Muzički predah - Chrysta Bell & David Lynch

"Chrysta Bell izgleda kao san i Chrysta Bell peva kao san. 

A san postaje stvarnost."

(David Lynch)

Svaka od jedanaest pesama debi solo albuma teksaške kantautorke (i modela) Chryste Bell predstavlja neoboriv dokaz gorenavedene tvrdnje čuvenog reditelja. Koproduciran od strane Lyncha, što se itekako oseća u mračno-oniričnoj atmosferi, This Train vas, obavijene velom magle, vodi na mistično putešestvije, u pratnji eteričnog i senzualnog vokala na tragu Beth Gibbons i ženske verzije Chrisa Isaaka. Snažan stisak melanholije popušta tek na poslednjoj stanici (The Truth Is), kada ste već potpuno opčinjeni i blago dezorijentisani...

Polish Poem je rezultat prve saradnje dvoje umetnika, a pojavljuje se još 2006. na saundtreku za misteriju Inland Empire.

Polish Poem @ Vimeo

Vizuelno nadahnut video spot za Bird of Flames delo je sineaste-eksperimentatora Chela Whitea, koji svojevrsnom igranom stop-motion fantazijom predstavlja "meditaciju o enigmatičnoj prirodi ljubavi", ističući ženstvenost prelepe pevačice.

Uchū Kaizoku Kyaputen Hārokku (Shinji Aramaki, 2013)

Svemirska opera Uchū Kaizoku Kyaputen Hārokku, na zapadu poznata pod nazivom Space Pirate Captain Harlock, predstavlja "reimaginaciju" jedne od najekranizovanijih mangi slavnog Leijija Matsumota, a sa budžetom od oko trideset miliona dolara, najskuplji je animirani film produkcije Toei. Ostavljajući nas bez daha raskošnom vizualizacijom, ne donosi gotovo ništa novo u pogledu priče, iako je rekonstruisana tako da odražava probleme savremenog društva.

Kao što saznajemo iz uvodnih titlova, u dalekoj budućnosti izvršena je masovna kolonizacija svemira, ali ljudi, nezasiti kakvi jesu, iscrpljuju i resurse naseljenih planeta. Proces repatrijacije dovodi do izbijanja dugog rata, koji se završava proglašenjem Zemlje za večno svetilište od strane (gerijatrijske) koalicije Gaia. Jedini koji se usuđuje da prkosi diktatorskim vlastima jeste (navodno besmrtni) kapetan Harlock, na čelu posade neuništivog (i faličnog) broda Arcadia, opremljenog mrtvačkom glavom na pramcu i misterioznom mračnom materijom.

U redove pobunjenika infiltrira se miroljubivi Yama, po naređenju svog militantnog brata Ezre, obogaljenog zapovednika kraljevske flote, sa zadatkom da pogubi Harlocka. Uviđajući korumpiranost federacije i saznajući prave namere žustrih gusara, mladić je primoran da preispita prioritete i donese odluku od koje zavisi preporod civilizacije.

 
Derivativnost scenarija, koji potpisuje (nagrađivani) japanski pisac Harutoshi Fukui, donekle je oprostiva, ukoliko uzmemo u obzir starost izvornog dela, koja se meri decenijama, i smelost u izvlačenju naslovnog junaka iz bezbedne zone stereotipa, makar i po cenu izneverenih očekivanja najvernijih obožavatelja. Nepričljiv i neustrašiv, Harlock i dalje stoički pruža otpor totalitarnom režimu, ali je njegova dobrota do pojasa u blatu, a romantična priroda povlači se pred radikalnom, što postaje jasno u ključnom "otkrovenju".

Iza uspešnog odmetnika stoje dve žene - vitka i enigmatična tuđinka Miime, kojoj je dodeljena uloga savetodavca, i verna oficirka Kei, koja nas prilikom tuširanja (sa nultom gravitacijom) podseća na animee iz stare škole, gde je ovakav postupak rasplamsavanja muške mašte bio često rabljen. Podzaplet sa ljubavnim trouglom, otkriven putem flešbekova, presudan je za definisanje Yame, koji sa Harlockom ima mnogo više zajedničkog od pukog fizičkog izgleda.

