Nadrealna soba za okupljanje (N.S. LXI) / Muzički predah uz Guano Apes

Svim posetiocima bloga, uključujući i one koji svraćaju slučajno, želim Zdravu, Ekstravagantnu i Nadrealnu dve hiljade i dvan'estu. Da dobijete bar jedan par krila, kako ne biste morali da trošite benzin i noge (iako je dobro protegnuti ih s vremena na vreme), da provučete šest kamila kroz iglene uši, a sedmu kroz beskraj i da Vam bujni snovi češće padaju na jastuk, čak i onda kada niste gladni.

I budite veseli kao veliki ružičasti zec. ;)

Muzički predah uz Bin-Jip

Za mađarski bend Bin-Jip (naziv nije slučajan, jer su članovi ljubitelji istoimenog filma Kima Ki-Duka) saznao sam putem Patera Sparrowa koji je prošle godine režirao spot (kratkometražnu nadrealnu fantaziju) za naslovnu numeru sa njihovog debi albuma Enter. Simpatičan spoj igrane forme i kolažne animacije (DigitalApes) mogao bi se nazvati eklektičnim, kao i muzika ovog četverca.

Hodor aurA nylvánvaló titkai (Pater Sparrow, 2011)

"...in the city they're all knocking, and they're all ghosts!" 

Web-serija (odnosno njen "pilot-paket") Hodor aurA nyilvánvaló titkai (Očigledne tajne aurE Hodor) poslednji je eksperiment mađarskog reditelja Patera Sparrowa, koji stvara pod uticajem autora kao što su Luis Buñuel, Federico Fellini, Alexandro Jodorowsky i David Lynch, ali i slikara-nadrealista poput Renéa Magrittea i M. C. Echera. O njegovim radovima britanski akademik i filmski kritičar Anton Bitel kaže sledeće:

"Enigmatic in form, encyclopedic in scope, and leaving room between its lines for many different readings, Sparrow’s truly singular film encapsulates the whole of human experience in eccentric, elliptical cross-section. It is all at once science fiction, political allegory, transcendental mystery and free-form documentary, recalling the early works of Peter Greenaway in its vast referential breadth, its mannered blurring of fact and fiction, and the beauty of its tableau-like images."

U prilog preciznosti navedene "definicije" idu kako kratkometražni filmovi Granica (Limit, 2003), Trik (T?ick, 2004) ili trilogija RECYCLEd / Pro-Reo-Neo (2006), tako i ovo minijaturno avangardno čudo (što zvuči kao pleonazam, ali nije).

Simpatična Hermina Fátyol tumači lik aurE Hodor koja pronalazi grad duhova i o tome obaveštava NN lice (sa telefonske govornice). Useljava se u trošnu kuću koju joj uz povremeni napad histeričnog (i zaraznog) smeha pokazuje muškobanjasta agentica za nekretnine (?) sa lentom na kojoj piše "Policija". Pošto prethodni vlasnici nisu umeli da očuvaju pse, podrumom haraju njihove gladne utvare, pa aurA mora da nabavi meso...

Već nakon dva-tri minuta (a možda i ranije) počinjete da postavljate pitanja, jer ono što se odigrava pred vama postaje sve iracionalnije. Ko je aurA? Kako je dospela tamo? Zašto je uopšte dolazila? Šta znači ono obeležavanje (talogom kafe?) u noćnom klubu? Kakva je to žena koja jede karmin i gnuša se kompasa?

Međutim, odgovora nema. Uglavnom. I ako uspete da ih pronađete, potpuno su irelevantni, jer je sve što se događa oko glavne junakinje (koja je najčešće posmatrač) besprekorno skrojeno za idiosinkratični spoj komedije apsurda i kontemplativne misterije, posoljene sa cirka 6 i 7/16 (rečima: šes' i sedam šesn'estina) zrna horora s debelom opnom. Pokretač i lepak uvrnutih (i inspirativnih) tabloa koji se glatko smenjuju jedan za drugim, jeste logika kiselkastoslatkih košmara koji nastaju rano izjutra (ili ne baš tako rano, oko 8:30) kada vas boli potiljak, pa ne možete da spavate. Oniričnom crno-belom fotografijom (Mátyás Erdély, sarađivao sa Kornélom Mundruczóm na "medicinskom" mjuziklu Johanna) i eterično-disonantnom muzičkom podlogom sa džez prizvukom i uplivima kineskog folka (Csaba Kalotás) stvorena je opojna (nad)linčovska atmosfera, pri čemu se podrazumeva da je Lynch, recimo, u Out Yonder elementu. Milujući glas Odett (iz Odett és a Go Girlz!) obeležava sumanutu uspavanku iz uvodne špice.

Da biste uživali u Sparrowljevom prekopavanju podsvesti potrebno je da budete makar malo sujeverni, pošto je posredi hitan slučaj...

"You gonna leave your Jesus penguin key-ring thing?"

Sve tri epizode mogu se odgledati na youtube-u:

A HÁROMSZÖG (Trougao) / A RÚZS (Ruž) / A MÁGNES (Magnet)

(Napomena: Preporučuje se više od jednog gledanja.)

Alain Robbe-Grillet & njegova filmografija od A do Ž

A 

Alain Robbe-Grillet (1922-2008), diplomirani inženjer poljoprivrede (!), pisac i filmotvorac, bio je začetnik književnog trenda nouveau roman i jedan od pripadnika grupe Rive Gauche (Left Bank) francuskog novog talasa, uz stvaraoce kao što su Chris Marker (La jetée) i Alain Resnais, sa kojim je sarađivao na višeznačnoj "dramisteriji" L'année dernière à Marienbad (Last Year at Marienbad, 1961).

