Sa radom Kihachirōa Kawamotoa sam se upoznao pre godinu dana, putem dugometražne animacije Shisha no sho (The Book of the Dead, 2005) koja zrači mističnom budističkom ideologijom i opija gotovo lekovitom zen-aurom. Ni sam ne znam zašto mi je trebalo toliko vremena da otkrijem podjednako fascinantna kratkometražna dela, u kojima ovaj dizajner marioneta, reditelj, scenarista i animator prikazuje svet utemeljen na japanskoj tradiciji, inspirisan bunraku i kabuki scenom, sa ponekim izuzetkom, ništa manje vrednim od ostalih. Iako iza većine stoje ideje koje su za gledaoce izvan Japana teško shvatljive, budući da su ukorenjene u šintoizmu i budizmu, Kawamotove unikatne animacije pružaju neizmeran užitak (pre svega kao "slatkiši za oko"), pa sam ubeđen da u njima može uživati svaki ljubitelj stop-motion tehnike.
*Hana-Ori (Breaking of Branches is Forbidden, 1968)*
trajanje: 14 min.
Svom mladom (i luckastom) pomoćniku, stari sveštenik poverava na čuvanje prelepo rascvetalo drvo (najverovatnije) trešnje i napušta posed, ostavljajući mladića u bašti, pod krošnjom svetinje. Posle igranja i pevanja kojima pokušava da prekrati dokolicu, akolit tone u san, a ubrzo se pred kapijom pojavljuju dvojica putnika u nameri da uđu. Akolit se budi, viri kroz kapiju i odlučuje da ih ne pusti unutra. Ali, jedna poveća boca sakea izmeniće situaciju u korist lukavih posetilaca... Kawamotoov prvenac je duhovita priča o neopreznosti, a lutke su izrađene tako da samom pojavom ukazuju na njen humoristični karakter. Komunikacija je ostvarena isključivo njihovim pokretima, a kreću se po pozadinama koje su izvedene u stilu "slika plutajućeg sveta" (ukyo-e).
*Oni (The Demon, 1972)*
trajanje: 8 min.
Dva brata, lovca, odlaze na planinu da postavljaju zamke za jelenove, ostavljajući ostarelu i bolesnu majku kod kuće. Na putu kroz šumu, jedan od njih oseća nečije prisustvo. Kada mlađeg ščepa demon, stariji odapinje strelu i otkida ruku napasti. Po povratku, saznaće groznu istinu... Zasnovan na legendi iz XII veka, Oni poseduje mračniju atmosferu od svog prethodnika i prvi je od tri izleta autora u sferu horor-fantazija, koje izgledom i sadržajem podsećaju na remek-delo klasičnog japanskog filma strave, Kaidan (1964). U formi sličnoj nemom filmu, sa međutitlovima, Oni zaista ume da izazove jezu. Zanimljiv je detalj koji se odnosi na odlazak braće u lov, a to je njihov ritualni hod, koji savršeno prati ritam muzike.
*Tabi (Travel, 1973)*
trajanje: 12 min.
Eksperimentišući sa (sjajnom!) kolažnom animacijom i zaostavštinom evropskog nadrealizma, Kawamoto pokazuje da se vrlo dobro snalazi i u drugačijem okruženju, daleko od rodnog tla i od onog u čemu se već dokazao. Dok početak i kraj, sa smenom crno-belih fotografija, podsećaju na Markerov foto-roman, La Jetèe (1962), ono između je vrhunski, iskonski nadrealizam, dostojan Salvadora Dalía. A kad ugledate zelenog čovečuljka koji sedi na stepeništu bez početka i kraja, jedući nerođenu decu, postaje jasno da je neki uvrnuti Japanac tu umešao svoje prste...
*Shijin no Shōgai (A Poet's Life, 1974)*
trajanje: 19 min.
Okrećući se opet "cut-out" animaciji, ovaj put kroz ekranizaciju priče "japanskog Kafke", Kōbōa Abea, Kawamoto se bavi socijalnim temama. Sav u depresivnim sepija tonovima, najčešće u odsustvu muzike, a tu i tamo isprekidan opominjućim zvucima ili setnim klavirskim melodijama, Shijin no Shōgai govori o siromaštvu, "prednostima" i "vrednostima" kapitalizma, kao i o krhkosti ljudskog života, pod košmarno-nadrealnim velom.
*Dōjōji (Dojoji Temple, 1976)*
trajanje: 19 min.
Sveštenik i akolit putuju ka hramu Dojoji, drumom ispunjenim hodočasnicima. Umorni od dugog puta, odlučuju da prenoće u kući mlade udovice, koja se zaljubljuje u sveštenikovog saputnika. Kako bi se odupreo njenim čarima, mladić lažno obećava da će joj se vratiti kada završi hodočašće. Ne verujući njegovim rečima, pomahnitala udovica kreće u potragu, dok je goruća strast polako izobličuje i pretvara u neman... Nalik početničkim ostvarenjima, Dōjōji deluje kao narodno predanje, ono koje je poslužilo i kao podloga za istoimenu Nōgaku predstavu, dok su dijalozi zamenjeni pokretima marioneta.
*Kataku (House of Flame, 1979)*
trajanje: 19 min.
Treći u Kawamotoovom istraživanju horora, Kataku, u najkraćim crtama bi se mogao opisati kao romantična i tragična priča sa duhovima, o smernoj devojci za čiju su se ljubav borili pesnik i ratnik. Mračna, poetična i setna, Kuća plamenova je ugledni primer rediteljevog jedinstvenog stila (što ne znači da ostali filmići nisu) i oličenje njegove neizmerne ljubavi prema bogatom nasleđu Japana. Maestralno, u svakom pogledu.
