Reket od kristala (tra-la-la-la)

    “Žao mi je zbog crvenila u tvojim očima.” – rekla je pre nego što je za sobom zatvorila vrata. Na rastancima neki ljudi ne znaju šta da kažu, a ostavljeni moraju da tragaju za tumačima. Obostrano nerazumevanje ume da pecka, ali, srećom, peckanje traje kratko (pod uslovom da su vam zaslađivači pri ruci). Ako pokušate da racionalizujete svoju situaciju, naći ćete se u blatu do kolena. Napadaće vas bahate zunzare sa obližnjeg smetilišta i dvodnevni leptiri-mutanti, sve dok ne okrenete novi list – žut i neispisan.
    Sa druge strane prazne ‘artije migolje se reči koje tek treba da se rode. Sitne su vazdušaste, a ostale (valjda) nisu. I to mu dođe kao prosta računica sa pogrešnim rezultatom. Tada nastaje panika, a ona ima običaj da izaziva halucinacije i nesanicu. Ili je obrnuto? Kako god bilo, nema vam spasa. Osuđeni na propast, tumarate lavirintom uskih hodnika i čim stignete do cilja, on isplazi jezik i pomeri se X koraka ulevo. Bezobrazluk! Taman pomislite da gore ne može da bude i počinje da pada kiša. Pljušti li pljušti, i grmi i seva, iako niste naručili prilog. Suncu izmamite osmeh na jedvite jade i pritom saznajete da je štrbo poput stogodišnje babe. Veštačku vilicu nema gde da čuva, pa stalno izbegava posetu stomatologu…
    Po izlasku iz ludačke košulje koju ste sami sebi skrojili (i nekako navukli), odlučujete da se popnete na brdo, i to ne bilo koje. U obzir dolazi samo ono pod kojim su pohranjene lobanje mučenika, a nad kojim se nebo ne prenemaže i ne soli ničiju pamet. Vrh mu je zatupast i obrastao u krupne ljubičice. Najkrupnije koje ste ikada videli! Ošamućeni njihovim opojnim mirisom, zamišljate vrbu na kojoj raste grožđe i, iza drveta, đavoljeg dvojnika koji se olakšava. Prilazite oprezno (kao što biste prišli i običnom poserku) i nudite mu cigaretu. A on bulji neko vreme, pa se ljubazno zahvali i odbije pošto se odvikava od pušenja i žena mu je trudna.
    Potom silazite zavojitim stepeništem u memljivu tamnicu i srećete obezglavljenu trudnicu pored priručne giljotine. Dodajući joj prvu glavu iz obližnje korpe, pitate je zašto im je dozvolila da je pogube. Nekoliko trenutaka ćutke vas posmatra, a onda progovara:
    “Zato.”
    “Kakav je to odgovor?” – čudite se bezrazložno.
    “Nikakav.” – rugajući se vašoj izgubljenosti, skače ka čađavom plafonu i iz utrobe joj izlazi kavez sa klackalicom. Prilikom pada na kameni pod, otvaraju se vratanca i ka slobodi grabi mermerna ptičica. Leteći prema lažnom otvoru, udara u nevidljivu barijeru i nestaje. Njena žrtva, međutim, nije uzaludna.
   Zovu vas nepregledni pašnjaci i blejanje rasnih ovaca, koje je neobrazovani čobanin izveo još u nedelju, a već je sreda i trebalo bi da se posti. Kad legnete na meku travu, oblaci menjaju oblike i podsećaju na ratnike. Rađa se (ko zna koja) Danica, spremna da preuzme ulogu vodiča. Nedaleko od mesta u kome ste proveli detinjstvo okupljaju se buržuji da bi se divili kristalnom reketu. Tu beskorisnu informaciju prenosi vam zečica trojeručica.
   “Nisam ni ja neka cvećka…” – branite se, “… ali me za njihova interesovanja baš zabole dupe.”
    Utrnula zadnjica posledica je lošeg položaja pri sedenju.

Jasminum (Jan Jakub Kolski, 2006)

Pored vizuelno raskošne i bolno depresivne (anti)ratne drame Wenecja (2010), zasnovane na kratkim pričama Włodzimierza Odojewskog, na "Danima poljskog filma", održanim od 20. do 26. oktobra u Nišu, prikazano je još jedno ostvarenje Jana Jakuba Kolskog, koga smatraju osnivačem "magijskog realizma" u kinematografiji njegove zemlje. U pitanju je višestruko nagrađivani film Jasminum, koji je bio uparen sa velelelpnom kratkometražnom animacijom Świteź (2011) Kamila Polaka.

Zanimljiva, blago uvrnuta radnja smeštena je u samostan nadomak (izmišljene) varošice Jasminovo. Osim starešine, filmofila Kleofasa (Adam Ferency), zaljubljenika u Fellinijev Amarcord, i dobroćudnog kuvara Zdravka (Janusz Gajos), koji vodi računa o čitavom imanju, tamo žive i trojica ćutljivih i ćudljivih monaha koji izlaze samo noću i mirišu na voće - rmpalija mekog srca Trešnja (Dariusz Juzyszyn), odgajivač mirišljavih pačića Divlja Trešnja (Krzysztof Pieczyński) i pomalo detinjasti akrobata Šljiva (Grzegorz Damięcki). Dolazak konzervatorke Nataše (Grażyna Błęcka-Kolska), koja se amaterski bavi spravljanjem parfema, i njene petogodišnje kćeri Eugenije (preslatka Wiktoria Gąsiewska), neiskusne, ali objektivne naratorke, narušiće njihovu mirnu svakodnevnicu, pokrenuti niz čuda i dovesti do otkrivanja tajni sa mirisom jasmina, zakopanih u prošlosti...

Istražujući finese u odnosu racionalnog (nauke/hemije) prema mističnom (religiji/molitvi), odnosno paralele između humanosti, brižljivosti, posvećenosti i svetosti, Kolski ispreda lepršavu, poetičnu i aromatičnu bajku za odrasle, u kojoj se ukrštaju platonska, strastvena i dve nesrećne ljubavi, i pritom uspeva da izbegne banalnost većine romantičnih komedija, daleko prevazilazeći dotičnu kategoriju. Putem briljantno osmišljenih i bravurozno odglumljenih, a nadasve simpatičnih likova (pogotovu Zdravka i Eugenije), on na gledaoca uspešno prenosi željene emocije, golicajući mu maštu i saopštavajući nekolicinu jednostavnih, ali uzvišenih poruka. Klupko začudnog narativa, začinjenog pažljivo odmerenom dozom intrigantne misterije i deadpan humora, odmotava se polaganim ritmom, neprestano otkrivajući nove detalje i stvarajući opuštajuću atmosferu, poput one u podjednako ljupkom Grający z talerza (1995). Ona savršeno odgovara datom (produhovljenom) okruženju, a u velikoj meri joj doprinose svečana tišina, isprekidana milozvučnim klavirskim kompozicijama, prijatno osvetljenje i nenametljivo lepa fotografija koji zrače toplinom i kojima dominira žuta boja (uključujući i odoru bratije), prefinjeni i svrsishodni specijalni efekti, kao i atraktivne lokacije na kojima se snimalo - silezijski gradić Gloguvek i renesansni zamak vojvode Bolka I u Nemodlinu, kome je dodeljena uloga manastira.

Ukoliko je namera reditelja bila da stvori kontemplativno delo prepoznatljivog stila u kojem će publika uživati i sasvim mu se prepustiti (na dva sata koji deluju kao jedan), onda je njegov cilj nesumnjivo postignut.

