinosi i vedra kompozicija electro-rock-dub-jazz sastava MAS, preuzeta sa njihovog trećeg albuma えんけい / En Kei. Paisleyheadove lucidne halucinacije, koje kao da slede onu izreku "udri brigu na veselje", donose u bešavnom spoju tradicionalne i kompjuterske animacije, primenjujući samo dve boje, nebo-plavu i ružičastu, u divljem monohromatskom okruženju koje se neprestano transformiše. Snoviđajnu žurku nakratko prekidaju avetinjski brodovi, koji tokom bure izranjaju iz okeana, i obezglavljeni ratnici, koji uporno nastavljaju borbu, a kada se probudi i poslednji uspavani predmet, bizarnoj fantaziji dolazi (srećan?) kraj...

Once Upon a Hellish Morning

Waking up is ostensibly sweeter when

the pallid Moon replaces the agressive Sun,

and going back to sleep feels like an endless dream.

Angel Boo & Sugar Bee

Imaginary chickens don’t hold the answers,

but unprocessed visions can give you a headache.

Yume no ginga (Sōgo Ishii, 1997)

Eksperimentalna psihološko-romantična drama/misterija Yume no ginga (Lavirint snova ili u bukvalnom prevodu, Galaksija snova) pripada novoj fazi u Ishiijevom stvaralaštvu, tj. onoj grupi filmova u kojoj se nalaze relaskirajuća minijatura Shiatsu Ōja i atmosferični triler Angel Dust. Inspirisana kratkom pričom Yumena Kyūsakua, a snimljena u duhu novog talasa, svog tvorca predstavlja kao visprenog hipnotizera koji vas, kao što naslov nagoveštava, uljuljkava u stanje slično parališućem snu.

Intrigantna priča o iracionalnoj ljubavi odvija se sredinom prošlog veka, na liniji gradskog prevoza, koja simbolizuje dosadom ispunjen život glavne junakinje. Zaposlena kao kondukterka, Tomiko robuje rutini svakodnevnice, sve do pojave novog vozača Niitake, bivšeg verenika njene najbolje prijateljice i koleginice Tsuyako. U pismu koje šalje neposredno pre smrti (u saobraćajnoj nesreći), Tsuyako izražava sumnju da Niitaka namerava da je ubije, što uz brojne glasine u Tomiko budi želju za osvetom. Međutim, svi njeni planovi padaju u vodu (ili bolje reći, pod točkove) onog trenutka kada shvata da prema sumnjivom mladiću gaji iskrena osećanja i da on u njoj budi avanturistički duh.

Posredstvom prelepih, natmurenih i hladnih crno-belih fotografija (Norimichi Kasamatsu), reditelj stvara depresivnu atmosferu i gotovo neprobojnu opnu oko introvertnih protagonista, potiskujući im misli i emocije duboko unutar začaranog kruga košmarne stvarnosti. Zadebljanje čaure oko potisnute energije postiže pomoću dugih perioda neprijatne tišine i zlosutno-ambijentalne muzike Hiroyukija Onogawe, koji pri pletenju guste mreže eteričnih melodija verovatno crpe inspiraciju iz dela velikog Tōrua Takemitsua.

Tradicionalna narativna sredstva Ishii primenjuje na potpuno nekonvencionalan način, čineći da čak i najbanalniji dijalozi i Tomikoine pisane ispovesti zvuče kao čista poezija. Letargičnim ritmom, kojim se smenjuju brižljivo komponovane scene, gledaočevo strpljenje stavlja na probu, a iza maske prošlosti vešto sakriva pojedine boljke savremenog čoveka, pa nije puka slučajnost to što prividno jednostavne, a zapravo zahtevne uloge poverava mladim glumcima. Preslatka Rena Komine odlično se snalazi kao krotka i uplašena Tomiko, koja ne ume da definiše šta je to čemu stremi, dok je Tadanobu Asano siguran kao enigmatični Niitaka, uzdržani "homme-fatale" zamišljenog pogleda. Snažna napetost između njih dvoje povremeno dostiže tačku ključanja, a posledica je neadekvatne komunikacije između likova koje tumače. Kao da su oboje prokleti, oni ćutanjem prizivaju tragediju...

Kick-Heart (Masaaki Yuasa, 2013)

Frenetična akciono-romantična komedija Kick-Heart najnovije je ostvarenje Masaakija Yuase, nekrunisanog kralja psihodeličnih animea, autora briljantnih naslova kao što su Mind Game, Kemonozume i Kaiba. Nastala kao posledica razmišljanja o ljudima koji uživaju u trpljenju, odnosno nanošenju bola, donosi kratku, ali efektnu priču o bizarnoj ljubavnoj vezi dvoje profesionalnih rvača - časne sestre Juliet, koja u ringu preuzima identitet Lady S, i Romea Makija, izvršnog direktora oronulog sirotišta, koji među konopcima nosi nadimak Maskman M.

Dok su imena glavnih junaka dobronamerna parodija na Shakespearove tragične ljubavnike, pseudonimi jasno impliciraju na sadomazohistički odnos koji počinje da klija pri prvom susretu, da bi u znoju, suzama i modricama procvetao tokom humanitarnog meča. Budući da oboje tačno znaju šta žele i odlično se razumeju, trude se da jedno drugog maksimalno zadovolje, pri čemu im Yuasa dodeljuje superherojske moći, obilato i znalački se služeći hiperbolama. Uprkos tesnom vremenskom okviru, uvrnutom smislu za humor i naglašavanju telesnosti, on gledaocu dozvoljava da zaviri u srca, pa čak i u prošlost nastranih protagonista, čineći ih dopadljivim. Za nepunih trinaest minuta, uspeva da stvori čitav alternativni svet, svojevrsno utočište sanjara, uvuče vas u njega i omogući vam da uživate u njegovoj raskoši.

Letimičan pogled na promotivni poster dovoljan je da naslutite šašave i živopisne slike koje vas očekuju po otvaranju paketa sa etiketom Kick-Heart. Groteskna lepota lelujave i grčevite animacije, u kojoj se ogleda specifičnost Yuasinog idiosinkratičnog stila, uočljiva je već u uvodnoj špici, koja sama po sebi predstavlja malo umetničko delo, nestašno i razigrano poput dečijih crteža. Grub skicuozan crtež, izvitoperene perspektive u pozadinama i neočekivane kombinacije zasićenih ili pastelnih boja neretko prodiru u domen aptrakcije, a u svakom trenutku zaslađuju vaše oči, delujući slično kao pucketave bombone na jeziku. Maštovit i duhovit dizajn sporednih likova iskorišćen je kao sredstvo njihove karakterizacije, tako da ćete S-inu glomaznu koleginicu Vacuum Fat, M-ovog žabolikog menadžera i dežmekastog partnera Devil Chickena teško izbrisati iz sećanja.

Zahvaljujući predanosti animatora na čelu sa Michiom Miharom, ali i ekscentričnim melodijama underground muzičara Oorutaichija, Yuasine ideje dobijaju upečatljiv oblik, odišući svežinom...