Dugometražni prvenac Istvána Gaála počinje kao oda radosti, a završava se kao rekvijem. Nekoliko mladića i devojaka, koji zrače energijom i optimizmom, uživa u izletu pokraj reke. Stiče se utisak da ništa ne može da razori njihovu malu zajednicu. Sitne prepirke prepuštaju se zaboravu i igra pod letnjim suncem se nastavlja. Međutim, iznenadan Gabijev nestanak čini da različitosti isplivaju na površinu i tamo ostanu.
U kompaktnom paketu (od osamdeset minuta) Sodrásban donosi iskrenu i dirljivu priču o odnosu društva prema pojedincu, ulasku u sivi svet odraslih i kidanju prijateljstva, koje je cvetalo sve do nesrećnog događaja. Šestoro adolescenata, suočeno sa gubitkom jednog člana nekoć razdragane ekipe, uviđa infantilnost sopstvenih postupaka (testa hrabrosti u dubokoj vodi), krećući strmim putem samospoznaje, sa optužbama i protivoptužbama kao preprekama u inicijalnoj fazi. Iako su svesni toga da je za obraćanje razumu odveć dockan, jer pred njima nije jednostavan matematički problem, oni se prepuštaju bujici misli. Ispoljavanjem svojih mana, u kojima se ogleda ništa drugo do ljudskost, odnosno naše nesavršenstvo, postaju bliži gledaocu.
I dok se teret moralne odgovornosti premešta sa leđa na leđa, lik Gabija, biologa i poete, dobija jasne obrise i univerzalnu dimenziju osobe koja je nepravedano bila u senci drugih. Rečima neopisiva bol njegove bake, krhke i ćutljive starice koja još ni sina nije prežalila, projektuje se na njeno izborano lice. Kao čekićem i dletom u naše pamćenje urezuje se kadar u kome je, sa pogačom i svećom u ruci, vidimo na čamcu, pred izvršenje simboličnog rituala, a tužbalica kojom rastvara tišinu mrtvog doma obeležava poslednje poglavlje. Velelepne crno-bele kompozicije pojačavaju intenzitet emocija, potcrtavajući prolaznost života...
No comments:
Post a Comment