San br. 2 + Žmurke na 3 ćoška

Zajedno sa još nekoliko kolega i koleginica iz inspekcije, bio sam u službenoj poseti (nepostojećem) niškom zoološkom vrtu. Nakon obilaska kompleksa raspravljalo se o tome da li bi trebalo napraviti krov na kavezu u kome su smešteni tigrovi. Poslali su me do šaltera za prodaju mesečnih karata za gradski prevoz, kako bih od službenice koja tamo radi preuzeo prevod nekakvog teksta. Ispred mene je stajala maloletna devojka koja je pokušala da iskoristi tuđu ličnu kartu (pretpostavio sam, svoje majke), da bi joj ova iza staklene pregrade odbrusila: "Ma idi, bre, bestraga!" Prema meni je, srećom, bila ljubaznija (a mogao bih da se zakunem i da je flertovala). Pošto sam dobio hartiju od presudne važnosti za bezbednost velikih prugastih mačaka, nisam se vratio tamo gde je trebalo da se vratim. Usput sam naišao na drugove i drugarice što iz osnovne, što iz srednje škole koji su se ukrcavali u crvene autobuse, spremni za izlet. Pošto za troje nije bilo mesta u najbližem vozilu, krenuli su ka drugom kraju duge kolone, a ja sam im se pridružio i tada primetio da sam umesto patika obuo papuče. Odjednom, sve kuće i zgrade preobratile su se u ozelenjena brda na kojima je raslo žuto cveće...

-------------------------------------------------------------------------------------------

(Napomena: Ovaj san i činjenica da se tri dana nisam brijao nemaju nikakve veze sa najsvežijim stripom... a možda se i varam, ko zna?)

(klikni na slike za uvećanje)

Anima (Kazuhiro Hotchi, 2005)

Anima je hiperstilizovana parabola o krhkosti ljudskog života, oda kreativnoj i destruktivnoj snazi, predstavljena jednostavnim, ali moćnim i hipnotičkim plesnim aktom. Nastala je tako što je preko 1000 crteža u olovci kasnije animirano na računaru, uz pomoć dve Adobe aplikacije - Photoshop-a i After Effects-a. U pratnji dramatičnog, rapsodičnog i gotovo shizofrenog klavirskog komada koji izvodi pijanistkinja Maki Matsuda, obnažena brineta skladnih, zanosnih proporcija svojim uznemirujuće grčevitim pokretima prenosi najrazličitije emocije i stanja kroz koja čovek prolazi krećući se ka smrti. Hotchijev dinamični eksperiment u velikoj meri odstupa od konvencionalne japanimacije, a vizuelno je i po atmosferi vrlo blizak ostvarenjima Piotra Dumałe, iako je primenjena tehnika sasvim drugačija.

Deimos no Hanayome: Ran no Kumikyoku (Rintarō, 1988)

Deimos no Hanayome: Ran no Kumikyoku (Bride of Deimos: The Orchid Suite) adaptacija je samo jednog segmenta mange autorke Yuuho Ashibe, tako da se, slično kultnom Berserk-u, može smatrati nekom vrstom (vanserijske) reklame za koju, kada nastupi kraj, poželite da je trajala makar tri puta duže.

Anime se usredsređuje na istragu simpatične i radoznale protagonistkinje Minako, koju bivši bog Deimos želi za nevestu dok njegova sestra Venus, sa kojom je u incestoidnom odnosu, truli u podzemnom svetu, okovana trnjem. Pošto nije dovoljno moćan da tek tako odvede svoju izabranicu i njeno telo iskoristi zarad rasplamsavanja zabranjene ljubavi, niti je ona toliko glupa da se odrekne sopstvenog (zemaljskog) života, šarmantni i enigmatični demon postaje njen verni pratilac (zapravo, progonitelj) i dobronamerni (!) savetodavac. Kada Minakoin prijatelj Hisamatsu misteriozno nestane, ona odlazi (uprkos Deimosovom upozorenju) na poslednje mesto koje je mladić posetio, imanje imućne porodice Ohba, čuvene po uzgajanju jedinstvenih plavih orhideja, ne znajući za mračnu prošlost koja je tamo zakopana...

Zahvaljujući solidnom i koherentnom scenariju Ashibeine saradnice Etsuko Ikede, Rintarō se vešto prilagođava tesnom (polučasovnom) okviru i uspeva da isporuči suptilnu priču, u kojoj su tragična melodrama, mračna (hororična) fantazija i intrigantni triler gusto isprepleteni, doprinoseći stvaranju sanjive, gotske atmosfere. Svaki od malobrojnih i vrlo dobro okarakterisanih likova ima pažljivo odabrano mesto u narativu, iako se neki od njih pojavljuju na tren. Uprkos prisustvu zlokobnih natprirodnih sila, u prvi plan izbijaju poremećenost ljudske psihe i monstruoznost ljudske prirode, u pratnji (razumljive) ogorčenosti i ljubomore, kroz koje se tek povremeno probije poneki tračak plemenitosti, ranjivosti i (otrovne) lepote. Elegantan crtež, koji donekle podražava melanholijom obojen stil Yoshitake Amana, i fina, neretko lepršava animacija, sa atraktivnim motion-comic momentima u retrospektivnim scenama, najjači su atributi ovog ostvarenja. Od upečatljive likovnosti nešto slabiji je pomalo nezgrapan spoj synth-popa i ambijentalne muzike. Međutim, i pored sitnijih nedostataka i upotrebe imena iz starogrčke i rimske mitologije u izmenjenom kontekstu (mythsploitation?), Rintarova OVA će najverovatnije prijati ljubiteljima "stare škole".

Dragon's Heaven (Makoto Kobayashi, 1988)

Polučasovna OVA Dragon's Heaven (ドラゴンズヘブン) rediteljski je prvenac i adaptacija istoimene mange Makota Kobayashia, ilustratora, mecha dizajnera i modelara. Jednostavna i pitka postapokaliptična priča usredsređuje se na Ikuuru, simpatičnu avanturistkinju koja, jašući na pticolikom stvorenju po nepreglednoj pustinji, nailazi na samosvesnog robota (cydroid-a) Shaiana, koji se budi nakon hiljadugodišnje hibernacije izazvane smrću njegovog pilota. Između njih dvoje rađa se prijateljstvo i devojka pristaje da mu pomogne u konačnom okršaju sa starim neprijateljem, El Medineom, mehaničkim generalom brazilskog cara koji je u prošlosti nameravao da pokori Kerutoriju, grad misionara...

Ono što odmah na početku upada u oko jeste "igrani" (ili, bolje reći, stop-motion?) prolog tokom kojeg su u oblacima dima prikazani vrlo detaljni, ručno izrađeni modeli Shaiana i El Medinea, i to u visini čoveka, što je otkriveno u kratkotrajnom dokumentarcu smeštenom u okviru odjavne špice. Iako prelaz iz ovih prvih nekoliko minuta u tradicionalnu animaciju nije baš glatko izveden, reditelju se mora odati počast za hrabrost u eksperimentisanju sa različitim medijima, ali i za originalnost u "zrnastoj" vizuelizaciji, inspirisanoj ilustracijama Jeana Girauda poznatijeg kao Moebius. Nepravilne, organske forme u dizajnu utvrđenja i mekova predstavljene su gotovo skicuozno, dok je senčenje dopunjeno crticama, kako bi se postigao izgled grafičkih novela u pokretu. Da je kojim slučajem i Toshihiro Hirano odlučio da, prilikom iscrtavanja Ikuuru, odstupi od ustaljenog (danas "old-school") crteža, pomislili biste da je ovo opskurno ostvarenje, zanosno u svojoj staromodnosti, nastalo u francuskoj produkciji. Zahvaljujući jedinstvenoj estetici (koja se pokazala kao logična za dato okruženje), ono se na neki način uzdiže iznad ostalih japanimacija, uprkos skromnoj (ali konciznoj) sadržini.