(L')année dernière à Marienbad (1961) - uprkos visokoj (i neporecivoj) umetničkoj vrednosti (inteligentnom scenariju, besprekornoj režiji, bravuroznoj glumi, vanserijskoj fotografiji, ingenioznoj montaži, raskošnim kostimima, kitnjastim enterijerima i velelepnom eksterijeru) atmosfera ume da bude uspavljujuća i monotona, pa zato treba uložiti dodatan napor i biti natčovečno strpljiv i skoncentrisan kako bi se film ispratio do kraja. Sve što je ARG sam napisao i režirao daleko je pitkije.

Anicée Alvina - preslatka brineta senzualnih usana, snenog pogleda i zanosnog tela obeležila je Glissements progressifs du plaisir (optužena) i Le jeu avec le feu (Carolina, kćer bankara na ivici bankrotstva).

Arielle Dombasle - iako nije najlepša među lepoticama koje su prodefilovale kroz RGove "bajke za odrasle", njena krhkost i eteričnost zrače neizmernom snagom kroz dominu Saru de Blonde (Un bruit qui rend fou) i enigmatičnu Leilu/Gradivu/Hermionu (C'est Gradiva qui vous appelle).

Artificijelnost - proizilazi iz preinačavanja konvencionalnog zapleta i odstupanja od hronološkog redosleda događaja u korist repeticije (ponavljanja scena u izmenjenom kontekstu), prividnog odsustva emocija, metodičnih i geometrijskih opisa objekata koji zamenjuju (a zapravo daju uvid u) psihološki sklop likova.

Avangarda - nezaobilazan pojam pri opisivanju bilo kog od svega deset kompleksnih filmskih ostvarenja snimljenih tokom četrdesetak godina duge rediteljske karijere.

B

(La) belle captive (The Beautiful Captive, 1983) - Walter (Daniel Mesguich) upoznaje anonimnu devojku (Gabrielle Lazure) na podijumu noćnog kluba. Po telefonskom pozivu svoje šefice Sare Zeitgeist (Cyrielle Clair) odlazi na sastanak i od nje dobija pismo koje treba hitno uručiti izvesnom Comptu de Corinthu. U izvršenju zadatka prekida ga misteriozna plavuša sa kojom je iste večeri đuskao i koju vezanu i ošamućenu nalazi na putu. Odvodi je do obližnje vile u nadi da će pronaći/pozvati doktora, ali tamo ga, zajedno s njom, jedan od gospode u odelima zaključava u sobu. Prilikom vođenja ljubavi sa "zatočenicom" ukazuju mu se "magritovske" vizije i sutradan se budi u napuštenom i razorenom objektu, sa ujedom na vratu... Da li je sve bilo samo košmar?

Beskompromisnost - kao uslov za prepoznatljivost. Od svojih principa ARG nije odustajao čak ni onda kada je La Nouvelle Vague postao deo daleke prošlosti.

Bizarnost - obično obeležava svojevrsni (uvrnut i rezak) smisao za humor, ponašanje i odnose između aktera, ponekad i njihov izgled.

C

Catherine Jourdan (1948-2011) - kratko ošišana plavuša u halucinogenoj avanturi L'éden et après i "anagramskom blizancu" N. A Pris Les Dés... ostaće upamćena po zanosnom, gotovo ritualnom plesu koji izvodi u kafiću Eden, dominirajući nad kolegama, i koji nastavlja u solo tački na Đerbi, okružena lokalnim sviračima.

Catherine Robbe-Grillet (rođena Rastakian, 1930) - supruga, tumači nekog od (ključnih?) sporednih likova u prvih pet filmova - u L'immortelle je, recimo, Leilina poznanica koja na skoro sva N-ova pitanja odgovara sa "ne znam", dok se u L'homme qui ment transformiše u apotekarku koja sarađuje sa članovima pokreta otpora, a možda i sa okupatorom.

C'est Gradiva qui vous appelle (It's Gradiva Who's Calling You, 2006) - Orijentalista John Locke (James Wilby) provodi vreme u Marakešu istražujući Delacroixove crteže, nastale na tom području. Njegova tamnoputa sluškinja i ljubavnica Belkis (seksepilna Dany Verissimo) uručuje mu paket (nepoznatog pošiljaoca) sa slajdovima provokativnih ilustracija koje bi mogle da pripadaju Delacroixu. U sve intenzivnijim snovima sreće ženu u belom (Arielle Dombasle) koja neverovatno podseća na glumicu elitnog kluba "Zlatni trougao" (u vlasništvu trgovca belim robljem/zubara/vrača Anatolija) i koja bi mogla da bude duh belkinje iz harema pogubljene u XIX veku zbog veze sa spomenutim slikarom. Ne obazirući se na Belkisina upozorenja, John dospeva u opasno društvo...

Č

Četvrti zid - razbijen više puta, uz šmekersko namigivanje (bezobraznoj) publici.

Čovek - (namerno) podređen mestu u kome se "radnja" odigrava. (Ili se samo tako čini?)

Ć

Ćorave bake - igra u kojoj učestvuju Laura, Sylvia i Maria u L’homme Qui Ment, zatim studenti (koji krše pravila) u L'éden et après i N. A Pris Les Dés..., a gledalac obavezno dobija povez preko očiju.

D

Daniel Emilfork (1924-2006) - svojom neobičnom (i pomalo jezivom) pojavom uveličava Trans-Europ-Express, kao lažni policajac, i La belle captive, kao "ljubazni" detektiv. Neki ga se sigurno sećaju iz homoerotične plesne tačke Fellinijevog Kazanove (Il Casanova di Federico Fellini, 1976) i zajedničkog projekta Caroa i Jeneuta La cité des enfants perdus (1995).

