Taking Tiger Mountain (Tom Huckabee & Kent Smith, 1983)

Kada se govori o opskurnoj i provokativnoj distopijskoj drami (?) Taking Tiger Mountain, valja se osvrnuti na istoriju njenog nastanka, budući da je ista zamršena (ali i zanimljiva) koliko i nekonvencionalan narativ. U intervjuu za Screen Slate, Tom Hakabi otkriva kako je došlo do saradnje sa idejnim tvorcem Kentom Smitom, glavnim glumcem i producentom Bilom Pakstonom i jednim od najekscentričnijih pisaca bit generacije, Vilijemom Barouzom. Prema njegovim tvrdnjama, sve počinje sredinom sedamdesetih godina, kada mladi avanturista (Smit) odlučuje da snimi svoje prvo igrano ostvarenje, od novca koji je uštedeo radeći na kratkim edukativnim filmovima Enciklopedije Britanika...

Inspirisan italijanskom i francuskom kinematografijom, a posebno delima Felinija i Godara, kulturom Srednje Azije i knjigama Pola Boulsa i Alena Ginzberga, Smit piše poemu o kidnapovanju Džona Pola Getija, koja je trebalo da posluži kao kostur za improvizaciju. Gotovo bez plana, odlazi u Tanger (u Maroku), u društvu tada anonimnog (i jedva punoletnog) Bila Pakstona, u kome vidi potencijalnu zvezdu, i obojica dospevaju u zatvor, dok sva oprema i materijal bivaju konfiskovani. Nakon izlaska, stižu u Španiju, ogorčeni zbog neuspelog poduhvata, a potom putuju u Vels, gde nastavljaju sa eksperimentisanjem, uz pomoć Pakstonovog i Hakabijevog zajedničkog prijatelja, Berija Vulera... i varošana sa juga zemlje. Traka se troši, a oni se vraćaju u Los Anđeles i pokušavaju da obezbede sredstva za završavanje ludog projekta, sa kojim upoznaju i Hakabija. Nekoliko godina kasnije, Tom je na završnoj godini studija na Teksaškom univerzitetu u Ostinu, i sprema se da adaptira nagrađivanu postapokaliptičnu priču neimenovanog pisca iz tih krajeva, ali na to gubi prava. Smit mu za jedan dolar prodaje snimke u trajanju od deset sati, a Hakabi provodi mesece u montaži (bez troškova, zahvaljujući fakultetu) i izvlači šezdeset minuta odgovarajućih slika. Kasnije, preko pank-rok veze i laskavo uvredljive pesme, stupa u kontakt sa Barouzom, od koga dobija odobrenje da iskoristi delove iz njegove naučno-fantastične novele Blade Runner (a movie).

Naslov, koji je zarad začudnosti (instinktivno) pozajmljen iz kineske opere, ostaje, a novi scenario se odvija u bliskoj budućnosti (danas dve decenije dalekoj 1995-oj) i prati Bilija Hemptona, Teksašanina koji iz okupirane Amerike beži na britansko ostrvo, kako bi izbegao prinudnu vojnu službu. Tamo ga otima grupa prefinjenih terorista-feministkinja, koje se protive legalizaciji najstarijeg zanata, pa ispiranjem mozga stvaraju ubice i šalju ih na rukovodioce logora za prostituciju. (A pored toga, specijalizovane su i za preusmeravanje seksualne orijentacije i operacije promene pola.)

Prolog tokom kojeg kvartet sredovečnih žena analizira Bilija (i ubeđuje da je ostareli major iz obližnjeg sela zapravo tigar kojeg je bog poslao da ga ubije) kombinacija je isečaka iz kratkometražnog filma na kojem su Smit i Pakston radili pre dolaska u Vels i svežih sekvenci sa potpisom Toma Hakabija. Ono što sledi moglo bi se opisati kao sporadično vlažan psihotropski košmar, čija je hipnotišuća zvučna podloga sačinjena od turobnih dronova, nadsinhronizovanih dijaloga, zbunjujućih monologa i sveprisutnih radio objava o posledicama ratnih dejstava i upotrebe termonuklearnog oružja na teritoriji Sjedinjenih Država. Uz izveštaje o eksplozijama, zarazi i pacovima veličine lovačkog psa i visokokontrastnu (preeksponiranu) crno-belu fotografiju, čak i najbanalnije scene, poput šetnje ulicom ili posete kafani, izgledaju kao paranoidna halucinacija.