Temama časti, osvete, slobode, ekologije, prijateljstva i porodičnih veza, Shinji Aramaki (Appleseed) sasvim solidno barata, isporučujući zabavnu, dinamičnu i uzbudljivu intergalaktičku avanturu, u kojoj kratke melodramske pauze neretko prethode bombastičnim akcionim scenama. Preplitanje narativnih niti neometano se odvija čak i onda kada pokazivanje ustupi mesto kazivanju ili se pokrene divlja bujica kitnjastih izraza, kao što su stavljanje sistema Kaleido Zvezda u pogon ili otključavanje okova uzročnosti aktiviranjem dimenzionalnih bombi.

Uzimanje podnošljive doze suspenzije neverice, neophodne za prijatan i neometan ostanak u Aramakijevom futurističkom svetu, dodatno olakšavaju impresivan dizajn i fluidnost kompjuterske animacije. Glatki pokreti i izražajnost lica postignuti su zahvaljujući motion-capture tehnologiji, dok je u očaravajućim fotorealističnim slikama moguće naslutiti Matsumotov uticaj, pri čemu je ratoborni Yattaran odabran kao zamena za prepoznatljive karikature sa velikim ustima.

O tome da su animatori vodili računa o najsitnijim detaljima svedoče atraktivni i eklektični kostimi, konstrukcija oružja, opreme, mašina i letilica, viktorijanski enterijer Arcadije, sajber-gotske građevine u gajanskoj prestonici i sve ostalo što gledaočevo oko željno upija, suzdržavajući se od treptanja. Velelepnost filma potcrtana je epskim orkestracijama, koje doprinose intenziviranju doživljaja...

Short Peace (2013)

Omnibus Short Peace zasnovan je na ideji čuvenog Katsuhira Ōtoma, koji je na sličnim projektima radio krajem 80-ih i sredinom 90-ih. Trag koji su Robot Carnival, Labyrinth Tales i Memories ostavili možda nije snažan koliko onaj koji je u sećanja gledalaca utisnuo Akira, ali njihov uticaj nije zanemarljiv, o čemu svedoče uspešni eksperimenti Studija 4°C (Genius Party i Genius Party Beyond) i Madhouse-a (Aoi Bungaku).

Ninety-nine

Centralna tema svih (kratkih) segmenata je mir, baš kao što je u naslovu i nagovešteno, a zajedničko im je i to što se odigravaju u Japanu - tri u (fantazmagoričnoj) prošlosti i dva u zamišljenoj budućnosti. Uvodnu špicu, briljantnu minijaturu Ninety-nine koja bi se najpribližnije mogla opisati kao Alisa u Zemlji Virtuelnih Čudesa, kreirao je ekscentrični Kōji Morimoto u prepoznatljivom "superflat" stilu. Podsećajući nas da za frenetičnu maštu ne postoje granice, koristi prednosti kako klasičnih, tako i savremenih tehnika animacije, u čemu ga svesrdno podržavaju i ostala četvorica reditelja. Veštim preplitanjem starog i novog, oni poruku prenose i na audio-vizuelnu ravan, dok pomirenjem različitosti priča postižu jedinstvo celine.

Tsukumo

Odnosom čoveka prema mrtvima i odbačenim stvarima bavi se razigrani "horor" Tsukumo (Nekretnina) Shuheija Morite (Kakurenbo, Freedom), koji se oslanja na narodna predanja i šintoističko verovanje da duhovi obitavaju čak i u najobičnijim predmetima. Izgubljen u planinskoj šumi, sredovečni zanatlija nailazi na napušteno svetilište i odlučuje da u njemu provede noć, sklanjajući se od kiše. Oronula unutrašnjost ubrzo se preobražava u raskošnu sobu, budeći poderane papirne suncobrane i komade svilenih kimona. Oran za rad i sa neophodnim alatom pri ruci, nezvani gost odgovara izazovima aveti, ublažujući im gnev, a njegov trud biva nagrađen idućeg jutra. Jasne linije, živopisne teksture i harmonija boja uvlače nas još dublje u čudesni kaleidoskopski svet, u kojem ostajemo zarobljeni sve do samog kraja.