Dekonstrukcija - narativ je konstruisan kao slagalica, a zatim su njeni komadi ispremeštani, skriveni ili sasvim uklonjeni.

Detalji - uvek u izobilju, ali je teško razlučiti koji pomažu, a koji odmažu u razjašnjenju priče.

Dezorijentisanost - stanje u koje su gledaoci (mazohisti, hteli oni to ili ne) i pojedini protagonisti dovedeni.

Dvostruka (uloga) - ARG neretko dodeljuje dve ili više uloga istom glumcu/glumici, produbljujući paradoksalnost opisanih situacija.

Dvotočkaši - bicikl i (ređe) motocikl, kao prevozno sredstvo, artefakt za zbunjivanje ili sastavni i neodvojivi deo mizanscena.

DŽ

Džamija - jedna od okosnica izvanrednog prvenca L'immortelle.

Đ

Đerba - prelepo tunižansko ostrvo na kome su delom snimani L'éden et après (1970) i N. A Pris Les Dés... (1971).

E

(L')éden et après (Eden and After, 1970) - Grupa (bezosećajnih) studenata okuplja se u kafiću Eden, gde prekraćuje dokolicu - "pretvaraju se da su tužni ili srećni, da vole ili raskidaju veze, jer u njihovim beskorisnim životima ništa nije zanimljivo". Pojavljuje se plavooki stranac (Pierre Zimmer) koji im pokazuje isceliteljski trik, naučen u Africi, nudi "prah straha" i učešće u eksperimentu. Njegova "žrtva" je Violette...

Egzotika - naglašava značaj lokacije - Istanbul, Đerba, Marakeš...

Eliptičnost - početak je kraj je početak.

Erotika - uprkos sadomazohističkom predznaku, erotične vinjete prožete su nežnošću, ma koliko to čudno zvučalo, i samo naizgled deluju mizogeno. U jednom intervjuju, RG je izjavio da na njega nije uticala filozofija markiza de Sada, ali je priznao da ima nesvakidašnji ukus za erotiku.

Eugène Delacroix (1798-1863) - severnoafričku avanturu francuskog romantičara ARG je iskoristio kao povod za istraživanje njegovih ilustracija. Slično Kenu Russellu, interesuje ga trač, a ne činjenica.

Eva - možda slučajno, a možda i namerno, ovo je ime koje nosi prostituka u Trans-Europ-Express (1967), dok ga narator N. dodeljuje Violette u N. A Pris Les Dés... (1971), jer navodno ne može da se seti kako se ona stvarno zove.

F

Fantazija - pitanje koje ćete često sebi postavljati je: Čija je ovo fantazija?

Femme fatale - većina junakinja odgovara opisu fatalne zavodnice, bilo da je ona anđeo smrti, kurva, veštica, vampirica, utvara ili nešto šesto.

Fetiši - vezivanje i bičevanje su dominantni, a iza njih dolazi ostavljanje tananih ožiljaka oštricom noža. Glissements progressifs du plaisir je privilegovan oslikavanjem kože i lomljenjem jaja na nagom ženskom telu.

Francis/Frank/Franz - slovački glumci, braća Króner, tumače lik namrgođenog Franza u L’homme Qui Ment (Jozef) i L'éden et après (Ľudovít), dok privatnog detektiva/kidnapera Franza/Francisa igra Jean-Louis Trintignant u Le jeu avec le feu. Frank (Fred Ward) je glavni junak, njegov duh ili imitator u Un bruit qui rend fou. O pisaniju Franza Kafke (1883-1924) ARG je rekao sledeće:

"He has been read as having a metaphysical and religious message - the relationship between the Jew and his God. This is the influence of Max Brod, his friend and first biographer. It doesn’t interest me in the least. I read Kafka as the revelation of a world, which is much more important than yet another meditation on the Talmud. Brod’s reading of Kafka is reductive and restrictive, as if his work could be reduced to metaphysical relations. What I find extraordinary is the actual presence of this opaque world."

Frustracija - sleduje vam, ukoliko ste navikli (i navukli se) na holivudske produkte. Mada, nikad se ne zna...

G

Glissements progressifs du plaisir (Successive Slidings of Pleasure, 1974) - Studentkinja (?) i prostitutka (Anicée Alvina) osumnjičena je za veštičarenje i ubistvo cimerke Nore (Olga Georges-Picot). Odvedena je u ustanovu kojom rukovodi sveštenik i časne sestre i koja u podrumu krije tamnice za kažnjavanje zatvorenica, a potom joj je dodeljen advokat - slika i prilika ubijene devojke. Slede ispitivanja (praćena postomodernim performansima), i u završnici, pokušaj rekonstrukcije zločina...

Golotinja - u službi umetnosti.

H

Hermetičnost - mnoge će zavarati autorovo samopovlađivanje i pomisliće da u svoj svet nije želeo da pusti nikog, odnosno da je u njega nemoguće prodreti. Naprotiv. Njegova namera bila je da aktivira pasivnog posmatrača, pripisujući mu ulogu (drugog) montažera i podstičući ga na traganje za značenjima, pa makar završio na stranputici. 

Hipnotičnost - karakteristika atmosfere br. 1.

(L')homme qui ment (The Man Who Lies, 1968) - Boris Varissa (Jean-Louis Trintignant) predstavlja se kao Jean Robin i dolazi u mestašce nedefinisane zemlje gde ga niko ne prepoznaje (i u čijoj blizini je ustreljen). U pokušaju da isprede priču o heroju/izdajici pokreta otpora, lagano se uvlači u živote udovice Laure (Zuzana Kocúriková), sestre Silvije (Sylvie Turbová) i sluškinje Marije (Sylvie Bréal) pravog/lažnog Jeana Robina...