Sam film deluje kao da ga je Kronenberg u Stereo/Crimes of the Future elementu režirao pod uticajem Maje Deren i Pola Morisija, a potom stondiranom Portabeli prepustio finalnu obradu. Uprkos bizarnostima i apsurdima u kojima ne oskudeva, svojoj nepristupačnosti i zagušljivoj, otuđujućoj, dezorijentišućoj, a istovremeno opčinjavajućoj atmosferi, Taking Tiger Mountain zavređuje epitet jedinstvenog čulnog doživljaja. Osim toga, drastično menja predstavu koju većina ima o Bilu Pakstonu, baš kao i avangardna fantazija The Egyptian Princess Rokija Šenka. 

Napomena: Ne preporučuje se mlađima od 18 godina.

Kad je pesma tužna, ni kruna nije teška

 

(klik za uvećanje)

Нирвана (Игорь Волошин, 2008)

 

Dugometražni prvenac Igora Vološina ukratko bi se mogao opisati kao new wave-techno-glam-goth-punk melodrama koja govori o obamrlosti duše modernog čoveka i isceliteljskoj (spasilačkoj) moći prijateljstva. U središtu (jednostavne) priče je medicinska sestra Alisa koja se, sita moskovskog života, seli u Sankt Peterburg. Čvrsto uverena u ispravnost svojih odluka, započinje potragu za ljubavlju i sopstvom, koja je, preko dvoje suseda, "mirnih narkomana", vodi sve do ruskog podzemlja...

Igrom bizarnog slučaja, iz romantičnog trougla rađa se (moćan?) ženski duet - u tumaranju zemljom mrtvih (i dezorijentisanih) duša, Alisi se pridružuje Vel, a njihov odnos se iz suparničkog preobražava gotovo u sestrinski. Pokušavajući da "ugase vatru koja izaziva patnju", one same bivaju zahvaćene plamenom i postaje jasno da je tragedija neminovna.

 

Feministički orijentisan, scenario Olge Larjonove polazi od budističkog koncepta nirvane i, podvlačeći nedostižnost iste u uslovima koje zadaju poremećeno društvo i nestajanje identiteta, bavi se usamljenošću kao povodom za beg od sumorne stvarnosti. Zaslepljeni likovi, u čijem se ekstravagantnom izgledu ogleda duhovna praznina, zarobljeni su u kavezu obmana i lažnih strasti, a zaboravljaju da ih rešetke neće zaštiti od smrti. Iako dijalozi nisu najsjajnije napisani, glumci se prilično dobro snalaze sa ulogama koje su im dodeljene, što posebno važi za Olgu Sutulovu (Alisa) i Mariju Šalajevu (Vel). A i Vološinova režija je sasvim solidna, budući da on ni u jednom trenutku ne ispušta pažnju gledaoca.

Međutim, najviše pohvale zaslužuju Nadežda Vasiljeva i Ana Esmont, koje šokantno-fabuloznim dizajnom kostima, odnosno šminke, značajno doprinose stvaranju upečatljivog vizuelnog identiteta filma. DP Dmitrij Jašonkov čini da svaka boja, bilo da je sa neonskih reklama, haljina sa štampom ili razlivenih senki, dobije simboličku vrednost i ureže se u vaše pamćenje, glorifikujući lepotu (ekscentričnih) pripadnica nežnijeg pola. Kompozicija kadrova je takva da povremeno podseća na isečke iz modnih časopisa, dok arhitektonska pozadina i eklektična muzička potpora neretko dobijaju status ravnopravan protagonistima.

