Djävulens öga (Ingmar Bergman, 1960)

"Čednost žene trn je u oku đavola." - tvrdi irska poslovica, na koju se nadovezuje narator (kao i u uvek odlični Gunar Bjornštrand), držeći se (tvrdo ukoričenog) scenarija kao malja za probijanje četvrtog zida.

 

Na desnom oku Satana (Stig Jarel) dobija neugodni čmičak, koji njegovi savetnici pripisuju nevinosti Brit-Mari (Bibi Anderson), kćeri švedskog pastora (Nils Pope). Stoga Don Žuanu (Jarl Kule) poverava zadatak da devojku obeščasti, obećavajući mu 300 godina mirnog sna kao nagradu. U pratnji sluge Pabla (Sture Lagerval) i jednog od najopakijih demona (Ragnar Arvedson), legendarni zavodnik se pojavljuje na Zemlji, ni trena ne sumnjajući u svoj šarm. Međutim, na putu ka uspehu isprečava se ono pogano osećanje, koje se lagano preobražava u patnju.

Sa Bergmanovim potpisom, romantično-fantastična dramedija neretko poprima oblik filozofskog eseja, koji se bavi temama kao što su ljubav, brak, preljuba, odnos između dobra i zla, a sve uz izvesnu dozu ironije i cinizma, farsičnosti i teatralnosti. Oslanjajući se na sjajnu glumu čitave ekipe, barokne kompozicije Domenika Skarlatija i izvrstan rad kamere Gunara Fišera, švedski maestro demonstrira nešto blažu verziju svog oštrog smisla za humor, iznenađujući gledaoca "ispadima" poput Don Žuanove ispovesti i beskrajno se zabavljajući u izvrtanju nekih naših pretpostavki i predubeđenja. Pošto prednost daje rečima, a ne slikama, među kojima nema kadrova upečatljivih koliko i partija šaha između viteza i Smrti, spreman je da seče jezikom, a provokativnost napisanog (i izgovorenog) koristi i kao mač i kao štit. "Kažu da je zlo jedan od neumitnih zakona prirode, a dobro neobjašnjiva izopačenost." - sa ovom se replikom sigurno neće baš svako složiti, ali će zato malo ko moći da zaboravi Kuleov duboki, melanholični pogled, naivnost kojom Pope zrači u ulozi stalno nasmejanog sveštenika ili tranformaciju lika Bibi Anderson iz obazrivog devojčurka u zrelu, ali ranjivu ženu.

 

Djävulens öga (Đavolje oko) ne zaslužuje epitet remek-dela, ali pruža kompletniji uvid u Bergmanov opus, te je nesumnjivo pažnje vredan.

Ansiktet (Ingmar Bergman, 1958)

"A šta je umetnost drugo nego najgora smicalica ikad smišljena, proračunata da prevari, i to ne jednom, nego svaki put, i ne neke, nego sve... Ceo život učimo da razotkrivamo laži, da ih podižemo i ispod njih nalazimo istinu. Kada se konačno suočimo sa istinom samom, nemoćni smo. Jer u laži postoji smisao, u istini ne."

(Strah i njegov sluga / Mirjana Novaković)

Neopisivo je divan osećaj kada na devedesetak minuta (svesno ili podsvesno) dozvolite da vas obmanjuje velikan sedme umetnosti, kao što je to bio Ingmar Bergman. Žanrovski potpuri Ansiktet (Lice), koji je pre par večeri prikazan na jednoj od retkih domaćih televizija sa pristojnim filmskim programom, sačinjen je od najčistijih neistina, na kakve se sve teže nailazi u ostvarenjima moderne kinematografije. Ledeno precizan, ali i neodoljivo šarmantan, odlikuje se neobičnom i gustom atmosferom, raskošnim crno-belim slikama i ćudljivim skorom. Direktor fotografije Gunar Fišer i kompozitor Erik Nordgren pokazuju da i posle Sedmog pečata njihov pečat ne bledi. Rediteljevi česti saradnici, glumci Maks fon Sidou, Gunar Bjornštrand, Ingrid Tulin i Bibi Anderson, briljiraju u tumačenju svojih likova, dok Naima Vifstrand dominira u ulozi bake Vogler, koja izgleda kao da je zalutala iz neke bajke. Moć Bergmanovih čarolija intenzivna je kako u gotski intoniranom prologu, tako i u naglom završetku, koji kao da označava prekid svakog pokušaja demistifikovanja magije. I sve teme po kojima je švedski majstor bio i ostao poznat su tu - golicaju maštu i intelekt...

"Vidim ono što vidim i znam ono što znam.

Ali mi niko ne veruje."

 (Baka Vogler)