Ruined Heart! Another Love Story Between a Criminal and a Whore (Khavn de la Cruz, 2014)

Ko? Kavin de la Kruz, multidisciplinarni umetnik sa Filipina, koji se može pohvaliti sa četrdesetak ostvarenja, što kratkih, a što celovečernjih. Sebi uzima prilično veliku slobodu u eksperimentisanju. Kao po običaju harizmatičan i "cool" (a takav bi bio i kada bi recitovao neki recept), Tadanobu Asano u ulozi je zaljubljenog i neimenovanog ubice. Lepa Natalija Asevedo (Post Tenebras Lux), sa izgledom pevačice nemačkog avangardnog pop-pank benda, kojoj je uzor Karen O (Yeah Yeah Yeahs), tumači tragičnu heroinu, pripadnicu polusveta, osmesima, pogledima i pokretima. I Vim Nadera, kao lokalni "kum" koji verovatno zamišlja da je reinkarnacija rimskog imperatora, pošto sa glave ne skida lovorov venac. (A tu je još nekoliko arhetipskih likova koje upoznajemo kroz zavesu sa leptirovima.) Briljantni Kristofer Dojl na mestu direktora fotografije i Brezel Goring, ispred dueta Stereo Total, koji je Kavinov partner u uobličavanju eklektičnog saundtreka - pulsa filma.

Šta? Baš kao što naslov kaže, još jedna ljubavna priča između kriminalca i kurve. Ono što se ne spominje jeste tragičan kraj (ili možda novi početak na nekom lepšem mestu?). Da li je to dovoljno? Jeste. Mikro-narativ pruža bezbroj mogućnosti za (hiper)stilske igre po sokacima i budžacima Manille (eto odgovora i na gde).

Kako? Brzo, drsko, sveže, iščašeno, neobično, energično, gorkoslatko, raskalašno, kapriciozno, transgresivno, orgijastično, bez okova dijaloga, dosledno haotično, i prefinjeno u svojoj neumerenosti. Ruined Heart! je poput šarenog otrcanog kišobrana na snažnom vetru (ovo je, uzgred budi rečeno, kompliment!); perverzna bajka euforične atmosfere. Bez pardona, de la Kruz primenjuje obilje "prljavih" trikova, od neuredne selfie-kamere i detaljnog prikaza zubarskog zahvata (!) do zapaljenog krsta i seksa sa cepanjem rečnika (ili telefonskog imenika). Uz davljenje fetusom pileta i saksofonski solo na groblju, sve to ludilo funkcioniše kao dobro podmazan videospotovski mehanizam, sastavljen od delova prikupljenih na deponiji celuloidnih snova. Čak i da nikakav smisao ne postoji u Kavinovoj ekstravagantnoj poeziji, sedamdesetak minuta vrvi od opojih boja i vitalnosti, stimulativnog osobenjaštva i pozitivnog bezobrazluka. (Već "istetovirana" uvodna špica je, sama po sebi, pravo malo umetničko delo... i najava nasilnog okruženja.)

Kome će Ruined Heart! prijati? Sasvim sigurno, svim onim gledaocima i gledateljkama koji bi sa maskom konja (za njega) i krilima slepog miša (za nju) ruku pod ruku šetali po luna parku, eventualno u društvu svojih ljubimaca, zeca i praseta...

Circles and Their Lost Children (Part I)

Angel Boo & Sugar Bee are trying on their new forms,

while reflecting on black silence.

Predrag Karanjac as Angel Boo

Želmira Mikljan as Sugar Bee

(also starring chicken as Chicken & rabbit as Rabbit)

 (click to enlarge)

To be continued in a few days...

Szabadesés (György Pálfi, 2014)

Na kraju pesme Space Penetration 2000 u izvođenju benda Hush Money, kao i u obradi Džil Krasnicki (aka Animalia), ponavlja se stih: "I have just created something totally illogical." A nimalo me ne bi iznenadilo da je ove iste reči uskliknuo i Palfi (Taxidermia) nakon što je pala i poslednja klapa njegovog najnovijeg filma. Crna nadrealistička dramedija Slobodni pad pomera granice apsurda, donoseći sardonični komentar savremenog (mađarskog) društva putem sedam bizarnih mini-fantazija.