Hi no Yōjin

Inspirisan umetnošću svitaka, često smatranim pretečama mangi, Ōtomo nas spektakularnom istorijskom melodramom Hi no Yōjin (Zapaljivo) vraća u XVIII vek, oživljavajući ljude i običaje Edo perioda. U središte dešavanja postavlja zabranjenu ljubav između Owake, ćerke bogatog trgovca, i Matsukichija, njenog prijatelja iz detinjstva koga se porodica odriče iz, prema današnjim shvatanjima, trivijalnih razloga. Uzburkane emocije mlade junakinje, nemoćne da izbegne ugovoreni brak, on simbolično predstavlja masivnim požarom, koji izaziva lepeza bačena u trenutku tuge i besa. Antički damski aksesoar, koji u Zemlji izlazećeg sunca označava rođenje i moguće životne puteve, tako postaje uzrok katastrofe i donosilac smrti. Zapanjujuća posvećenost detaljima, uz izvrstan crtež, neobičnu izometrijsku perspektivu i opojne zvuke tradicionalnih instrumenata, uzdiže ovu mini-tragediju na pijedestal jednog od estetski najprijatnijih animea.

Gambo

Pobunu prirodnih protiv stranih sila opisuje mračna i abrazivna fantazija Gambo, koju potpisuje Hiroaki Ando (Norageki!), prema scenariju Katsuhita Ishiija (Trava: Fist Planet, Redline), istražujući neizbežnost nasilja u određenim situacijama. Crveni džin ljudožder, u mitologiji Japanaca poznat kao Oni, preti da uništi selo, uzimajući devojke za potrebe razmnožavanja, a proždirući one koji mu se suprotstave. S razlogom uznemirena, jedina preživela devojčica odbija da veruje u to da će se demon smiriti ako se žrtvovanja nastave, te pomoć traži od naizgled opasnog, a zapravo nežnog belog medveda, otelovljenja zaštitničkog božanstva. Krvava i brutalna borba između natprirodnih bića obeležava napetu završnicu, kojoj prethodi intenzivna scena u Onijevoj jazbini. Zrnasti filter, kroz koji su propuštene kompjuterski generisane slike, uveliko doprinosi neodoljivom retro-šarmu koji Gambo poseduje, stvarajući iluziju "dvodimenzionalnosti".

Buki yo Saraba

Najduža u antologiji, antiratna naučnofantatična akcija Buki yo Saraba (Zbogom oružju) odličan je rediteljski debi Hajimea Katokija, koji se proslavio dizajnom robota za (obimni) serijal Mobile Suit Gundam. Smeštena u postapokaliptično okruženje, prati kvintet stručnjaka za deaktiviranje eksplozivnih naprava u rutinskoj misiji, koja se pretvara u košmar kada im se među ruševinama Tokija pridruži automatizovani tenk, sposoban da uništi i čitav vojni bataljon. Uzdajući se u svoje iskustvo i raspoloživu opremu, momci sve teže odolevaju kobnim laserima neumorne mašine. Uzbudljiv osvrt na potencijalne posledice usavršavanja oružja (i mehanizacije za civilnu upotrebu) zaokružen je duhovitim preokretom, koji kao da ismeva ljudsku aroganciju. Osim što pruža realističnu viziju kraha tehnološki visoko razvijenog društva, Buki yo Saraba se može pohvaliti i dinamičnošću radnje, impresivnom vizualizacijom i maksimalnom ispunjenošću tesnog vremenskog okvira.