I

Iluzija - moglo bi da stoji umesto "slagalica" (vrati se na "dekonstrukcija").

Igra - ponekad je od presudne važnosti - kartanje (kockanje poremećenih pravila), mažong (prilikom kontakta sa stolom, pločice koje igrači koriste proizvode izluđujući zvuk iz originalne verzije naslova Un bruit qui rend fou), špijunska, seksualna ili poigravanje gledaočevom percepcijom.

(L')immortelle (The Immortal One, 1963) - Prilikom svog boravka u Istanbulu, zapadnjak N tužnog izraza lica (Jacques Doniol-Valcroze) upoznaje tajanstvenu L (Françoise Brion) na zabavi. Nakon kratkotrajnog druženja, ona nestaje i N odlučuje da je pronađe, ali nailazi na prepreke veće od pukog nepoznavanja jezika...

J

Javna kuća - često poprište radnje.

Jean-Louis Trintignant - isto što će i Kyle MacLahlan postati za Davida Lyncha, dvadesetak godina kasnije. U Trans-Erop-Express smrtno je ozbiljan kao kriminalac Elias koga ne interesuje normalan seksualan odnos, već samo silovanje, briljira kao mitoman u L'homme qui ment, da bi postao komični detektiv s brčićima (nalik Sellersovom inspektoru Kluzou) u Glissements progressifs du plaisir i Le jeu ave le feu.

(Le) jeu avec le feu (Playing With Fire, 1975) - Kidnapovana je kćer bankara Georgesa de Saxa (Philippe Noiret), ali se ispostavlja da su otmičari pogrešili. Ne bi li zaštitio svoju mezimicu Carolinu (Anicée Alvina), zabrinuti otac odlučuje da angažuje detektiva Franza (Jean-Louis Trintignant), na čiji predlog devojku sklanjaju u burdelj (!). Naizgled pristupačan triler ubrzo se pretvara u seriju psihoseksualnih vinjeta, koje se (ne)logičnim tokovima kreću ka iznenađujućem preokretu...

K

Koherentnost - ne postoji u Robbe-Grilletovom rečniku.

Krv - suptilno puštena u više navrata (čak i plastičnoj lutki). Natpisi kao što su "bouvez du sang" (pij krv), "sang=vie" (krv=život) i "don du sang" (doniraj krv) krase zidove kafića Eden.

L

Lavirint - u koji god je grad ili objekat smestio svoju neortodoksnu priču, predstavio ga je kao lavirint sa bezbroj ćorsokaka.

Laž - lice je i naličje istine, a ne mora biti nijedno od ta dva.

Leila - ili Lala, izmišljeno je ime glavne junakinje L u L'immortelle i jedno od tri imena lik(ov)a koje tumači Arielle Dombasle u C'est Gradiva qui vous appelle.

Lezbijanizam - najtransgresivniji u kontroverznom Glissements progressifs du plaisir. Bujna mašta Zatočenice koja ne štedi ni časne sestre bila je razlog za vođenje krivičnog postupka u Italiji i donošenje sudske odluke o javnom spaljivanju (trake, naravno, jer prave veštice ne postoje).

Ludilo - u nedostatku boljeg argumenta, da se iskoristiti u cilju objašnjenja postupaka određenih likova.

LJ

Ljubav - sadržana isključivo u nastranom obliku. A RGova ljubav prema kreaciji je neizmerna.

M

Misterija - stalno prisutna i intrigantna, naročito kada je šuplja... što nikad nije... ili ponekad jeste?

N

N - ime je glavnog junaka, izgubljenog na ulicama Istanbula i suočenog sa nerazumevanjem ljudi koji ga okružuju, u L'immortelle i ime naratora (koji baca 3 kockice, baš kao što naslov nagoveštava) u N. A Pris Les Dés...

N. A Pris Les Dés... (1971) - I naslovom i sadržinom, ovo ostvarenje je anagram godinu dana starijeg L'éden et après, mada postoji mogućnost da je ARG iskoristio prvobitno odbačene scene i dosnimio nekolicinu novih. Violettina halucinogena avantura preobražena je u nagradnu igru sa duhovitim ishodom, čime postaje i kritika televizijskih šou-programa.

Nelinearnost - uz nekoherentnost i nepredvidivost (epiloga), najbitnija osobenost narativa.

Nezaobilazni (elementi vizuelizacije) - slomljeni stakleni predmet (čaša ili flaša), vodena površina (more) i brodovi, gvozdeni krevet, slika/fotografija/razglednica, ključ (veliki i metalni), ogledalo, stolica na doku, nož, voće, cipela (aluzija na Pepeljugu?)...

NJ

---

O

Oniričnost - karakteristika atmosfere br. 2.

P 
Paradoks - i vremenski i prostorni.

Parodija - pretežno na (hičkokovske?) trilere, mada su zbijane šale i na računa gialla i (neo-)noira. 

Piet Mondrian (1872-1944) - famozna Kompozicija s crvenom, plavom i žutom poslužila je kao osnova za zbunjujući enterijer kafića Éden. 

Prefinjenost - u izražavanju. 

Promućurnost - scenarija, tj. dijaloga povremeno liči na apsurdnost. 

Provokacija - za čula i intelekt.

R

Referentnost - jedno druženje sa ARGom je kao nijedno, budući da on neprestano upućuje na sve što je prethodno stvorio.

