10 Feb 2014

La leggenda di Kaspar Hauser (Davide Manuli, 2012)


Godine nulte iz Mora Y u Oblast X neimenovanog (mediteranskog?) Ostrva (koje, kako kasnije saznajemo, ne postoji ni spolja ni iznutra) stiže enigmatični mladić Kaspar Hauser, koga tumači koščata i muškobanjasta Silvia Calderoni. (A da slučajno ne zaboravite, ona na grudima i stomaku nosi tetovažu sa imenom i prezimenom glavnog junaka.) Sa namerom da od njega načini vrhunskog disk-džokeja, onesvešćenog pridošlicu usvaja brbljivi Šerif (harizmatični Vincent Gallo), nakon što gubi "groovy" dvoboj od brata blizanca, potištenog Dilera koji se bavi navođenjem NLO-a pomoću disko pokreta...

Kao što se iz kratkog opisa da zaključiti, Davide Manuli uzima potpunu umetničku slobodu u reinterpretaciji intrigantnog nirnberškog slučaja iz XIX veka, prvi put prilagođenog za veliko platno još 1974. u briljantnom Jeder für sich und Gott gegen alle (Svaki čovek za sebe i Bog protiv svih, aka Zagonetka Kaspara Hauzera) Wernera Herzoga. Izmeštanjem izobličenih, zamaskiranih ili na komadiće iskidanih istorijskih činjenica u kvazi-futuristički seting, on velikodušno, uz značajnu dozu samorionije pruža bizaran i neponovljiv spoj deadpan dramedije, tehno-vesterna i apstraktne misterije. Drzak i vragolast u eksperimentisanju, smelo se suprotstavlja šablonizovanju filmotvorstva i otvoreno ismeva holivudsku uskogrudost, kao i poremećenost društva današnjice.

Dobronameran poziv na kvalitativno šegačenje i antikonformistički plesni maraton, vrlo rado prihvataju svi članovi ekipe, čiji je farsični stereo-performans po uvrnutosti blizak ostvarenjima poput La cicatrice intérieure, The American Astronaut, Finisterrae ili Dharma Guns (La succession Starkov). Iščašeni, provokativni ili prividno banalni, njihovi dijalozi zvuče kao nadahnuta improvizacija, naročito onda kada je Gallov prekidač podešen na "high speed".

U Manulijevom šašavom mikrokosmosu, Kaspar je tabula rasa na koju Ostrvljani, überkarikature izolovane u postmodernističkom čistilištu, projektuju svoje nesigurnosti i neuroze, oblikujući legendu prema sopstvenom nahođenju. Šerif ga smatra izgubljenim kraljem, Diler potencijalnom pretnjom (ili konkurentom?), a Vojvotkinja (Claudia Gerini) prevarantom koji je došao sa namerom da uzurpira njenu vlast. Dežurni raznosilac tračeva, Sveštenik (Fabrizio Gifuni) koji je u mladosti želeo da se profesionalno bavi fudbalom, u njemu vidi sveca, koji će mu pomoći da prevaziđe krizu vere (odnosno da pronađe duhovne metke za pištolj zadenut za pojasom). Jedino su deformisani Sluga i ćutljivi Mazgar (naturščici Marco Lampis i Tonino Fenu) ravnodušni, dok bi Kurva (seksepilna Elisa Sednaoui) mogla biti ključ za rešenje Zagonetke.

Iracionalnost "priče" i ekscentričnost likova ublažane su naglašenom horizontalnošću dugih, sećanja vrednih, precizno montiranih i neretko statičnih kadrova, u kojima se pojavljuju najviše tri aktera, ne računajući jednu od završnih scena. Reditelj vešto koristi prednosti odabranih lokacija, bilo da je reč o kamenitim plažama ili oronulim objektima, čija je skromna lepota ovekovečena na zrnastoj crno-beloj fotografiji Tareka Ben Abdallaha. Arhaičnost okruženja i savremenost kostima, povezane posredstvom isključenog kabla koji visi sa Kasparovih slušalica, u isti mah su nezavisne i komplementarne. A žestoki obračun ćudljive sardinijske idile sa glasnim i pulsirajućim skorom francuskog elektro muzičara Vitalica otvara put stvaranju nadrealne atmosfere.

Ukoliko ste poklonik avangardne kinematografije, uz idiosinkratičnu, sumanuto-genijalnu Legendu o Kasparu Hauzeru najverovatnije ćete se osećati kao kod kuće - u suprotnom, bežite glavom bez obzira.

4 comments:

  1. Jedna anegdota:
    Nakon što su završene projekcije filmova Beket i The Legend of Kaspar Hauser jedna od regularnih posetiteljki novosadskog Cinema City-ja, valjda tek da bi nešto pitala, obrati se Manuliju sa konstatacijom kako je skaradno što tako lepe pejzaže Sardinije ruži crno-belom fotografijom. Manuli je iznenađeno pogleda i zatim odbrusi da su mu filmovi crno-beli upravo zato što ove mediteranske pejzaže ne podnosi snimljene u koloru.
    Naravno, ovo je još i najmanji radikalizam u njegovim filmovima. O onim radikalnijim stvarima piše gore u tekstu.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala za anegdotu! Zaslužila je da joj odbrusi. :D
      (Pretpostavljam da je i "Beket" podjednako šašav film.)

      Delete
    2. Kao što je ovo potpuno slobodna filmska obrada slučaja Kaspara Hauzera, tako je i BEKET slobodna reinterpretacija Beketovog Čekajući Godoa. BEKET je još avangardniji s narativnog aspekta, s obzirom da mu je i predložak priča bez radnje. U ovoj filmskoj verziji dva tipa besciljno lutaju X obalom i njenim Y zaleđem srećući usput različite tipove, takođe bez vizije, misije i cilja i razmenjujući međusobno besmislene repetativne dijaloge praćene repetativnom tehno muzikom. I vreme kao i mesto radnje je nepoznato (Z). Možda po ovom opisu BEKET deluje još luđe od HAUZERA, ali po meni je HAUZER ipak i luđi i bolji film.
      Odgledao sam to veće (pre skoro dve godine) oba filma. I dok se HAUZERA jasno sećam, da bih napisao nešto o BEKET-u morao sam malopre da odem na IMDB stranicu filma.

      Delete
    3. Hvala na informacijama.
      Pronađoh "Beket"-a na vimeu, ali bez titlova...

      Delete