Neimenovana starica (u tumačenju veteranke Piroške Molnar) skače sa krova stambene zgrade, ustaje i vraća se u stan, gde je čeka džangrizavi suprug reakcionar. Neispravni lift primorava je na upotrebu stepenica, dodatno joj otežavajući sizifovski posao. Dok se zadihana penje, vukući pijačna kolica i torbu napunjenu plastičnim flašama, reditelj nas stavlja u položaj voajera i omogućava da zavirimo u živote njenih suseda.

Svet u kojem važi zakon gravitacije, ali ne i pravila zdravog razuma, pun je senki fantoma slobode, pokreću ga (ne)sveti motori i zvuči kao golub koji sedi na grani, razmišljajući o postojanju. Eliptičan i ekscentričan, a nama mnogo bliži nego što se na prvi pogled čini, nastanjen je ljudima koji ignorišu očiglednu istinu - "elephant in the room", rekli bi Englezi. Tokom pseudo-duhovne lekcije, sujetni new-age guru osuđuje učenika koji levitira tokom seanse. Na otmenoj zabavi, grupa horskih pevača ne primećuje da domaćica nosi samo cipele i tašnu. Strogi roditelji ne vide radoznalog bika, koji izbezumljuje njihovog sina. U takvom okruženju, trudnoća je povratna, strahovi mizofobičara donekle su opravdani, a ménage à trois domaćinstvo deluje kao poželjna pojava.

Prividno disparatne, a provokativne u svojoj iracionalnosti, kratke priče ćaknutih stanara formiraju fino naštimovan septet, pružajući pronicljiv uvid u čovekove slabosti. Ono što im je zajedničko jeste Palfijevo smelo poigravanje sa formom i žanrovskim konvencijama, i subverzija sistema vrednosti, zahvaljujući kojoj neke funkcionišu kao parodije na pojedine kulturne i civilizacijske pojave. Začinjene uvrnutim humorom, gledaoca bespoštedno uvlače u mikrokosmos(e) neobičnih likova - zarobljenika farsične stvarnosti. Nepredvidivi upadi elektronskih kompozicija Amona Tobina, odlična fotografija Gergeja Poharnoka, kao i široka raznovrsnost setova Tamaša Tamašija, olakšavaju proces tumačenja metafora...

Senn (Josh Feldman, 2013)

Dugometražni prvenac grafičkog dizajnera Džoša Feldmana i Britona Votkinsa, kao koscenariste i koproducenta, još jedan je dokaz da je i sa "nano budžetom" moguće snimiti atraktivan i izazovan SF film. Kosmička avantura Senn počinje na orvelovski uređenoj planeti Pjom, naseljenoj radnicima (tj. robovima) neimenovane mega korporacije. Naslovni junak (u solidnom tumačenju debitanta Zeka Julberga) suočen je sa čudnim snovima i nepoznatim entitetom, koji prete da ugroze njegov opstanak. U trenutku kada Sen dostiže "tačku pucanja", iznebuha se pojavljuje svemirski brod pod komandom dobroćudne vanzemaljske inteligencije. Nemajući šta da izgubi, mladić se zajedno sa svojom devojkom Kanom (Loren Tejlor) ukrcava u letelicu i kreće na put koji bi mogao da izmeni samo tkivo postojanja, u susret drevnom objektu Polihronom.

Iako fragmentarna i neretko kriptična, poput slagalice čiji delovi stalno menjaju oblik, priča uopšte nije teška za praćenje, već naprotiv, da se poistovetiti sa opuštajućom meditacijom. Bogata idejama, ona ne pruža direktne odgovore na brojna pitanja koja podstiče, već ostavlja dosta prostora za razmišljanje. Ekologija, čovekova "suština", antiutopijsko društvo, konfliktna stvarnost, (ne)razumevanje različitih kultura i naše mesto u univerzumu neke su od tema kojima se Feldman i Votkins bave. Uporedo sa stvaranjem fiktivnog futurističkog sveta i pisma koje izgleda kao kombinacija korejskog i arapskog, istražuju načine za oslobađanje pojedinca od okova opresivnog sistema. Interesuje ih proces formiranja stavova u uslovima naizgled bezizlazne situacije i pogled ugnjetenih na okolnosti u kojima se rađaju i sazrevaju. A uprkos nedostatku iskustva, naročito primetnog kod članova glumačkog ansambla, polazi im za rukom da se izbore sa svim nesavršenostima i pretvore ih u ekscentričnosti.