Rekonstrukcija - oni koji sebe smatraju odvažnim i na raspolaganju imaju dovoljno slobodnog vremena mogu da slede rediteljev primer (N. A Pris Les Dés...) i preurede slučajni uzorak zarad lakšeg dešifrovanja izvornog materijala.

"The images that your eyes steal here and there are only images. They have no meaning attached as an inherent nature. They have no other significance than that which you choose to give. An order that's reassuring or desperate. It's you who makes it. Out of laziness... or fear."

René Magritte (1898-1967) - slika La Belle Captive poznatog belgijskog nadrealiste inspirisala je ARGa na istoimeni film.

S

Samoironija - najuočljivija u labudovoj pesmi C'est Gradiva qui vous appelle: 

"Don’t dream too much. It’s out of fashion."

San - neprekidni "san u snu" na n-ti stepen. Sa La belle Captive (1983), ARG postiže ono što je Nolan pokušao sa Inception-om, iako polazi od drugačijeg koncepta.

Sinopsis - ne može ni približno da dočara RGovo eksperimentisanje sa narativnim tkivom.

Smrt - ide ruku pod ruku sa snom i ume da bude nečija uobrazilja.

Š

---

T

Tišina - duge sekvence bez dijaloga, provedene u lutanju glavnog junaka/junakinje.

Trans-Europ-Express (1967) - Film u filmu. Vragolasta kvazi-detektivska (špijunska?) priča koja se usredsređuje na švercera droge (Jean-Louis Trintignant).

U

Un bruit qui rend fou (The Blue Villa, 1995) - Godinu dana pre povratka Franka (Fred Ward) na grčko ostrvce (koje naseljavaju i Kinezi), dogodilo se ubistvo koje je počinio on ili Nordmann (Charles Tordjman), scenarista i očuh maloletne Sante (Sandrine Le Berre), a velika je verovatnoća da je isto izlažirano i da se curica krije u lokalnoj javnoj kući The Blue Villa, pod pseudonimom Lotus Blossom. Sujeverni meštani su ubeđeni da je i Frank mrtav i da je njegov duh vođen željom za osvetom i za ponovnim sjedinjenjem sa voljenom Santom...

V

Voajer - ono što postajete, ako ikada prevaziđete status ćorave bake.

Vrisak - poziv u pomoć ili, jednostavno, krik zadovoljstva?

Z

Začudnost - karakteristika atmosfere br. 3.

Zašto - ima svoje zato i onda kada ga nema.

Ž

Žena - svojevoljno zlostavljana i istovremeno glorifikovana - bez njenog prisustva, umetnost počinje malim "u"...

Drskost ili jutarnja veselost?

Sunčevi zraci
razbili su prozorsko okno.
Komadi stakla
zarili su mi se u grudi.
Plava krv
šikljala je na sve strane.
Uprskala je zidove i tepih,
a ja sam se smejao
kao lud na brašno.

Sedam dana

Sedam dana
ustajala je na levu nogu.
Osmog su je probudile vrane.

“Zabranjen ulaz”
pisalo je na vratima pakla,
a kvaku je oglodalo sunce.

“Otvori prozor.”
– rekla je svom ljubavniku,
ali on je prizivao kraj.

“Gušim se!”
– dreknula je na bezobraznika,
ali on je otiš'o u raj.

Sedam dana
spavala je sa otvorenim okom.
Sedam dana i ni dan više…

Fireball / Fireball Charming (Wataru Arakawa, 2008 / 2011)

Nastali u saradnji Jinni's Animation Studios i Walt Disney Television International Japan, odlični Fireball i izvrsni prequel Fireball Charming spadaju u grupu atipičnih anime serijala, budući da se sastoje od po trinaest brzopoteznih (dvominutnih) epizoda koje se bave gotovo besmislenim, ali sjajno proračunatim diskusijama između dvoje simpatičnih i pomalo sarkastičnih protagonista.

Fireball (2008)

U dalekoj budućnosti (tj. u četrdeset devetom milenijumu), usred sukoba sa čovečanstvom, ginoidna vojvotkinja Drossel von Flügel (puno ime i titula: Devetnaesti gospodar područja Tempest Kraljevstva Uranos, Drossel Juno Vierzehntes Heizregister Fürstin von Flügel) i njen sluga, paukoliki robot-kiklop Gedächtnis, zabavljaju se nasumičnim ćaskanjem, neprestano skrećući sa teme na temu i tražeći rešenja različitih "problema" u knjigama koje je napisao pokojni vladar, Drosselin otac. Poprište njihovog kvazi-filozofiranja, nazovi-nadmudrivanja i neretko neprevodivih igara rečima, iz kojih proizilazi (uvrnut) humor, jeste gigantska stepenasta vila koja svojom spoljašnošću podseća na vavilonsku kulu. Ekscentrična SF-komedija apsurda nadograđena je ponavaljanjem izvesnih gegova (koji uvek deluju sveže) i uvođenjem sporednih likova (kakav je, recimo, mehanički šimpanza Schadenfreude), a odvija se takvom brzinom, da vam ne dozvoljava ni da trepnete, a kamoli da dođete do daha. S obzirom na vrlo tesan vremenski okvir, svaki sekund iskorišćen je u cilju stvaranja überzabavne atmosfere i izmamljivanja osmeha gledalaca, pri čemu odsustvo zapleta ne predstavlja nedostatak.