Dragon's Heaven @ YouTube:

pt. 1 / pt. 2 / pt. 3 / pt. 4 / pt. 5

El octavo día de la creación (Rita Basulto, Juan José Medina, 2000)

Da je stop-motion tehnika moćan medij za sprovođenje najbizarnijih ideja u delo demonstrira i (prema evidenciji baze filmova) prvenac dvoje meksičkih animatora, Rite Basulto i Juana Joséa Medine, pod okriljem čuvenog Guillerma del Tora, koga autori navode kao podršku.

El octavo día de la creación je izuzetna petnaestominutna horor-fantazija koja Tvorca opisuje još smelije od dugometražnog debija Begotten E. Eliasa Merhigea, kao iznureno, hendikepirano i gojazno stvorenje riđe, žive kose i sive, glinene kože, svo u ritama i izmučeno košmarima o grotesknim kreacijama (verovatno rođenih tokom prve sedmice). Osmi dan provodi u mračnoj tamnici, obrasloj u paučinu i izloženoj promaji, gde nakon zurenja u ogledalo pokušava da stvori biće prema svom liku, ni ne sanjajući da će se ono okrenuti protiv njega...

Alegorični prikaz truleži koja sve više izjeda čovečanstvo (ili ikonoklastična vizija nastanka nekog alternativnog, grotesknog sveta?) odeven je u crnilo i prljave boje, među kojima dominiraju sepijasti, bronzani tonovi, tako da mu je po izgledu paralelan mešovit "avant-gore" projekat Mécanix. Grozničavi pokreti morbidnih, insektoidnih marioneta (i njihovog oca) u pratnji su neprestanog hučanja vetra, sablasnih odjeka i teškog disanja, koji se u odjavnoj špici preobražavaju u sjajnu (i nažalost kratkotrajnu) "industrial" temu, kakvom bi se ponosio i kompozitor kultnog Tetsua, Chu Ishikawa. Skladan odnos između upečatljive vizuelizacije i odgovarajućeg zvučnog dizajna oblikuju istinski zastrašujuću i obuzimajuću atmosferu.

(Na IMDb-u je, kao godina proizvodnje naznačena 2003-a, međutim, na kraju spiska članova ekipe stoji 2000-a.)

Kratko, ali slatko vol. II

Budući da u poslednje vreme stalno nailazim na kratkometražne animacije, a među njima i na sve veći broj izuzetnih studenstkih radova, ova lista će biti obimnija od prethodnih (iako neće obuhvatiti svih 150+ odgledanih naslova).

>> Taevalaul (Mati Kütt, 2010)

Taevalaul je jedan od najčvršćih dokaza bezgranične kreativnosti animatora iz Estonije i značajan doprinos kinematografiji ove zemlje, o čemu svedoči i nagrada koju sam spomenuo pišući o istom. Po savršeno nadrealnoj atmosferi, vrlo bliska su mu i stop-motion čudesa Jelene Girlin.

>> The Greatness (Yi Zhou, 2010)

Radovi multidisciplinarne umetnice Yi Zhou precizno su definisani u njenoj biografiji na zvaničnoj stranici, kao "složena sinteza imaginacije, književnosti, mitologije, filozofije i novih tehnologija, impregnirana kineskom i mediteranskom kulturom". Prikazujući raskošne, nedokučive pejzaže, ona istražuje "efemernu realnost života, ljubavi i smrti korišćenjem simboličkog jezika podsvesti." Hipnotišući The Greatness, u kome se ogledaju sva njena stremljenja, spada u grupu projekata sačinjenih u saradnji sa famoznim kompozitorom Eniom Morriconeom.

>> Le Paysagiste / Empreintes (Jacques Drouin, 1974 / 2004)

Tokom karijere koja traje već više od trideset godina, Jacques Drouin je stvorio samo desetak kratkotrajnih dela, a glavni razlog za nevelik opus jeste iscrpljujuća i vremenski zahtevna pinscreen tehnika, koju danas jedino on primenjuje i koja podrazumeva manipulisanje hiljadama iglica za kreiranje svakog frejma. Nagrađivani Le Paysagiste (Mindscape) snoviđajno je putešestvije slikara kroz maestralne transformacije unutar njegove slike i može se odgledati na youtube-u, dok apstraktni Empreintes (Otisci) najbolje daje uvid u crnčenje potrebno za kreiranje "čitavih" šest minuta...

(Empreintes, 2004)

>> En Agosto (Andrés Barrientos, Carlos Andrés Reyes, 2008)
U samo četvrt sata (Kolumbijci) Barrientos i Reyes govore o dvoje neobično povezanih ljudi - mladoj šamanki, koja živi u potopljenom svetu budućnosti i kojoj se ukazuje vizija kataklizme, i usamljenom starcu u sadašnjosti, izmučenom osećajem predstojeće propasti, koju je predvidela njegova pokojna žena. Atraktivan, virtuozan i originalan spoj 2D i 3D animacije komplementaran je sa zvučnim dizajnom i relativno kompleksnim narativom za ovako tesan okvir. Višestruko nagrađivani En Agosto proizvod je dvogodišnje posvećenosti.

En Agosto @ Vimeo

 
>> Põrgu (Rein Raamat, 1983)

Na nedavno napisan tekst, dodao bih i podatak da Raamata smatraju "ocem estonske animacije". Sudeći po nezaboravnom Paklu (ali i adaptaciji predanja o kralju Tilu, Suur Tõll), ta titula je sasvim zaslužena.

>> Man hang (Kim Hyun-suk, 2001)

Efemerno bogojavljanje - nadahnjujuće već od naslova (i pomalo zastrašujuće u svojoj začudnosti)...

>> Pingviinide paraad (Julia Pihlak, Riho Unt, 2002)

Svi smo mi pingvini... (?)

>> Der Schneider Von Ulm / Einmart (Lutz Dammbeck, 1979 / 1981)

Do bajkovitog Vojvode Ernsta, vizionar iz Lajpciga Lutz Dammbeck, došao je putem brojnih eksperimenata, među kojima bih izdvojio u svakom pogledu bizarnog Krojača iz Ulma (prema poemi Bertolta Brechta), gde je opisana čovekova težnja ka savršenstvu i groteskni Einmart, nastao za vreme vladavine komunističkog režima, kao parabola o ograničenoj slobodi.

 Der Schneider Von Ulm, 1979

>> Norageki! (Hiroaki Ando, 2011)
Norageki! je intrigantna SF misterija koja se usredsređuje na crnu mačku i petoro ljudi, smeštenih u izolovani zatvor iz koga (nakon automatskog otključavanja ćelija) pokušavaju da pronađu izlaz, pošto su stražari i ostalo osoblje nestali. Uprkos činjenici da okruženje (i donekle zaplet) neodoljivo podseća na Natalijevu Kocku, ovaj dvadesetpetominutni anime odlazi u sasvim drugom smeru i vodi vas ka neočekivanom preokretu, pružajući višeznačne indicije za rešavanje slagalice (što podrazumeva i pet brojeva na narandžastim uniformama). Solidan cel-shading, nesvakidašnji dizajn likova, futuristički minimalizam pozadina, besprekoran odabir boja i simpatičan soundtrack (pogotovu vesela italijanska pesma u odjavnoj špici) ostavljaju snažan utisak.

>> Kobu-tori (Chuzo Aochi, 1929)

Kobu-tori je zanimljiva priča o starcu koji, nakon odlaska u šumu (po drva za ogrev), nailazi na grupu tengua i zabavlja ih plesom, čime zaslužuje odstranjivanje ružne izrasline sa lica. Čuvši za čudotvorno isceljenje, njegov sused pokušava da na isti način pridobije simpatije viših bića... Čini se da je ovaj "anime" iz ere nemog filma zasnovan na nekoj narodnoj pripovetci sa naravoučenijem, a odlikuje se izuzetnom crno-belom (tj. crno-žutom) vizuelizacijom i muzičkom pratnjom u duhu japanskog folklora.