Iako ne pokreće revoluciju (jer bi se to donekle kosilo sa osnovnim konceptom), Kratki mir donosi preko potrebno osveženje u anime produkciji. Priuštite sebi šezdesetak minuta čistog užitka.

Jaulas (Juan José Medina, 2009)

Devet godina nakon sjajnog debija, stop-motion horora El octavo día de la creación, meksički animator Juan José Medina isporučuje podjednako fascinantnu minijaturu - alegoričnu postapokaliptičnu fantaziju Jaulas (Kavezi). Prema zvaničnom opisu, ona prikazuje "ciklus zlostavljanja i eksploatacije u neprijateljskom okruženju", dok su njeni bizarni protagonisti obavijeni velom misterije.

Na početku vidimo starca koji, sa nekoliko drvenih kaveza na leđima, tumara nedoglednom pustinjom. Zlatnim novčićem, koji nosi u levoj ruci, čini znak krsta, pre nego što nalet peščane oluje zauvek menja njegov i život jednog od stvorenja iz tovara. Iz kutije koju snažni vetar odvaja od ostalih izlazi heruvim umilnog glasa, morbidnog izgleda i nasilne prirode. Sa licem deteta, smeđim krilima i ogoljenom kičmom kao repom, vragolan kreće u potragu za svojim ocem (ili bolje reći, robovlasnikom), otkrivajući pri tom draži novopronađenog tela...

Ponovo se udružujući sa starim saradnicima, Sergiom Ulloom iza kamere i Ritom Basulto na mestu umetničkog direktora, Medina svakim frejmom animacije dokazuje da odlično vlada medijem i da zaslužuje mesto uz velikane kao što su Švankmajer i braća Quay. Kao glavno izražajno sredstvo primenjuje upečatljive vizuelne kompozicije, uokvirene sablasnim horskim skorom Alfreda Sáncheza Gutiérreza, oslanjajući se na brižljivo izrađene i detaljima bogate marionete Leóna Fernandeza. Njihovim hladnim pogledima ukazuje na obezljuđenost fiktivne budućnosti, a usahlim bojama, među kojima dominiraju smeđi i oker tonovi, intenzivira neprijatan osećaj očaja, beznađa i neizbežnosti.