 

Sa ovim ostvarenjem, Vološin redefiniše pojam iz naslova kao divlji stil. Njegova Nirvana ne donosi oslobođenje, niti pročišćenje, ali je zato prava poslastica za sve estete.

Der Samurai (Till Kleinert, 2014)

Til Klajnert je reditelj čiji rad vredi pratiti. Neosporan talenat pokazao je već u svojim kratkometražnim (studentskim) filmovima, povezanim temom ličnog oslobađanja/tranformacije. Njegov dugometražni prvenac može se posmatrati na isti način kao i ostvarenja koja mu prethode, a naročito Cowboy (2008), sa kojim deli i jednog od glumaca.

Nakon zlosutnog prologa, u kojem vidimo muškarca u elegantnoj beloj haljini (Pit Bukovski u ulozi neimenovanog antagoniste), upoznajemo naivnog, ćutljivog, i introvertnog policajca Jakoba (Mihel Dirks), koji nekonvencionalnim metodama pokušava da reši problem sa grabljivcem iz šume. U zabačenom nemačkom selu, u kojem živi i radi, niko ga ne shvata ozbiljno, a grupa lokalnih protuva doliva ulje na vatru nedostatka samopouzdanja. Paket nepoznatog pošiljaoca odvodi ga u napuštenu kolibu, gde upoznaje enigmatičnog transvestita, a noć koju provodi u poteri za njim menja ga iz korena... ili je to ipak samo privid?

Ko je pomahnitali stranac? Na ovo i na mnoga druga pitanja koja autor postavlja nije moguće dati precizan odgovor. Nije lako utvrditi ni da li je odmetnuti samuraj deo fizičke stvarnosti ili plod uobrazilje - demon osvete, Jakobov alter ego, ovaploćenje odsustva savesti ili ljudski lik usamljenog vuka koji hara tim krajem. Sigurno je da između njega i glavnog junaka postoji neraskidiva spona (i snažna napetost), budući da mladi pandur njime postaje fasciniran, zbog čega se povremeno stiče utisak da on uopšte i ne želi da ga zaustavi. Pokolj u kojem obojica (ravnopravno?) učestvuju podseća na nadrealistički košmar, a pokreće lavinu nataloženog gneva i dugo potiskivane (homo)seksualnosti. Kriza identiteta postepeno poprima zabrinjavajuće razmere, preobražavajući se u nešto nalik herojskom poduhvatu koja počiva na zabludi ili pobuni protiv uskogrudosti i malograđanštine.

Kao izvore inspiracije za ovaj bizarni psihološki triler/horor, Klajnert navodi Hofmanove pripovetke i film Autostoper (1986), a prepoznaje se i uticaj Izgubljenog autoputa (1997) i bajke o Crvenkapi. (Verovatno nije puka slučajnost to što Jakob ima riđu kosu, vodi računa o baki, nosi ime starijeg od braće Grim i suočava se sa vukom.) U intervjuu za Film4 kaže da Samuraj govori "o osobi koja se boji da pleše u javnosti", tako da se priča može posmatrati i iz ugla prevazilaženja strah(ov)a. A kako god je čitali, pratiće vas osećaj nelagode, u isti mah podmukao i čudno prijatan, čiji se intenzitet pojačava uporedo sa približavanjem epiloga.

Za uspeh ove dekonstrukcije mita o japanskim vitezovima u ogromnoj meri zaslužni su Dirks, koji pridobija simpatije uspešnim tumačenjem tunjavog dobrice, i Bukovski, koji "divlja" bez inhibicija, upisujući se na listu najupečatljivijih celuloidnih zlikovaca. Njihovi okršaji, bilo rečima ili "full contact", funkcionišu kao ključne tačke narativa, kulminirajući u sekvenci uvrnutog tancovanja, obavijenoj aurom linčovske drugosti. Po četvrti put, mesto DP-a reditelj poverava Martinu Hanslmajru, a ovaj se izbor ponovo ispostavlja kao pun pogodak, jer raskošna slikovnost ni u jednom trenutku ne odstupa od mračne vizije. Obojica umetnika znaju kako da postave osvetljenje i iskoriste prednosti lokacije, stvarajući teskobnu atmosferu, upotpunjenu jezivo-eteričnom muzikom Konrada Oleaka, i pružajući nezaboravan gledalački doživljaj.