>> Tobira o Akete (Koji Morimoto, 1995)
Poznavaocima japanimacija ime Kojija Morimota (Franken's Gears, Magnetic Rose) ne bi trebalo da bude strano. Psihodelična mini-avantura devojčice kojoj se nije dopala priča za laku noć, Tobira o Akete (Otvori vrata), inspirisana je romanom Alisa u zemlji čuda i demonstracija je svojevrsnog injektiranja dvodimenzionalnih u trodimenzionalne efekte. 

>> Волше́бная свире́ль (Михаил Тумелия, 1998)
Čarobna svirala je najvećim delom izvedena stop-motion tehnikom, sa dve igrane deonice, u prologu i epilogu, i uplivima tradicionalne animacije, a predstavlja adaptaciju jedne od legendi iz sage o Nartovima, koja pripada tradiciji naroda sa severnog Kavkaza. Kralj Saynag-Aldar odlučuje da organizuje turnir na kome će nadmetati udvarači njegove narcisoidne i kapriciozne kćeri Agunde. Među potencijalnim princezinim muževima ističe se pastir Atsamaz, koji je od bogova na dar dobio magičnu frulu, i razmetljivi vitez Soslan, čija će želja za dokazivanjem snage ugroziti opstanak njegovog sopstvenog naroda...

Marionete su graciozno animirane i vrlo lepo izrađene, kao i scenografija kojom se kreću, tako da sve asocira na otelovljena usmena predanja iz davnina, odnosno na oživljene rukotvorine iz gorespomenute oblasti. Posebno zanimljiv je efekat tokom Soslanovih okršaja sa drugim ratnicima, pri čemu se krv preobražava u tribale. Glasovi su odlično odglumljeni, a zbog prisustva naratora, atmosfera, upotpunjena epskom muzikom, poseduje šmek kultnog Hensonovog serijala The Storyteller. Ako ste rusofil, ljubitelj bajki i/ili stop-motiona, ovo ostvarenje ne smete zaobići.

>> Najbolji skečevi Terija Gilijama (Terry Gilliam, 2005)

"Izgleda da je muva pantomimičarka pronašla nešto interesantno za večeru!"

Sjajna DVD kolekcija kolaža koje je Gilliam radio za Leteći cirkus Montija Pajtona, apsurdna do sto jedan i nazad.

>> Life In Transition (John R. Dilworth, Jack Yen, 2005)
Zamislite amalgam (pokrenute) umetnosti Salvadora Dalija i uvrnutih "crtaća" sa Cartoon Networka, začinjenih bahatim humorom. E, upravo to je Life in Transition.

>> Гипнэротомахия (Андрей Свислоцкий, 1992)
Jezivo (i sirovo) preplitanje noćnih mora muškarca, žene i psa u pustinji visokih kula i merdevina, među kojima pulsiraju nestašne senke.

>> Schody (Stefan Schabenbeck, 1968)

Minimalistički claymation. Belina. Nihiliziam. Nepregledan lavirint stepenica kao metafora (uzaludnosti) ljudskog života.

>> How to Cope With Death (Ignacio Ferreras, 2002)

Komičan osvrt na poslednji čas naizgled krhke starice i neprijatno iznenađenje za anđela smrti... Zahvaljujući crtežu nalik finoj karikaturi, paleti boja kojom dominira maslinastozelena i specifičnom humoru, da se uporediti sa animacijama Sylvaina Chometa.

 

>> Marvelous, Keen Loony Bin (Lizzi Akana, 2005)

Osnovni sastojci diplomskog rada Lizzi Akane su: majmuni sa balonima umesto glava, ljudi bez lica, ruku ili nogu i pecivo koje ume da govori (i povremeno se smeje kao ludo na brašno). 

Marvelous, Keen Loony Bin @ Vimeo

>> Zero (Christopher Kezelos, 2009)
Zero je ljupka savremena bajka, najverovatnije inspirisana filmom 9 Shanea Ackera, koja prati preživljavanje Nule, mladića rođenog u svetu gde vam je životni put predodređen brojem koji nosite na grudima. Devetke su, naravno, elita, a nule su diskriminisane do te mere da im nije dozvoljeno ni da se razmnožavaju. Međutim, čuda se dešavaju... Marionete su napravljene od niti vune, pa tako njihove velike glave liče na klupka, dok ulogu pripovedača preuzima izvesni (i izvrsni) Nicholas McKay, čija naracija ima umirujuće dejstvo.



>> LID / Talissa Mehringer, 2006

"LID is a story about a man's transition from the subconscious world of his inner psyche to the conscious one wherein he exists. Creatures from his subconscious escape to mingle in the giant engine room where he lives, blurring the line between perception and reality."

Talentom koji ovde ispoljava kao rediteljka, montažerka, direktorka fotografije i kompozitorka, Mehringerova može da stoji rame uz rame sa braćom Quay, čiji je uticaj, bar u slučaju LID-a, neosporan. 

>> Jazzed (Anton Setola, 2008)

Baš kao što i sam naziv nagoveštava, Setolina animacija je "džezirana" do maksimuma.

>> Refreny (Wioletta Sowa, 2008)
Eterično i halucinogeno prožimanje fragmenata snova i uspomena u "zrnastim" slikama koje se razlivaju pred vašim očima...

Refreny @ YouTube: part 1 + part 2 

>> Der Kleinere Raum (Cristóbal León and Nina Wehrle, 2009)
U maloj sobi - još manja. Dečaka na stolici okružuju tama, životinje i ogoljene grane... Upečatljivo dočarana klaustrofobija... ili nešto više od toga?

>> Neomorphus (Paulo Passaro, Gabriel Nobrega, 2011)
Apstraktna (?) i morbidno fascinantna fantazija. Još jedan stop-motion na tragu "kvejovskih" košmara, čija značenja su teško dokučiva.

>> Old Fangs (Adrien Merigeau, Alan Holly, 2009) 
Susret i razogovor namćorastog oca i dobronamernog sina, koji želi pomirenje, produbljuju raskol između njih dvojice. Sukob generacija "čitljiv" je čak i u kontrastu boja iskorišćenih za oslikavanje enterijera u kome obitava stari vuk i šume kroz koju mladić prolazi sa dvojicom drugova.

>> Subprime (Beeple, 2009)

Brzopotezno povećanje standarda stanovanja u jednostavnom, ali efektnom CGI ruhu.

>> Bridge (Ting Chian Tey, 2010)

Most je nastao tokom Teyovih studija na Akademiji umetnosti, kao film-teza, kojim je autor želeo da pokaže kako je prilikom nailaženja na izvesne prepreke kompromis delotvorniji od ponosa i samovolje. U isporučivanju pouke, on uspeva i da zabavi gledaoca.

>> Gorge (Thomas Knowler, 2010)
Još jedna teza, ali post-diplomska (ako sam dobro shvatio). U gradu koji se raspada i čije ulice i objekte opsedaju odurna, proždrljiva stvorenja, dečak i devojčica pokušavaju da nađu spas... i pronalaze ga u muzici.

>> Stand Up (Joseph Pierce, 2010)

U izobličenoj rotoskopskoj animaciji, nastup stand-up komičara kreće nizbrdo...

>> The Red (Students of Communication University of China, 2010)
Slatki (superherojski) eskapizam. Za sve one koji su čitali  stripove na dosadnim časovima. 



>> The Tale Of Mr. Rêvus (Marius Herzog, 2010)

Diplomski rad Mariusa Herzoga na Georg-Simon-Ohm Hochschule - Univerzitetu primenjenih nauka u Nirnbergu. Visokostilizovana 3D animacija koja je, kako Jason Sondhi na sajtu Short of the Week kaže, "opojna kombinacija gotske melanholije, snova, steampunka i horora".