Odsutnost

    Sedmo jutro šezdeset i prvog marta otkada sam počeo da koristim Elixir mirisalo je na Misfortune. Krezubo sunce pretvaralo se da je gospodar neba, a zelenkasti oblaci smejali su mu se u lice. Ustao sam na desnu nogu, ubedivši se da je leva, i pre umivanja odlučio da nahranim svoju ljubimicu, jednorogu kozu. Poslala mi je pogled sažaljenja i ljubazno odbila nekoliko veza crvenih rotkvica koje sam joj pripremio. “Da je nisu ponovo oblizale konjske mušice?” – pomislio sam u sebi, ponudivši joj šaku drobljenog stakla, njenog omiljenog slatkiša. Okrenula se ka prozoru i tužno zameketala, stavivši mi tako do znanja da odbija doručak.
    “U redu.” – smireno sam joj rekao. “Ako kasnije ne budeš htela da jedeš, vodiću te veterinaru.”
    Po izlasku iz staje, učinilo mi se da čujem buku koja je dopirala sa trga C.V.E.T. (Cyrillic Vortex of Elusive Transendence), a onda sam se setio da pristalice Lige Amorfnih Živcodera praktikuju prepodnevna okupljanja. Mitinzi su im najčešće trajali par sati, a završavali se paljenjem sveća i pevanjem Iskonske Anateme.
    Nakon relaksirajućeg kupanja u toploj vodi i svežim ružinim laticama, obukao sam majčinu venčanicu i krenuo u šetnju sa neodređenim ciljem. Beli pas proturio je glavu kroz ogradu, očekujući da ga pomilujem, a balavio je manje nego inače. Žalosne vrbe lelujale su se u ritmu ranog i studenog proleća, ubeđene da korov pod njihovim granama poseduje lekovita svojstva. Iz oronule Kuće Ubogih Mačaka čulo se prigušeno, otegnuto i otrcano mjaukanje, koje je zvučalo kao plač duhova klinaca samoubica.
    Na zidu napuštenog skladišta spazio sam novi grafit – u balonu pored glave maskiranog polarnog medveda pisalo je: “Pingvin kosku imade, al’ niko mu je ne dade.” Poruka nepoznatog uličnog umetnika bila je kristalno jasna, ali su njegovo delo surovo prekrečili već narednog dana, po nalogu direktora Agencije za očuvanje objekata divlje gradnje. Da me je neko pitao zašto je ta institucija osnovana i zašto su baš onu bitangu postavili na čelo iste, ne bih umeo da dam zdravorazumski odgovor.
    Primetio sam da među prolaznicima uopšte nema ljudi, što je u ono vreme postajalo uobičajeno, pa mi je laknulo što nikome neću morati da objašnjavam svoje ruho. Zadigao sam haljinu i potrčao prema fontani oko koje se okupljalo jato divljih golubova, nadajući se da im je molitva mrtvoj vili konačno donela spokoj. Međutim, nisam uspeo da stignem do pernatih prijatelja. Iznenadan nalet snažnog vetra podigao me je toliko visoko, da sam prošao kroz jedno od Ultra-Ogledala koja su visila sa neba. Lebdeći po bestežinskom prostoru, video sam deformisano Šarenilo i bio siguran u to da je i ono videlo mene. Mamut boje lavande pljunuo je malu kutiju ka meni, namignuvši mi kao da smo stari poznanici. Otvorio sam je znatiželjniji no ikad i u njoj ugledao mrkli mrak. Slepa kuna pozajmila mi je elegantni dvogled i sa njim je unutrašnjost kutijice postala mnogo jasnija.
    Sedeo sam na parkovskoj klupi, u prugastom odelu i šiljatim cipelama, sa modroplavim cilindrom na glavi, pišući post scriptum malicioznog pisma koje nikom neću poslati. Jato srebrnih riba pokušavalo je da mi skrene pažnju na Ples Radosti, remeteći pri tom javni red, dok je moja koza, lepa i sita, držala predavanje o alhemičarima dadaizma grupi zalutalih ovaca. Zagonetni smešak ozario je lice drugom ja, a kako i ne bi pored svih onih divnih stvorenja koja su zaboravila ko su i šta su. Obećao sam sebi da ću, ako budem uspeo da se vratim kući, razbiti neupotrebljavane čaše iz kredenca i bosim nogama gaziti po ostacima. Sopstvenom krvlju oslikaću platno i spaliti ga tačno u tri po ponoći, pošto u sitne sate dim podseća na Doom.

Fe (Kanji Nakajima, 1994)

Ispod olovno sivog neba, život je samo opsena - fatamorgana u industrijalizovanoj pustinji. Tragajući za inspiracijom, ostareli slikar svakodnevno dolazi do fabrike, ali platno ostaje prazno. Devojčica, koja uživa u obilaženju ruševina, preuzima njegovu ulogu, ukrašavajući zarđale olupine crtežima kredom. Svoju brižnost njena majka ispoljava na čudan (ali ispravan?) način - čitanjem mračne i metaforične bajke o čudovištu velikom kao planina. Kreativna snaga, otelovljena u liku odrpanog mladića, kopni na deponiji neiskorišćenih ideja...