 Fireball Charming (2011)

Seiyūi Miyuki Kawasho i Toru Ohkawa briljiraju u tumačenju Drossel i Gedächtnisa, uspevajući da, ma koliko to paradoksalno zvučalo, iznesu emocije čak i tamo gde one ne treba da postoje (jer ovde se ipak radi o veštačkim "organizmima"). Zahvaljujući visokom nivou produkcije, vizuelizacija je rečju besprekorna, bilo da je reč o crno-belom enterijeru u duhu (futurističke) gotike, dizajnu glavnih junaka i raznolikih naprava koje se povremeno pojavljuju (Takayuki Yanase) ili energičnim pokretima živahne mecha-plemkinje, čije poziranje često proizvodi komičan efekat. Prosto poželite da vam je japanski maternji jezik, kako ne biste morali da čitate prevod i kako biste još bolje razumeli šale, uživajući u slikama. Muzičke teme Yoshiyukija Usuija potisnute su u drugi plan, ali im to ne oduzima od značaja.

Ukoliko niste ljubitelj slapstick-a, koji u japanimacijama obično podrazumeva iritirajuće kreveljenje, facijalne i telesne deformacije, onda je dokoličarenje inteligentnih produkata napredne tehnologije sa nemačkim imenima od kojih se jezik vezuje u čvor prava stvar za vas.

Blue Green (David Lynch, 2007)

Možda je u pitanju varka, ali ovaj kratkometražni film nije ni plav, niti zelen (kao što je haljinica dečaka koji veselo skakuće po napuštenom industrijskom kompleksu), već nekako crven, i možda pomalo žut (poput rukavica, odnosno dokolenica koje spomenuti mališan nosi). Obavijajući nekoherentne slike statičkim šumom, plačom novorođenčeta, jezivim smehom i neprijatnim brundanjem, Lynch stvara košmar duboko uznemirujuće atmosfere, u kome se ne zna ko/šta sanja, a ko/šta je odsanjan/o. Svojim pojavljivanjem na kraju, reditelj ne nudi odgovor, već postavlja novo pitanje (ili dva): Otkud i zašto je on tu? Slično većini eksperimenata koje je digitalnom kamerom snimio poslednjih godina, Blue Green deluje kao skica ili komad nekog obimnijeg projekta, ali i u takvom obliku predstavlja izazov za gledaoca.

Lady Ice (Liron Pe'er, 2010)

Lady Ice je sedmominutna fantazija izraelske animatorke Liron Pe'er, koja je pri stvaranju svojih dela očigledno inspirisana klasičnim animacijama studija Disney. U ovom slučaju oseća se snažan uticaj filmova Pocahontas (1995) i Hercules (1997) na izgled porodice Indijanaca, odnosno ledene dame.

Započeta 2004. kao završni projekat na Bezalel akademiji umetnosti i dizajna, dorađivana u slobodno vreme i napokon završena 2010-e, ova minijatura oslikava gorkoslatku priču o nemogućoj ljubavi između boginje (duha) zime i mladića koji je zahvaljujući njenom studenom dodiru kao dečak ostao bez roditelja. Jedna od značajnih uloga pripada i neobičnoj životinji koja izgleda kao kombinacija vuka i medveda, i koja u presudnom trenutku deluje kao "posrednik" između čoveka i božanskog entiteta. Vernost naizgled opakog stvorenja rastrzana je između dva nedodirljiva sveta...

Ako bi crtać trebalo opisati u dve reči, onda su to magija i elegancija. Dizajn likova i pošumljenih planinskih predela, koji su poprište radnje, melem je za oko, a svaki pokret odiše prefinjenošću, naročito hipnotišuće talasanje kose naslovne junakinje. Upečatljiva i raskošna vizuelizacija u savršenom je skladu sa muzičkim skorom Ricarda Gidona, koji u svakom trenutku evocira odgovarajuće emocije.

X (Yoshiaki Kawajiri, 2001-2002)

Zasnovana na istoimenoj i još uvek nedovršenoj shōjo mangi famozne grupe CLAMP, (pred)apokaliptična fantazija X televizijski je debi Yoshiakija Kawajirija, ljubiteljima japanimacije poznatog po OVA-ma Midnight Eye Gokū (1989) i Cyber City Oedo 808 (1990) i filmovima Ninja Scroll (1993), Vampire Hunter D: Bloodlust (2000) i Highlander: The Search for Vengeance (2007). 

Priča o događajima koji prethode "obećanom" (tj. sudnjem) danu smeštena je u Tokio, savremeni Vavilon, i odvija se tokom 1999. godine (pogrešno smatrane krajem XX veka). Približava se poslednja borba u kojoj će snage odmeriti članovi dveju frakcija, sačinjenih od po sedmoro individua sa natprirodnim moćima. Na jednoj strani su Zmajevi Zemlje (Sedam Anđela), pobornici "revolucije", odnosno ideje da ljudski rod treba uništiti kako bi planeta doživela preporod, a na drugoj Zmajevi Nebesa (Sedam Pečata), koji nastoje da održe status quo, smatrajući da čovečanstvu treba pružiti još koju šansu za uviđanje grešaka i iskupljenje. Njihovi vidovnjaci (dreamseers) predvideli su dolazak Kamuija, neodlučnog mesije od čijeg izbora zavisi budućnost...

Polazeći od hrišćanske eshatologije (Knjige Otkrovenja), Gaja hipoteze, ezoteričnih učenja i okultizma kao izvora inspiracije i pridajući ogroman značaj snovima, Nanase Ōkawa, čiji je scenario ovde adaptiran, stvara sopstveni mit u kome religija ustupa mesto ekologiji i koji je utemeljen na doktrini dualizma. Počev od glavnog junaka koji ima "zvezdu blizanca" i čije ime nosi dvojako značenje ("onaj koji sprovodi božju volju" i "onaj koji ubija božje izaslanike"), princip dvojstva se neprestano naglašava - život i smrt, ljubav i mržnja, odanost i izdaja, slobodna volja i predodređenost sudbine. Međutim, krajnosti kakve su inherentno dobro i inherentno zlo u ovom slučaju ne postoje (jer je posredi sukob različitih i nesavršenih ideologija), što može da deluje kao odstupanje od osnovne ideje, ali i kao povod za ozbiljniju (filozofsku?) diskusiju koja bi mogla da traje u nedogled.