>> Botanica Liberta (Caspar Florian, Conil Frederic, Malovec Nicolas, Schiano Daniel, 2011)
Kao u kakvom vicu, kaktus, biljka mesožderka i drvo beže iz botaničke bašte. Ono što sledi jeste malo spasavanja dame u nevolji, šačica crnog humora, zalogaj pantomimičarskog mesa i scena jurnjave.

>> Eye of the Storm (Chris Alender, 2011)

Steampunk minijatura Chrisa Alendera oficijelni je video spot za muzičara Bena Lovetta, a izvedena je kombinacijom rotoskopije i kompjuterske grafike. 



>> Howl (Natalie Bettelheim, 2011)
Strah od majčinstva izražen je kroz "likantropski" preobražaj male devojčice. 

>> One Past Two (Aimée de Jongh, 2011)
Dvoje studenata na autobuskoj stanici, negde u nedođiji, na granici između života i smrti. Da li ući u vozilo ili čekati i dalje? 

>> Rain Town (Ishida Hiroyasu, 2011)

Kišni grad je dirljiva, modroplava i melanholična balada o prijateljstvu devojčice i robota.

>> The Thomas Beale Cipher (Andrew S. Allen, 2011)
Istinita legenda o izazovnom šifrovanom tekstu sa uputstvom za pronalaženje blaga koje je zakopao Thomas Jefferson Beale. Između opojnih tekstura ove neortodoksne animacije skriveno je šesnaest poruka koje se tiču likova...

>> Fur (Gobelins L'Ecole de L'Image, 2011)
Krzno je rad šestoro studenata treće godine navedene francuske škole, koji se na duhovit način i u raskošnom koloritu bave diskriminacijom.

>> Mighty Antlers (Sune Reinhardt, Mikael Ilnæs, Michael L. Fonsholt, Jouko Keskitalo, 2011)
Sudar automobila i jelena otvara vrata nezemaljskog iskustva, koje bi moglo da bude i vozačeva trauma izazvana bolom...

>> Bloodstream (Alessandro Amaducci, 2011) 

Kaleidoskopska mehanizacija organizma, u kojoj reditelj prikazuje borbu između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora (mikro i makro kosmosa?) i deo je Ammaduccijeve Electric Self antologije.

>> Kon / Pożar (Witold Giersz, 1967 / 1975)
I Konj i Požar deluju poput živih ekspresionističkih slika koje odaju počast prirodi. U svakom trenutku možete da osetite poteze četkicom...

Pi Pi Pi

Nešto malo drugačije od dosadašnjih stripova, inspirisano pozorištem senki. Pi Pi Pi se ne odnosi na matematičku konstantu, niti na maorski naziv za novozelandskog vrapca, već predstavlja triput umnoženi ostatak od radnog naslova...

(klikni na sliku za uvećanje)

Zárás (Bálint Kenyeres, 1999)

Trinaestominutni osvrt na vreme zatvaranja oronule kafanice u nekom mađarskom seocetu usnimljen je u samo jednom kadru (osim ako nije bilo rezova u trenucima kada bi se snimatelj našao iza stubova). Dok kamera polagano klizi po skučenoj unutrašnjosti krčme, praveći pun krug koji započinje i završava se na ulazu, gledalac gotovo može da oseti miris očaja i utučenosti koji kaplju sa voštanih lica prisutnih, dok skoro nepomično sede pod neprijatnim zelenkastim osvetljenjem. Prigušeni lavež pasa, škljocanje istrošenog upaljača, zveckanje flaša u gajbi i čaša dok ih konobar prikuplja sa stola i ostali zvuci koji se mogu čuti u takvom ambijentu jedina su muzika. Pogrešan potez nesmotrenog krčmara izaziva bes gostiju, a posle kratkog izliva besa, opet je sve mirno... Režijski besprekoran i pod snažnim uticajem Béle Tarra, Zárás je prefinjena ljudska drama, oslobođena dijaloga (iz prostog razloga što bi bili suvišni) i slastan zalogaj za oko, zahvaljujući majstorski oslikanom depresivnom mikro-svetu.

Pina (Wim Wenders, 2011)

"Tanzt, tanzt sonst sind wir verloren."

Nakon dvadesetak godina poznanstva sa Philippinom "Pinom" Bausch, Wim Wenders je 2009-e započeo rad na dokumentarcu o ovoj umetnici. Međutim, pet dana nakon što joj je dijagnoziran rak, ona je iznenada preminula. Reditelj je odlučio da prekine snimanje, ali se na nagovor njene porodice i prijatelja ono nastavilo i tako je nastao idiosinkratični arthouse mjuzikl posvećen Pini, koji putem ličnih, poetičnih i dirljivih izjava članova Plesnog teatra Vupertal (Tanztheater Wuppertal) "dokumentuje" svet i ljude onakvim kakvim ih je ona videla.

Pulsirajuću konstrukciju niza upečatljivih avangardnih performansa različite dužine trajanja, koji istovremeno odišu i stamenom snagom i bestežinskom gracioznošću, sačinjavaju četiri dominantne celine - segmenti ključnih predstava u Pininoj karijeri. U dramatičnom, erotičnom i visceralnom Le sacre du printemps, pozornica je prekrivena smeđim tresetom i prikazuje mitološku priču žrtvovanja device bogu proleća. Tokom završnice (kada odabrana oblači crvenu haljinu), plesačice u bež spavaćicama i plesači u tamnim pantalonama izazivaju strahopoštovanje svojom nezaustavljivom žestinom i raskalašnošću.

Za Prolećnim obredom sledi Café Müller, nazvan po kafiću u Solingenu gde je Bauschova odrasla, koji se odigrava između rasutih delova crnog kafanskog mobilijara u depresivnom, sivom okruženju, sa dve mesečarke kao glavnim likovima. Otelovljujući podsvest i injektirajući je u stvarnost, jedna od njih prkosi pokušaju isprva dobronamerne, a potom nasilne promene ponašanja u sceni zagrljaja dvoje katatoničnih ljubavnika, koja donosi dašak poremećene veselosti u "priču".

Minimalistički Kontakthof, u kome je opisana situacija u plesnoj školi s početka XX veka, spaja dva istovetna nastupa u izvođenju igrača različitih generacija - starih amatera i mladih profesionalaca. Čak i onda kada u prologu stoje i zure u zamišljeno ogledalo, proizvodeći tek poneki gest, moguće je kroz izraze lica i zamišljene poglede osetiti sputane vibracije unutar njihovih tela, koje kasnije eksplodiraju u sekvenci podivljalog flertovanja.

Vraćanje prirodi u Punom mesecu (Vollmond) postignuto je potapanjem asketske scenografije koja sadrži samo ogroman kamen i tek poneku stolicu. Slobodni poput mališana kojima je na igralištu apsolutno sve dozvoljeno, akteri se u potpunosti predaju vodi, dopuštajući joj da ona preuzme kontrolu nad njima, izražavajući boje emocija koje ih pokreću i kanališući neumitnu i nesputanu energiju Autorke...

 

Tokom kraćih, ali podjednako raskošnih i opčinjavajućih plesnih tačaka, implementiranih u vupertalsku svakodnevnicu, odnosno u park, industrijski kompleks, prometnu raskrsnicu ispod visećeg tramvaja i halu sa bazenom ispunjenim plivačima, Wenders nastoji da prenese Pininu poruku, a to je da život treba neprestano igrati i dozvoliti umetnosti da ga preoblikuje. Uporedo sa njegovom neskrivenom poniznošću pred eksperimentalnim medijem koji ovde istražuje, njene koleginice i kolege prenose značenja sadržana u hipnotišućim pokretima i pritom briljiraju u svakom datom trenutku, stremeći ka savršenstvu i sanjajući isti san...