Daliás idők (József Gémes, 1983)

Zasnovan na trilogiji Toldi pisca, novinara i prevodioca Janoša Aranjija (1817-1887), istorijski ep Daliás idők (Doba heroja) poziva se na legende o srednjovekovnom plemiću Miklošu Toldiju (oko 1320-1390), koji je po narodnim predanjima bio obdaren natčovečnom snagom. Iz perspektive protagoniste/naratora (kome glas pozajmljuje Đula Sabo), film donosi priču koja preispituje moralne vrednosti, podseća na konačnost života i razvejava romantične iluzije o viteškim vrlinama.

Jožef Gemeš, ispred tima od svega deset animatora (ili je prikladnije reći slikara?), primenjuje "destruktivnu" tehniku koja će nekoliko godina kasnije proslaviti Aleksandra Petrova. Svaki frejm animacije naslikan je uljanim pastel bojama na staklenoj površini, a potom delimično ili u potpunosti modifikovan, dok su za složenije scene paneli korišćeni kao slojevi. Proces izrade trajao je pet godina, ali je rezultat impresivan, uprkos "statičnosti" i ponavljanju pojedinih scena, s obzirom na to da je postignut izgled magijom oživljenih umetničkih platana.

U raskošnoj paleti boja dominiraju topliji tonovi, čija uloga je presudna u opisivanju snažnih emocija i uzavrelosti masovnih borbi, tokom kojih se sukobljeni konjanici preobražavaju u apstraktne forme. Briljantnim vizuelnim kompozicijama komplementaran je živopisni muzički skor, u izvođenju Simfonijskog orkestra Radio televizije Mađarske, a Toldijeve "smernice" pojavljuju se u ključnim trenucima, povezujući sećanja na njegove podvige u pripovest protkanu melanholijom...

Hakuchi (Makoto Tezuka, 1999)

"Ludak je iskreniji od normalnih ljudi. Smeje se kada želi da se smeje. Drži govor kada želi da drži govor. Ali se drugi plaše činjenice da on sve to čini u javnosti."

Zasnovana na istoimenoj kratkoj priči pisca i esejiste Anga Sakagučija, fantastična drama Hakuchi (Idiot) smeštena je u alternativnu prošlost (ili budućnost?) Japana, razorenog neprekidnim bombaškim napadima. Pod pritiskom dugog, naizgled beskrajnog rata, stanovništvo je i materijalno i duhovno osiromašeno, a korporacija Media Station nastoji da očuva takav status quo. Pored lažnih vesti, plasiraju se emisije zabavnog tipa u kojima je glavna zvezda atraktivna, ali razmažena i psihotična pop pevačica Ginga (Reika Hašimoto).

Usred tog haosa (koji neodoljivo podseća na ovaj, sa oznakom Made in Serbia) upoznajemo introvertnog i suicidnog Izavu (briljantni Tadanobu Asano), koji svoj talenat rasipa kao ponizni asistent produkcije u "palati neistina i gluposti". Snagu da opstane u paklu mobinga i izolacije pruža mu čudna veza sa ćutljivom Sajo (Mijako Koda), bizarno lepom ženom "ekscentričnog" suseda Kogarašija (Masao Kusakari).