Žanrovski teško odrediv, Nakajimin prvenac Fe (Gvožđe) mogao bi se okarakterisati kao ekološka parabola, prikaz odnosa čoveka prema istrošenim stvarima ili nečujni lament iznurenog umetnika, koji simbolizuje sve stvaraoce nemoćne da makar uspore sunovrat ljudskog roda. Poetična priča o drvetu, kojom nam se neimenovani junak obraća na početku, jasno upućuje na blizinu kraja - umiranje prirode paralelno sa ubrzanim širenjem, ali i propadanjem čelične imperije. Željno iščekivanje kiše latica, koja bi, odlažući smrt, omogućila nastanak poslednje slike, podseća na težak, pomalo monoton san, koji u mašti deteta postaje stvarnost, ali se zapravo produžava ad infinitum. Pesimistička vizija budućnosti (a možda i sadašnjosti?) u isti mah je i projekcija težnje da se ostavi trag u večnosti i ogledalo autorovog straha od lične apokalipse - potpunog nestajanja unutrašnjeg sveta.

Insisitirajući na usporenom ritmu i naglašavajući dominantnost hladnih konstrukcija nad ništavnim protagonistima i jedva živim organizmima koji ih okružuju, reditelj opčinjava gledaoca neretko dugim kadrovima sumorne lepote, prljavih i zagasitih boja. Melanholičnu atmosferu upotpunjuje eteričnim neoklasičnim instrumentalima, koji uz buku gargantuanskih postrojenja učestvuju u paranju zagrobne tišine. Zbog "ogrebotina" i zrnastog kvaliteta fotografije, Nakajimina kriptična (skoro pa one-man show) drama odaje utisak dosta starijeg filma, ali joj ta arhaičnost nimalo ne oduzima od šarma.

Planetens spejle (Jytte Rex, 1992)

Inspirisana Borhesovom "paradigmatskom pripovetkom" El Aleph (Alef) i, vrlo verovatno, filmovima Andreja Tarkovskog, eksperimentalna drama Planetens spejle (Zemaljska ogledala) predstavlja zamagljeni portret izmišljenog astronoma Adama Morgensterna. Fragmentirana priča o svemu i ni o čemu deluje kao neprekidan tok misli, snova i halucinacija glavnog junaka, koji u pokušaju da dokuči večnost i vrati se iskonskoj tami ostaje (dobrovoljno?) zarobljen u jednoj tački svog (ne)postojanja.

Beskrajnu (i uzaludnu?) potragu za tajnama podsvesti i vasione Jite Reks poistovećuje sa nezaobilaznim postupkom u procesu suočavanja sa strahom od smrti, brišući granice između sveta opipljivog i dimenzije apstraktnog. Putem poetičnih monologa i filozofskih dijaloga, ali i kontemplativnih "recitacija" stare i misteriozne Glasnice, otvara pitanja na koja nije moguće dati precizan odgovor, ostavljajući hipnotisanog gledaoca u gustoj šumi simbola. Smela i beskompromisna u opiranju konvencijama, kreće nepristupačnim stazama ka višim sferama sedme umetnosti, uporno kucajući na vrata najskrivenijih odaja ljudskog uma. Na oštroj strmini koja vodi ka pretpostavljenoj konačnoj istini podršku joj, kao koscenarista, pruža danski književnik Esgar Snak.

Njen istančan slikarski senzibilitet ogleda se u gotovo svakom kadru, dok (zajedno sa protagonistima) pokušava da odgonetne da li se iza crnih rupa, koje Adamov kolega naziva "prisustvom božijeg odsustva", nastavlja život. Tretirajući vrata, prozore i (lučne) otvore kao prolaze prema Nepoznatom, rediteljka i ostalim arhitektonskim elementima dodeljuje uloge metafora. Zidovi, stubovi, statue, svodovi, stepeništa i podovi popločani mozaicima postaju otelotvorenje transcendentalne i/ili psihološke energije, a prostor koji je njima definisan preobražava se u stecište duhovnog i racionalnog, smislenog i apsurdnog. Postojana, elegantna i fascinantna vizuelna konstrukcija filma može se posmatrati kao parafraza Borhesovih reči, navedenih pre uvodne špice:

 "Videh kako se nebrojene i bliske oči ogledaju u meni kao u ogledalu, videh sva zemaljska ogledala i nijedan svoj odraz..."