Preporuka: A world in which we are all dancers (Matt Riviera)

Anime + DA

Prethodno objavljenim listama pridružujem još jednu (pretposlednju), na kojoj se nalaze dugometražne animacije i animei koje sam, kao što je slučaj i sa igranim filmovima, premijerno odgledao tokom proteklih meseci ove godine.

~Dugometražni animei~

>> Mononoke-hime (Hayao Miyazaki, 1997)
>> Nitabō, Tsugaru Shamisen Shiso Gaibun (Akio Nishizawa, 2004)

>> Ihatôbu gensô, Kenji no haru (Shôji Kawamori, 1996)
>> Redline (Takeshi Koike, 2010)

>> Furusato Japan (Akio Nishizawa, 2007) 

>> Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho (Makoto Shinkai, 2004)

Prvi dugometražni anime Makota Shinkaija je, uz Hoshi no Koe (Voices of a Distant Star), glavni razlog zbog kojeg je dotični već na početku svoje karijere zasluženo pokupio pohvale brojnih kritičara. Ono po čemu je prepoznatljiv jeste sentimentalnost i istančan osećaj za odnose između adolescenata, bez posrtanja u patetiku (iako je povremeno na ivici), kao i veština da slikom poruči ono što ne može putem dijaloga. To, naravno, ne znači da se sa rečima loše snalazi, budući da je scenario forte Shinkaijevog celovečernjeg debija.

Suptilna drama o troje prijatelja, dvojici dečaka wunderkinda i slatkoj violinistkinji, njihovim zajedničkim težnjama i neispunjenim obećanjima, izgrađena je na delikatnoj naučno-fantastičnoj podlozi (potisnutoj u drugi plan), u okruženju koje predstavlja alternativnu istoriju Japana. Kroz besprekorno skrojene vinjete smenjuju se prošlost i sadašnjost, što uz uplive Sayurinih snova, zaglavljenih u komatoznoj pustari, narativ čini pomalo konfuznim, ukoliko niste dovoljno skoncentrisani. Ritam odvijanja radnje je usporen, tako da će na gledaoce naviknute na više akcije, a manje razgovora možda delovati poput jakog sedativa.

Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho se, osim izvanrednom sadržinom, može pohvaliti i više nego solidnom prezentacijom. Dizajn likova ne iskače iz ustaljenih šablona, ali se Shinkai zato oslanja na promišljen odabir (mekih) boja, realistično osvetljenje i skladno ukomponovane frejmove. Odlična animacija i jecajuća muzička pratnja stvaraju melanholičnu atmosferu koja je, otprilike na polovini filma, na granici sa uverljivo dočaranom depresijom, pa se da pretpostaviti da se reditelj, zbog nekih ranijih iskustava, poistovećuje sa jednim od junaka... 

>> Karigurashi no Arrietty (Hiromasa Yonebayashi, 2010)

Dečak po imenu Shō, koji ima urođenu srčanu manu, dolazi u seosku kuću tetke svoje majke, Sadako, kako bi se odmorio pred operaciju. Po izlasku iz automobila, primećuje da mačor pokušava da uhvati nešto u žbunju, a kada se približi, na trenutak vidi desetak santimetara visoku Arrietty. Iako joj je zabranjen kontakt sa ljudima, ona se igrom slučaja sprijateljuje sa Shōom, dok njena porodica prolazi kroz nekolicinu za nas sitnih, a za njih krupnih nedaća...

Zasnovan na serijalu dečijih romana The Borrowers britanske književnice Mary Norton, Karigurashi no Arrietty je savremena fantazija namenjena najmlađima, s tim što u njoj može da uživa i starija publika, spremna da probudi svoju maštu i na devedeset minuta se vrati u detinjstvo. Njeni kvaliteti ogledaju se gotovo u svakom aspektu, odnosno u nežnosti, umerenosti i toplini koja ih prožima. Prelep i detaljan crtež (primera radi, kapi vode na listovima bršljena) pruža uvid u svet majušnih Pozajmljivača, ali i u naš svet iz njihove perspektive, uprkos ograničenosti okruženja na samo jedno dvorište i, tek u završnici, obližnju šumu. Umirujuću vizuelizaciju dopunjuje opojan skor sa keltskim prizvukom, harfom i krhkim vokalom Cécile Corbel. Režija je pod snažnim uticajem Hayaa Miyazakija (ovde u ulozi scenariste), tako da i (debitant) Hiromasa Yonebayashi stavlja potpis na spisak potencijalnih naslednika "japanskog Disneya".

~Dugometražne animacije~

>> L'illusionniste (Sylvain Chomet, 2010)

Krajem 50-ih, ostareli mađioničar pokušava da sastavi kraj sa krajem, nastupajući po Evropi pred proređenom i nezainteresovanom publikom, željnom nečeg novog. U varošici (ili seocetu?) negde u Škotskoj, nailazi na Alice, siromašnu devojku oduševljenu njegovim trikovima, koja mu se impulsivno pridružuje, nadajući se boljem životu u gradu...

Iako nisam upoznat sa delom Jacquesa Tatija, čiji je tekst Chomet adaptirao i po kome je iscrtao i nazvao glavnog junaka (Jacques Tatischeff), bio sam opčinjen neodoljivim šarmom (osvežavajuće arhaične) tradicionalne animacije (poput one u autorovom prvencu, Les triplettes de Belleville), gorkoslatkom atmosferom (tj. setnim osvrtom na neke zaboravljene zabavljače), jedinstvenim smislom za humor i najsimpatičnijim sporednim likom ikada - belim zecom (mesojedom!) koji ne dozvoljava da bude izvučen iz šešira i voli da spava na stomaku svog vlasnika. Fascinantna je i Chometova pedantnost u kreiranju pokreta, kojima se umesto reči služi u oslikavanju ponašanja i emocija, kao i neosporna predanost i očigledno uživanje u tom procesu... Iluzionistu treba videti i doživeti.

>> American Pop (Ralph Bakshi, 1981)
Uz Fire and Ice, American Pop je vrhunac prefinjenosti za Ralpha Bakshia, kako režijski, tako i u pogledu izvođenja ideje. Turobnu priču o četiri generacije talentovanih muzičara rusko jevrejskog porekla, reditelj kultnog i kontroverznog Mačka Frica (Fritz the Cat, 1972) predstavlja kroz istoriju američke popularne muzike od 1900-e do 1980-e, dotičući se društvenih prilika, koje su pratile svaki od obrađenih perioda, i njihovih posledica. Pogrom u Rusiji, požar u fabrici Triangle Shirtwaist, burleska i mafija, Prvi i Drugi svetski rat, masakr na Kent State univerzitetu, filozofija bitnika, nastup Jimija Hendrixa i pogubnost konzumiranja droge, između svega ostalog, uspevaju da pronađu svoje mesto u jednostavnom (i ironičnom) narativu, povremno dirljivom, a katkad crnohumornom. Nastanak određenih pravaca i čuvenih pesama pripisani su fiktivnim likovima, ali su oni uglavnom inspirisani poznatim ličnostima (kao što su, recimo, Janis Joplin, Bob Dylan i Jack Kerouac). Eksperimentima naklonjen, Bakshi opet primenjuje rotoskopiju, služi se arhivskim snimcima i skicuoznim crtežima, i sve to začinjava neizbežnom psihodelijom u nameri da vam oduzme dah...