Makoto Tezuka, sin daleko slavnijeg Osamua Tezuke, prema gledaocu je bespoštedan već od prvih minuta, tokom kojih oslikava snažan kontrast između unesrećenih na zgarištima i povlašćenih paragona smrti kulture (i nacije). Međutim, modeli koji, ledenih pogleda, u lepršavim haljinama poziraju pred uplakanim sirotanom i nad ugljenisanim leševima, samo predstavljaju blagi početni šok. Medijska satira, u koju nas isti uvodi, lagano se preobražava u romantičnu pripovest o usamljenosti, odnosno o potrazi za razumevanjem i nekakvim smislom u carstvu apsurda.

Baveći se preispitivanjem stvarnosti i umetničke etike, reditelj stvara likove iza čijeg se neretko karikaturalnog izgleda kriju dezorijentisane individue, bez kompasa na putu sa mnogo prepreka. Ne opravdavajući njhove postupke, pokušava da im strgne maske (idiotizma) i otkrije bar malo ljupkija lica, kako bismo u njima prepoznali sebe ili dobro razmislili pre nego što ih osudimo. Iako njegova usredsređenost sporadično slabi, vreme od skoro dva i po sata prilično kvalitetno je iskorišćeno za sve što Tezuka mlađi želi da (po)kaže, bilo da je reč o unutrašnjem stanju protagoniste ili nadrealističkih "upada" koji vode ka probijanju četvrtog zida. Oko kamere Đuničija Fuđisave (koji se sa Suzukijem sarađivao na poslednjem delu Taišo trilogije) i neoklasični skor Ičiko Hašimoto (koja je komponovala muziku za sjajni anime serijal RahXephon) ne izdaju ga ni u jednom trenutku. A eksplozivni krešendo ostavlja bez daha...

Испытание (Александр Котт, 2014)

U straćari usred nedođije, mlađana i umetnosti sklona Dina (Elena An) živi sa ocem Tolgatom (Karim Pakačakov). Sveska sa kolažima od lišća i karta sveta na zidu pored kreveta ukazuju na njenu želju da se otisne dalje od doma i nedogledne pustoši koja je okružuje. Kaisin (Nariman Bekbulatov-Arešev), konjušar iz "susedstva" za koga je zaručena, deo je Dinine monotone svakodnevice, ali u njemu ona ne vidi ništa više od buduće obaveze. Igrom slučaja (ili suđaja?) život joj nakratko zaslađuje akrobata (?) Maks (Danilo Rasomahin), čija plava kosa nagoveštava da je zalutao iz nekih daljih krajeva...

Smeštena u kazahstansku stepu, krajem četrdesetih godina prošlog veka, drama Испытание (Proba) donosi jednostavnu i univerzalnu priču o sazrevanju, neostvarenim snovima i prokletoj ljubavi. Po specifičnom načinu na koji prezentuje dobro poznate (i često obrađivane) teme, može se svrstati u red "nemuštih filmova", poput egzistencijalističke "pastorale" Hadaka no Shima (Golo ostrvo, 1962) ili impresivnog prvenca Ermeka Tursunova Келін (Snaha, 2009). 

Oslobođajući scenario dijaloga, Aleksandar Kot se oslanja na jezik slika i (zavidnu) veštinu naturščika da pokretima i pogledima kažu i više nego što bi rečima. Ovakav pristup, iako ne predstavlja novinu, pokazuje se vrlo delotvornim, naročito u kontekstu klimatskih uslova lokacije - česti naleti vetra kao da su oduvali i govor. A gledaocu je ostavljeno dovoljno prostora da uživa u punoći sumorno-egzotične, na trenutke mistične i uzvišene lepote kakvu susrećemo u ostvarenjima Tarkovskog. Spokojem protkani kadrovi, odjeci tišine i eteričan žamor koji proizvodi vokal etno muzičarke Namgar Lasaranove oblikuju harmoničnu atmosferu, ali je ista samo privid koji razvejava upad naoružane izvidnice, najavljujući "nuklearni" epilog. Apokaliptični vrhunac, kojim Kot naglašava tragičnost Dinine situacije i nežne romanse sa Maksom, bolno je podsećanje na staljinistički režim i užasne posledice ljudske bahatosti...