Uprkos višeznačnosti sadržanoj u simboličnom nazivu i "moralnoj pometnji" izvornog materijala ili njegovog nepravilnog tumačenja, Kawajiri se vrlo dobro snalazi u ulozi pripovedača na duže staze, napuštajući većinu svojih fetiša iz gorespomenutih dela. Ekstravagantni dueli, obično praćeni krvoliptanjem, podređeni su izvesnoj dozi misterije i misticizma, gorkoslatkoj melodrami i prefinjenoj karakterizaciji svih ključnih aktera. Čestim "vraćanjem" u prošlost omogućeno je bolje razumevanje njihovog psihološkog sklopa. Turobnost ledene, mračne i depresivne atmosfere, kojoj doprinose brojne tragedije i žrtvovanja, razbijena je veselošću pojedinaca, kakvi su, recimo, Sorata Arisugawa, srdačni budistički sveštenik, i Yuzuriha Nekoi, energična četraestogodišnja čiji je odnos sa inugamijem Inukijem obojen toplinom. (Izgleda da su čak i pseći duhovi najbolji čovekovi prijatelji.) Kao posebno intrigantni izdvajaju se navodno hladnokrvni Nataku, androgeni klon (hermafrodit?) superiornih spiritističkih sposobnosti, Karen Kasumi, pobožna prostitutka koja kontroliše vatru, i asocijalna Satsuki Yatōji, mlada genijalka čijim su prisustvom u narativ uneseni cyberpunk elementi, jer većinu svog vremena provodi u zagrljaju "Zveri" (superkompjutera sa oznakom 666).

Dizajnom likova, Yoshinori Kanemori u potpunosti podražava stil CLAMP-mangaki, tako da su oni, gotovo bez izuzetka, veoma privlačni - visoki, vitki, dugonogi, nežnih trouglastih lica i izražajnih očiju. Najatraktivnija (i istovremeno najbizarnija) u raskošnoj paleti protagonista i nazovi-antagonista svakako je princeza Hinoto, obogaljena lepotica bez čula vida, sluha i govora, "osuđena" na komunikaciju telepatijom i nadgledanje pejzaža sopstvene i tuđe podsvesti. Svaka scena u kojoj je njena seda, ekstremno duga i vijugava kosa rasuta po podu vredna je divljenja. Podjednaka pažnja posvećena je i pozadinama i arhitekturi prikazanih objekata, bilo da je reč o postojećim ili fiktivnim lokacijama japanske prestonice, dok se povremenim pojavljivanjem belih pera i latica trešnjinog cveta akcentuju neki od presudnih trenutaka animea. Neretko onirična i elegantna vizuelizacija komplementarna je sa milozvučnim i dramatičnim orkestracijama čije ponavljanje ne predstavlja veliki problem. Visokostilizovani intro prati eX Dream, odlična j-rock kompozicija sa prizvukom osamdesetih i tekstom koji aludira na zaplet serijala, u izvođenju glumca i pevača Myujija, a odjavnu špicu "jazzy" balada Secret Sorrow pevačice Kohei Koizumi.

Iako je prevashodno namenjeno shōjo populaciji (čemu u prilog ide i mlaka završnica), X je ostvarenje koje uspeva da pronađe put do mnogo šire publike, prevaziđe zbrzanost radnje Rintarovog filma iz '96. (takođe naslovljenog X) i donekle uspostavi ravnotežu u smelom kombinovanju raznorodnih žanrova.

Dnevna soba 01

Preovladavajući bež tonovi čine prostor elegantnim i svežim, dok dašak braon boje razbija monotoniju. Neznatno odstupanje od simetrije, koja se ogleda kako u delovima spuštenog plafona (u obliku slova H), tako i u rasporedu nameštaja (jednostavnih linija), postignuto je postavljanjem slika i upotrebom dekorativnih tapeta.

Ista soba, ali u monohromatskoj varijanti, akcentovanoj plavom.

(klikni na slike za uvećanje)

Перевал (Владимир Тарасов, 1988)

Перевал (Prolaz) predstavlja delimičnu adaptaciju romana Kira Buljčova (Кир Булычёв, 1934-2003), ruskog istoričara, scenariste i pisca naučne fantastike. 

Priča se odvija deceniju i po nakon obrušavanja svemirskog broda Polus na negostoljubivu planetu. Preživeli članovi posade i njihovi potomci bore se za goli opstanak u logoru kilometrima udaljenom od mesta prinudnog sletanja, pripremajući se da po četvrti put pošalju ekspediciju koja će proveriti trenutni nivo radijacije oko letelice i, ako je isti povoljan, poslati poziv za pomoć ka Zemlji i doneti potrepštine koje su silom prilika tamo ostale. Kao i u prethodnim, neslavno završenim pokušajima, najopasnija prepreka na putu novoizabranih biće strmi planinski prolaz...