>> Chico & Rita (Tono Errando, Javier Mariscal, Fernando Trueba, 2010)

Chico & Rita se usredređuje na turbulentnu romansu između virtuoznog pijaniste i pevačice anđeoskog glasa, od njihovog upoznavanja i uspeha na Kubi do njenog uspona u američkom šoubiznisu i njegovog pada nakon što ga izdaje najbolji prijatelj. Paralelno sa neprestanim rastancima i ukrštanjima puteva dvoje suđenih da istovremeno budu i ne budu zajedno, reditelji se osvrću i na posleratnu politiku rasizma. Klasična (i bezvremena) priča o ljubavi prikazana je predivnom, tečnom 2D animacijom, neznatno potpomognutom CGI-em, i zavodljivom muzičkom pratnjom (Bebo Valdés), koja će vas sigurno hipnotisati čak i da niste ljubitelj džeza i latino zvuka. Atmosferom donekle podseća na holivudske filmove iz 50-ih, s tom razlikom što ovo ostvarenje nije nimalo stidljivo po pitanju erotike. Opisano u dve reči - vatreno i retro. 

Još nekoliko vrednih pažnje: The Last Unicorn (Jules Bass, Peter S. Beagle, 1982), iznenađujuće mračna bajka sa krhkom Miom Farrow iza glasa jednoroga; Starchaser: The Legend of Orin (Steven Hahn, 1985), avanturističaka kemp SF-fantazija za buđenje nostalgije kod onih koji su, uz Filmationove crtaće, odrastali 80-ih; My Dog Tulip (Paul & Sandra Dierlinger, 2009), toplo-hladna drama za ljubitelje pasa i originalne, nesvakidašnje stilizacije i Kuky se vraci (Jan Svěrák, 2010), spoj igrane forme i lutkarske predstave u duhu Jima Hensona, sa grotesknim "lutkama"...

DF 2001-2011

Izbor najboljih dugometražnih filmova nastalih u periodu 2001-2011, koje sam premijerno odgledao tokom proteklih meseci ove godine...

>> Finisterrae (Sergio Caballero Lecha, 2010)

>> Vermilion Souls (Masaki Iwana, 2007)

>> La Antena (Esteban Sapir, 2007) 

La Antena je neo-ekspresionistička stemapunk bajka smeštena u retro-futurističku distopiju, odnosno metropolu u šakama gospodina TVa, tiranski nastrojenog industrijalca i vlasnika monopolističke televizijske stanice, koji je svim građanima oduzeo glasove. Ljudi su pronašli novi način za komunikaciju, putem (nadrealno) otelovljenih reči, što okrutni diktator takođe namerava da ukine, koristeći pevačicu bez lica koja je misterioznim putem sačuvala moć govora. Njen sin bez očiju i članovi (rasturene) porodice TV mehaničara, s njim na čelu, jedini će mu se suprotstaviti u pokušaju da ostvari podli plan.

Neprestano demonstrirajući inventivnost u izvođenju jednostavne ideje, Esteban Sapir je uspeo da pomiri raznolike uticaje, od Georgea Mélièa do braće Quay, i isporuči jedinstven, inspirativan film koji, uprkos brojnim referencama (verovatno prepoznatljivim iskusnijim sineastama), nije puka imitacija već rezultat beskompromisne posvećenosti stvaralaštvu. Maštovita scenografija (spomenuću samo planine od listova dnevne štampe), visokostilizovana crno-bela fotografija i mnoštvo detalja sa jasno čitljivim (antidiktatorskim i antipropagandnim) porukama ističu se kao osnovne karakteristike Antene. Posebno simpatični su primena komunističke/antifašističke ikonografije u oslikavanju okruženja, promućuran zvučni dizajn, tj. fina odstupanja od nemih ostvarenja kojima je ovde odata počast, i duhovita igra sa titlovima, bilo da su "šapnuti", "izgovoreni" normalnim tonom ili "uzviknuti"...

>> The Limits of Control (Jim Jarmusch, 2009) 

Ako se rukovodim citatom:

"The best films are like dreams you're never sure you've really had."

...onda The Limits of Control definitivno spada u opisanu kategoriju, a prva asocijacija na isti je arhitektonska čistota, i enterijerska i eksterijerska, kako u ruralnim, tako i u urbanim predelima Španije. Hipnotišuća vizuelizacija je već sama po sebi dovoljan razlog za oduševljenje, a u dodatne se mogu uvrstiti: intrigantna, misteriozna i nekonvencionalna krimi/špijunska priča, beskrajno zanimljivi ekscentrični likovi sa kojima bezimeni junak dolazi u susret, brižljivo utkana muzička pratnja, sjajna gluma, suptilni humor i potpuno relaksirajuća (pomalo linčovska) atmosfera sa šmekom sedamdesetih. Čak i da je radnja stoprocentna nebuloza i da nema apsolutno nikakvog smisla (mada je kroz sijaset detalja ponuđen popriličan broj različitih značenja), verovatno bih opet uputio pohvale na ovu adresu, zbog (pre)visoke umetničke vrednosti kakva se retko postiže, a koju Jarmuschov eksperiment neosporno poseduje.

>> Возвращение (Андрей Звягинцев, 2003)

Kada je istekao poslednji minut Povratka, duboko sam uzdahnuo...

Kao da nije dovoljno osećajna, ova bezvremena drama zapečaćena je smenjivanjem artističnih, nadahnjujuće turobnih porodičnih fotografija u pratnji setne muzike, čime je Emocija intenzivirana. Moja strepnja posle Ivanovog pronalaska mrtvog galeba se, nažalost, obistinila. Iako mi je u početku lik oca bio odbojan, vremenom sam uvideo da on samo pokušava da sinovima nadoknadi vreme koje s njima nije mogao da provede (zbog mutne prošlosti) i pokaže im svoju ljubav što, doduše, čini na naizgled okrutan način.

Ako se dublje istražuje, mogu se prepoznati, za rusku kinematografiju, izgleda, neizostavni simboli hrišćanstva, i da se uočiti da je po duhovnosti, ali i po pažljivom odabiru krajolika Возвращение vrlo blisko delima Tarkovskog. I baš kao kod ovog velikana, zapanjuje vas obilje veličanstvenih kadrova, naročito u poslednjem segmentu - dodir neba i vode/peska/trave, usamljena osmatračnica, olupina broda na koju dečaci nailaze nakon pecanja i nezaboravno potonuće čamca u epilogu. Maestralna režija i krajnje uverljiva gluma dvojice mladih debitanata ogledalo su vanserijskog talenta.

>> The Tree Of Life (Terrence Malick, 2011)

Meditativnu potragu za sopstvenim bićem i Apsolutnom Istinom, Malick sprovodi putem lucidnih sećanja na detinjstvo provedeno 50-ih u Teksasu, preplićući ih sa pričom "iz vremena koga se ne sećamo", tj. sa onom o nastanku sveta prema Darvinovoj teoriji evolucije, i utešnim, fantazmagoričnim predstavama odraslog Jacka o zagrobnom okupljanju bližnjih (Raju?). Na neki način, rastrzan između prirode i milosti, on uspeva da pomiri dve krajnosti, nauku i religiju, naginjući zbog strogog vaspitanja ka ovom drugom, ali bez posrtanja u pridiku. Ingeniozno vizualizovani, energični prolog i enigmatični epilog deluju poput moćnog, dubokog korena i razgranate, olistale krošnje do čijeg vrha je nemoguće dopreti, dok lična, porodična drama predstavlja snažno stablo Drveta života. U svakom pokretu kamere oseća se prisustvo nevidljive više sile i autorova potreba da se otrgne od učmalosti glavnih tokova i pređe preko zacrtanih granica, usporavanjem frenetičnog ritma življenja čoveka današnjice...

>> A Erva do Rato (Júlio Bressane, Rosa Dias, 2008)

>> Innocence (Lucile Hadžihalilović, 2004)

"It may be hard to understand, but obedience is the only path to hapiness."