Stanje u nerazvijenim zemljama glavni je izvor inspiracije za depresivno industrijsko okruženje na Pjomu, dok su trošne hale i kampovi, u kojima boravi radnička klasa, dekorisani propagandnim posterima. Velika pažnja posvećena je detaljima, tako da se u jednoj od najupečatljivijih scena, snimljenoj iz gornjeg rakursa, pojavljuju i novčanice dizajnirane za potrebe filma. Nasuprot sumornom Senovom "domu" stoji unutrašnjost svemirskog broda - simulakrum šume u kojoj on i Kana mogu da se igraju Adama i Eve, uživaju u krevetu pokraj potoka ili večeraju pod vedrim nebom. Njihov ljubazni domaćin Vi (deadpan bravura Vajlija Hermana) preuzima ljudski oblik, kako bi ga videli, proizvodeći suptilno komičan efekat kao batler i vodič kroz misterije galaksije. Ono malo kompjuterski generisanih slika deluje zastarelo, ali dovoljno lepo i, što je još bitnije, nenametljivo, dok atmosferična muzika Feldmanovog projekta Cubosity značajno doprinosi građenju opojne atmosfere. Ako ste purista, možda će vam zasmetati "ravnost" digitalne fotografije, premda je zanemarljiv njen uticaj na osvežavajući doživljaj koji Senn donosi.

III (Павел Хвалеев, 2015)

 

Bogata ruska kinematografija nema mnogo horor filmova kojima se može pohvaliti. U pokušaju da situaciju bar malo popravi, mladi reditelj Pavel Hvaleev okuplja grupicu entuzijasta i, sa petnaest hiljada evra u džepu, snima artističnu, ali "uzdržanu" i nepristupačnu mračnu fantaziju III. Za njegovu suprugu Aleksandru Hvaleevu, koja se sa iglom i koncem bolje snalazi nego sa perom, ali i za ostale članove multifunkcionalne ekipe, Tri predstavlja vatreno krštenje - i to se često da primetiti.

Priča o sestrinskoj ljubavi i povezanosti počiva na elementima direktno pozajmljenim iz bajki, kao što su šuma, ogledalo, magični broj, bolesna majka, vremenska i prostorna neodređenost. Iako ni u jednom trenutku nije dosadna, gledaoca neprekidno drži na priličnoj distanci, donoseći nevešto postavljene arhetipske likove, simpatične samo zahvaljujući "naivnosti" svojih tumača. Zadirući u svet podsvesti i šamanizma, a podstičući večno pitanje o (ne)postojanju Boga, odvija se poput kakvog košmara, a bavi se samopožrtvovanošću i suočavanjem sa unutrašnjim demonima, kao glavnim uzrocima gubitka zdravlja.

Ukoliko zanemarimo nedovoljnu iskorišćenost potencijala, u Hvaleevu ćemo prepoznati ambicioznost i avanturistički duh, odnosno želju za eksperimentisanjem i spremnost na rizik. Pod uticajem Ćelije Tarsema Sina i Sajlent hila Kristofa Gansa, a donekle čak i Tarkovskog (ili možda Sokurova?), tridesetjednogodišnji filmadžija demonstrira i sjajan osećaj za boje i kompoziciju. Isto važi i za direktora fotografije Igora Kiseljova, koji pažljivo odabrane lokacije, gradić Marburg (u Nemačkoj), spaljenu šumu, napušteni mlin, pećinu itd, uzdiže na nivo protagonista (i iznad). Digitalne korekcije u slikama izvedene su tako da ne naruše, već da intenziviraju njihovu poetičnost, mističnost i/ili oniričnost.

