Mécanix (Rémy M. Larochelle, 2003)

"Mechanical suffering... orgasmic."

Avangardna (avant-gore, ako bih se poslužio nazivom produkcije), postapokaliptična cyberpunk horor-fantazija najsažetiji je mogući opis ovog neobičnog filma. Kombinujući tradicionalnu i stop-motion animaciju sa igranom formom, Larochelle stvara jedinstvenu košmarnu bajku (jednu od najkošmarnijih!) o dehumanizovanom svetu, kojim upravljaju životinjske lešine i njihovi pakleni mehanizmi.

Jedini preživeli čovek je mladić (umetnik?), koji u sebi nosi misteriozni embrion, "poreklo svega" i izvor je spasenja od skeletne pošasti i hipnotisanih (i verovatno ludih) naučnika koji joj služe. Iako se, sudeći po ovako kratkom opisu zapleta, može zaključiti da je priča krajnje jednostavna (o "izabranom" koji spašava svet), njeno ovaploćenje odaje potpuno drugačiji utisak i gledaoca dovodi u nezgodan položaj, nemilosrdno se poigravajući njegovom percepcijom. Kompleksna, slojevita, zagonetna i, u svojoj grotesknosti, vizuelno privlačna forma Mécanixa, pod velom je prljavih i hipnotišućih sepia-tonova, a u pratnji jezivih zvučnih efekata i mračnog soundtracka. Skrivajući, pod svojim skutima, rešenja nadrealne slagalice, uvlači vas u beskrajni ciklus i ne dozvoljava da tek tako nađete izlaz iz istog, pri čemu ono malo naracije i dijalozi, takođe svedeni na minimum, samo predstavljaju otežavajuću okolnost.

Idući stopama reditelja kao što su Patrick Bokanowski, David Lynch, Shinya Tsukamoto, Jan Švankmajer, Jean-Pierre Jeunet, braća Quay, pa čak i Jim Henson (ono čupavo stvorenje kao da je "doletelo" iz Lavirinta ili Pripovedača), Larochelle se usuđuje da pusti još koji korak dalje, pa tako ovaj više nego uspešan eksperiment deluje smelije, uvrnutije i bizarnije od dela pobrojanih autora.

Kada bi noćna mora sanjala, ubeđen sam da bi bar jedan od njenih snova ličio na Mécanix...