Na prvi pogled ovo ostvarenje deluje kao klasična avantura tokom koje se ličnost glavnog junaka, mladića Olega, transformiše i koja podrazumeva suočavanje sa brojnim opasnostima, na čelu sa tuđinskim oblicima života. Međutim, ukoliko ga posmatramo kroz prizmu političkih previranja u vreme nastanka, tri godine pred konačan raspad Sovjetskog Saveza, ono postaje dvosmislena zagonetka. Shodno tome, kao glavno pitanje nameće se sledeće: Da li je posredi jedan od poslednjih krikova komunističke propagande ili simboličan prikaz stremljenja ka nekim drugačijim vrednostima? Glorifikovanje Istoka ili Zapada? Vladimir Tarasov, čini se, ne želi da pruži jasan odgovor, i tako prepušta gledaocima da sami odluče koju će tačku gledišta zauzeti, ostavljajući prostor i za dodatna tumačenja.

Višeznačnosti poruka u velikoj meri doprinosi i hipnotišuća vizuelizacija koja počiva na umetnosti Anatolija Fomenka (Анато́лий Тимофе́евич Фоме́нко), poznatog matematičara i revizioniste, autora Nove Hronologije. Njegove moćne, mračne, vrtoglave i neretko paradoksalne ilustracije, inspirisane topološkim objektima, iskorišćene su kao predeli misterioznog, košmarnog sveta apstraktne i donekle lavkraftovske atmosfere. Monolitna konstrukcija broda, ispunjenog zemaljskim artifaktima, u kontrastu je sa pustinjskim okruženjem koje se neprestano preobražava, zbunjujući protagoniste i dajući novi smisao narativu. Sepijasti tonovi i duboke, crne senke sa početka kasnije su zamenjeni nijansama ljubičaste u utrobi pećine, odnosno raskošnim koloritom gotovo nadrealnog enterijera Polusa. Muzički skor Aleksandra Gradskog (Алекса́ндр Бори́сович Гра́дский) izvrsna je kombinacija klasike, elektronike i psihodeličnog roka i odlična je dopuna besprekorno ukomponovanim kadrovima animacije.

Budući da je i stilski i sadržajno provokativan, kompleksan i inspirativan, Перевал je nezaobilazna stanica za sve SF sladokusce; doživljaj koji dugo ostaje u sećanju...

Eiyuu Gaiden Mozaicka (Ryousuke Takahashi, 1991)

Četvorodelna petparačka fantazija sa elementima pseudo-naučne fantastike delo je Ryousukea Takahashija i Norija Shioyame, kretivnih umova koji stoje iza jedne od najdugotrajnijih mecha-franšiza - Armored Trooper Votoms, počev od TV serijala 1983-1984, pa sve do OVA-e Sōkō Kihei Votoms: Koei Futatabi iz ove godine. Smeštajući radnju na izmišljenu planetu, oni opisuju uzbudljivu avanturu mladog U-Tarume, sina U-Dantea, koga je pogubio kralj Sazara pod uticajem zlog sveštenika-čarobnjaka Karumaharua. Lebdeći u utvrđenom gradu na čijem pročelju je uklesano njegovo lice, nekad blagonakloni vladar severnog kraljevstva proglašava se za boga i nastoji da uguši svaki pokušaj otpora i pokori sve oblasti večne Mozaicke...

Šablonska, ali fino uobličena i pitka priča o heroizmu od ostalih sličnih razlikuje se po finesama, koje se u ovom slučaju ogledaju u smelosti tvoraca da pomire brojne uticaje i u tom procesu spoje naizgled nespojive koncepte. Vitezovi, musketari, mehanički demoni, amazonke koje čine najamničku vojsku i misteriozna drevna ptica koja vekovima odbija da se izlegne iz džinovskog jajeta (posmatrajući "uzaludnost sveta") okupljeni su oko očekivanih situacija, od suočavanja sa sudbinom i njenog prihvatanja, preko spasavanja dame u nevolji, do vađenja kečeva iz rukava koje dovodi do preokreta. Ritam odvijajanja događaja je takav da stvara obuzimajuću i neretko napetu atmosferu, zahvaljujući kojoj epizodama vrlo brzo dođe kraj, obično sa cligffhangerom. Glavnog junaka pokreću pravdoljublje, želja za osvetom i ogromna snaga volje, a pomoć mu pružaju požrtvovani (i brbljivi) Moruka, poslednji pripadnik plemena Tamo, i još nekolicina sporednih likova koji su pažljivo umetnuti u narativno tkivo i čiji su odnosi razrađeni onoliko koliko dvočasovni okvir dozvoljava.

Osobenosti protagonista i antagonista u mnogome doprinosi Shioyamin jedinstven i atraktivan dizajn, koji će zasigurno prijati ljubiteljima "stare škole" i probuditi nostalgiju kod onih koji su odrastali tokom 80-ih i početkom 90-ih. Posebno upečatljiv je izgled Sazare i Karumaharua, čiji kostimi podsećaju na odoru zvaničnika izumrlih civilizacija, kao i neobičnih maski koje na početku prve epizode nosi grupa pobunjenika, uprkos njihovom kratkom pojavljivanju. Za period nastanka, animacija je uglavnom solidna, mada se štedljivost uočava u pokretima usana koje se kod Moruke često skrivaju iza krzna, a kod nadvojvode Dere su konstantno ispod kacige. Paletom boja dominiraju mračni tonovi. Orkestracije Kaorua Wade (Ninja Scroll) vrlo verovatno su inspirisane Poledourisovim kompozicijama za Miliusovog Conana, a prisutno je i nekoliko pesama starog putujućeg barda (i Taruminog vodiča) sa prizvukom tradicionalne muzike Japana.

Iako ne poseduje dubinu poznatijih animea koji su mu žanrovski bliski, niti donosi neke značajnije novine, opskurni Eiyuu Gaiden Mozaicka ima dovoljno kvaliteta da zauzme pristojnu poziciju na listi atipičnih "sword & sorcery" ostvarenja.