 

Iskustvo stečeno u elektronskom duetu Moonbeam, koji je osnovao sa bratom Vitalijem, Pavel primenjuje u stvaranju odgovarajućih muzičkih pejzaža - snenih, hladnih i "grimovskih". Za razliku od nametljivog skora iz njegovog prvenca, misterije Random, iracionalni Tri poseduje znatno prefinjeniji splet nota, pa samim tim i uravnoteženiji odnos vizuelnih i audio komponenti. Da je scenario precizniji, a režija sigurnija, Hvaleev bi imao moćniji film - zasad ima jednostavan slatkiš za oko.

Muzički predah - Animalia

Ne, nije reč o zvucima životinjskog sveta, već o kanadskoj pevačici Džil Krasnicki, koja nastupa pod pseudonimom Animalia i peva kao da je progutala Björk, Tori Amos i Dolores O'Riordan (The Cranberries). (Kako odoleti takvoj kombinaciji?!) Debi album Mouthfull of Teeth (2014), koji možete preslušati na njenoj bandcamp stranici, predstavlja hipnotišući i hotimično nepravilni spoj ćudljivog vokala sa sumorno-melanholičnom elektronskom muzikom, u isti mah oštrom i delikatnom. Osam kratkih, ali sjajnih numera povezuje snažan otpor trendovima, koji ne jenjava ni u nedavno objavljenom singlu Little Earth, vizualizovanom uz pomoć Brendona Kronenberga (Antiviral).

Egoschism

A monophantasy.

There was a piece of cheese in the bowl and then the mouse came and ate it. At the vessel's bottom, the sky opened, so that I could finally see myself...

(click to enlarge)

Der Krieger und die Kaiserin (Tom Tykwer, 2000)

Na samom kraju prošlog veka, nemački reditelj Tom Tikver odlučuje da sudbinu ponovo stavi u ruke Franke Potente, ali ovaj put njenu dobru kondiciju podređuje raskošnom talentu. Der Krieger und die Kaiserin (Princeza i ratnik, a u bukvalnom prevodu Ratnik i carica) deluje kao duhovni nastavak / pitoma verzija hit filma Lola rennt (Trči Lola, trči).

Potente briljira kao medicinska sestra Sisi (skraćeno od Simoun), čije se čudno ponašanje može pogrešno protumačiti kao mentalna zaostalost. Bliskost koju oseća prema svojim štićenicima, pacijentima psihijatrijske bolnice Birkenhof, istovremeno je zabrinjavajuća i zadivljujuća. Budući da je uz njih odrastala, njihov i svet ostalih medicinskih radnika jedini je koji poznaje. Susret sa smrću i bivšim vojnikom Bodom (odlični Beno Firman), koji joj priskače u pomoć, pokreće zupčanike introspekcije. Ljubav (ili nešto plemenitije?) vodi je do misterioznog spasioca (čoveka iz snova?), zaglavljenog u limbu traumatičnih uspomena...

Od prvog kontakta između Sisi i Bodoa, odnosno moćne scene koja se odvija ispod kamiona, Tikver vešto sugeriše da su njih dvoje povezani nevidljivim nitima. I dok ih oni, najčešće nesvesno, koriste za pletenje guste mreže oko ljudi sa kojima žive, menjajući jedno drugog, autor stvara besramno romantičnu alternativnu stvarnost u kojoj slučajnost caruje, a logika klade valja. Priču o dvema izgubljenim dušama, brižnoj i očajnoj, on tretira kao modernu nadrealističku bajku, temeljeći je na neprolaznim vrednostima, ali i rušeći stereotipe, kako o "princezama", tako i o "vitezovima". Od gledaoca očekuje da probudi dete u sebi, koje je, baš kao i onaj dečak sa početka, spremno da poveruje u "bele laži". Bešavan spoj dinamičnosti, "smicalica", pulsirajućeg skora i jarkih boja, po kojima ćete prepoznati njegovo prethodno ostvarenje, zamenjuje staloženim ritmom, delikatnijom muzikom, svedenijom paletom i boljom karakterizacijom, ostajući dosledan svom stilu.

Zahvaljujući milom izrazu lica Franke Potente, koju kamera obožava, i suzama Benoa Firmana, ma koliko bizarno to zvučalo, Tikver uspešno oslikava najtananije emocije. Tamo gde bi se mnogi reditelji udavili u baruštini patetike, on pliva u moru tišine - od ćutanja glavnih junaka kuje oružje ubojitije od njihovih reči.