Šestogodišnja Iris dolazi u misteriozni ženski internat i to mrtvačkim sandukom sa rešetkastim otvorom u obliku šestokrake zvezde (!). Tamo saznaje da sve štićenice imaju istu uniformu (belu košulju i mini suknju) i da nose mašne različitih boja, koje označavaju njihovo godište. Pored nekolicine ostarelih sluškinja i direktorke koja dolazi jednom godišnje da odabere najtalentovaniju među desetogodišnjim curicama (sa plavom trakom), u školi rade samo 2 profesorke, Mademoiselle Edith (Hélène de Fougerolles) koja predaje biologiju i instruktorka baleta, Mademoiselle Eva (Marion Cotillard). Imanje je okruženo šumom (čije staze prate lampe i lusteri dajući joj nadrealni izgled), a šumu okružuje visoki zid. Sve devojčice moraju da poštuju stroga pravila koja podrazumevaju izolaciju od spoljašnjeg sveta, što uključujuje i posete roditelja. Svake večeri, najstarije među njima (sa ljubičastom trakom) odlaze iz svojih spavaonica i vraćaju se tek ujutru...

Ironično naslovljen Innocence predstavlja metaforu o transformaciji ljudskih "gusenica" u "leptirove", koja podrazumeva gubljenje nevinosti, prikazano prefinjenom simbolikom, mada se može posmatrati i kao parabola o ograničenosti slobode, tj. položaja pojedinca u opresivnom društvu. Međutim, ono što je očigledno u pratnji je brojnih pitanja kojima rediteljka pokušava da podstakne gledaoca na razmišljanje, odnosno na prekopavanje površine u potrazi za dopunskim značenjima. Ključni motiv je voda kojom je neobično skrojen narativ zaokružen i koja, nasuprot očekivanjima, deluje preteće i nečisto. Snaga "Nevinosti" sadržana je u izvanrednoj glumi mladih protagonistkinja čija prirodnost je očaravajuća, nežnim, milujućim pokretima kamere, povremeno linčovskom zvučnom dizajnu i snenoj, pomalo jezivoj atmosferi kojom odjekuje kultna Suspiria.

>> Nói albínói (Dagur Kari, 2003)

Sedamnaestogodišnji Noi (izvrsni Tómas Lemarquis) živi sa svojom babom u varošici ušuškanoj između snegom pokrivenih planina Islanda. Dok su svi ostali meštani, uključujući i njegove školske drugove, prihvatili monotoniju svakodnevnice, on od života želi nešto više. Uprkos, prema rečima psihologa, natprosečnoj inteligenciji, jednostavno se ne uklapa u sistem. Upoznavši devojku Iris (preslatka Elín Hansdóttir), koja radi na benziskoj pumpi i kćer je lokalnog knjižara, odlučuje da zajedno sa njom pobegne sa ostrva. Međutim, svi pokušaji da to zaista učini završavaju se neslavno...

Istovremeno nepretenciozana/skromna i ekscentrična, hladna i dirljiva, temperamentna i ležerna, ova dramedija je svojevrsni prikaz teško ostvarivih težnji, vođenih nemotivisanim postupcima večitog sanjara. Od prvog kadra, zavodi vas milozvučnim melanholičnim skorom i odličnom fotografijom, koja kao da je propuštena kroz plavičasti filter, čime je postignut utisak nadrealnog, odnosno isključenosti od ostatka sveta. Gluma je bravurozna, iako veći deo ekipe sačinjavaju naturščici, kako Steve Ros, po susretu sa rediteljem, prenosi u članku za Guardian. Osim toga, Kárijev dugometražni prvenac krase brižljiv tretman likova, više nego solidna režija i naizgled realističan, a zapravo bajkovit scenario, tako da će sigurno prijati svim zaljubljenicima u severnoevropsku kinematografiju.

>> Pa Negre (Agustí Villaronga, 2010)

Crni hleb je turobna priča o neveselom odrastanju jednog dečaka u bolesnom i zlom natopljenom okruženju posleratne Španije, njegovom upoznavanju sa lažima odraslih i životinjskom stranom čovečanstva, i otkrivanjem monstruma koji čuči u njemu, paralelno sa odbacivanjem detinje nevinosti. Nakon mučnog, visceralnog početka, odvija se brutalna i iskrena drama koja je besprekorno izrežirana, upečatljivo odglumljena (ko bi rekao da su ono dvoje klinaca početnici?) i prelepo uslikana. Paletom boja dominiraju depresivni tonovi, a oronule, rustične lokacije savršena su podloga za "namrgođenu" atmosferu...

>> Swimming Pool (François Ozon, 2003)

Briljantna Charlotte Rampling tumači Saru Morton, sredovečnu književnicu koja se proslavila pisanjem detektivskih misterija. Međutim, nju ne interesuju ni slava niti novac, i od svoje karijere želi nešto više. Njen izdavač, John Bosload, šalje je u njegovu kuću na jugu Francuske, kako bi malo odahnula i dobila inspiraciju za novu knjigu. Međutim, tamo se pojavljuje drska i promiskuitetna Julie, Johnova ćerka iz davnašnje avanture, koja Mortonovoj u početku smeta u stvaranju, da bi se polagano njih dve zbližile.

Dok u prve dve trećine, Swimming Pool deluje kao drama koja govori o kreativnom procesu i sukobu generacija / uzdržanosti i raskalašnosti / hladne Engleske i vatrene Francuske, u poslednjoj se transformiše u triler, da bi se završio neočekivanim preokretom koji čitavu radnju stavlja pod ogroman znak pitanja. I upravo je misteriozni kraj taj koji, pored Ramplingove (ali i mlade Ludivine Sagnier, i ne samo zato što stalno paradira u toplesu), živopisnog okruženja, opuštajuće (a istovremeno napete) atmosfere i prirodnog (nenašminkanog) izgleda, ovo pametno napisano ostvarenje čini tako zanimljivim i začudnim, a opet jednostavnim i vrlo pitkim. Razrešenje je takvo da odmah poželite da se vratite na početak i sve sagledate pod drugačijim svetlom...

Osim navedenih, vredni pažnje su i, recimo, The Discovery of Heaven (Jeroen Krabbé, 2001), lagani spoj dramedije i fantazije, u kojem se susreću religija, nauka, politika, istorija i filozofija, seksepilni i mladalački Kaboom (Gregg Araki, 2010), Ricky (François Ozon, 2009), drama o problemima majčinstva u prisustvu krilate bebe (!), srednjovekovna misterija Black Death (Christopher Smith, 2010) i "staromodni" Claire (Milford Thomas, 2001), slobodna (i nema) adaptacija japanske narodne bajke. Za romantične duše idealni su emotivno crveni Dolls (Takeshi Kitano, 2002), jarko obojena "tajlandska Amélie" Mah nakorn (Wisit Sasanatieng, 2004) i baletska melodrama Aniceto (Leonardo Favio, 2008), dok su za ljubitelje horora i trilera odlični Haute Tension (Alexandre Aja, 2003), krvava studija shizofrene ličnosti, i metafizičko ludilo Kyôfu (Hiroshi Takahashi, 2010), odnosno paradoksalni Die Tür (Anno Saul, 2009) i osvetnički Kokuhaku (Tetsuya Nakashima, 2010). Ukoliko ste raspoloženi za akciju, preporučio bih ekstravagantni wu xia spektakl Di renjie zhī tōngtiān dìguó (Tsui Hark, 2010) ili podivljalu over-the-top fantaziju Sucker Punch (Zack Snyder, 2011), koja se oslanja na estetiku animea, stripova i video igara, a ako vam je do smeha, sigurno nećete pogrešiti sa policijskom komedijom Hot Fuzz (Edgar Wright, 2007) i "gikovskom" Paul (Greg Mottola, 2011).