*Fusha no Sha (To Shoot Without Shooting, 1988)*
trajanje: 25 min.
U Odstrelu bez strele, ovaj autor nastavlja sa promovisanjem istočnjačkog folklora i religije, samo što sada prelazi na teritoriju Kine, vođen delom Atsushija Nakajime. Fusha no sha govori o iskušenjima, upornosti i istrajnosti Ji Changa, mladog strelca, koji želi (i uspeva) da postane najbolji u svom "zanatu". Po načinu na koji servira narodne mudrosti i naravoučenija, To Shoot Without Shooting se može smatrati najuniverzalnijom od svih tradicijom prožetih animacija.
*Iburi-Hime matawa Nemuri-Hime (Briar-Rose or Sleeping Beauty, 1990)*
trajanje: 21 min.
Najbolje ili bar najprovokativnije adaptacije bajki su upravo one koje se usuđuju da se udalje od kanona, razbijajući iluziju uvođenjem sebi svojstvenih novina (The Company of Wolves, Le Dernier Chaperon Rouge, Snow White: A Tale of Terror, korejski Hansel & Gretel). Takva je i Uspavana lepotica, po ideji Kyōko Kishide, koja preuzima i ulogu naratora, a u nadahnutoj Kawamotoovoj režiji i saradnji sa Kratky Film Praha i studijom Jiřía Trnke, njegovog "učitelja". Sveža, drska i psihoanalitička interpretacija svima dobro poznate fantazije donosi revolucionarni preokret u ključnom trenutku, na petnaesti rođendan radoznale Ružice i marginalizuje princa šarmantnog. Izvanredni kostimi lutaka i upečatljiva scenografija oživljavaju Evropu srednjeg veka.
*Fuyu no Hi (Winter Days, 2003)*
trajanje: 39 min.
Fuyu no Hi je posveta (i to kakva!) pesniku Matsuou Bashōu, odnosno vizuelizacija jedne od njegovih renku pesama. Kawamoto okuplja vodeće svetske (manje-više underground) animatore (Raoul Servais, Aleksandr Petrov, Kōji Yamamura...), pa njih trideset i petoro dobija zadatak da u sliku pretoči 36 strofa, od kojih bi svaka trebalo da traje bar pola minuta. Počev od kolažne, preko stop-motion, dvodimenzionalne & trodimenzionalne, claymation i rotoskopske animacije, pa sve do onih koje kao da su izrađene flomasterima, temperama, voštanim ili drvenim bojama, Fuyu no Hi se magično transformiše, poput gusenice koja postaje leptir, da bi se ponovo vratila u svoj prvobitni oblik. Svaka strofa ogledalo je specifične stilizacije, a zajedničko im je to što su artistični proizvod nečije razuzdane mašte i neospornog talenta. Zimski dani su karneval snova i pokazatelj da (ekperimentalna) animacija ne poznaje granice.
Preporuka:
Recenzija Knjige mrtvih, Deana Bowmana, @ midnighteye.com
Intervju sa Kihachirom Kawamotoom, @ midnighteye.com
*Hana-Ori (Breaking of Branches is Forbidden, 1968)*
trajanje: 14 min.
Svom mladom (i luckastom) pomoćniku, stari sveštenik poverava na čuvanje prelepo rascvetalo drvo (najverovatnije) trešnje i napušta posed, ostavljajući mladića u bašti, pod krošnjom svetinje. Posle igranja i pevanja kojima pokušava da prekrati dokolicu, akolit tone u san, a ubrzo se pred kapijom pojavljuju dvojica putnika u nameri da uđu. Akolit se budi, viri kroz kapiju i odlučuje da ih ne pusti unutra. Ali, jedna poveća boca sakea izmeniće situaciju u korist lukavih posetilaca... Kawamotoov prvenac je duhovita priča o neopreznosti, a lutke su izrađene tako da samom pojavom ukazuju na njen humoristični karakter. Komunikacija je ostvarena isključivo njihovim pokretima, a kreću se po pozadinama koje su izvedene u stilu "slika plutajućeg sveta" (ukyo-e).
*Oni (The Demon, 1972)*
trajanje: 8 min.
Dva brata, lovca, odlaze na planinu da postavljaju zamke za jelenove, ostavljajući ostarelu i bolesnu majku kod kuće. Na putu kroz šumu, jedan od njih oseća nečije prisustvo. Kada mlađeg ščepa demon, stariji odapinje strelu i otkida ruku napasti. Po povratku, saznaće groznu istinu... Zasnovan na legendi iz XII veka, Oni poseduje mračniju atmosferu od svog prethodnika i prvi je od tri izleta autora u sferu horor-fantazija, koje izgledom i sadržajem podsećaju na remek-delo klasičnog japanskog filma strave, Kaidan (1964). U formi sličnoj nemom filmu, sa međutitlovima, Oni zaista ume da izazove jezu. Zanimljiv je detalj koji se odnosi na odlazak braće u lov, a to je njihov ritualni hod, koji savršeno prati ritam muzike.
*Tabi (Travel, 1973)*
trajanje: 12 min.
"In a crowded city, a young Japanese woman dreams of taking a holiday to Europe. However, her journey in this foreign land turns out to be not so much a respite as a surreal nightmare, in which the repeated thwarting of her efforts to reunite with her lover from a past life come to echo the identification by the Buddha of the eight sufferings in the world..."
Eksperimentišući sa (sjajnom!) kolažnom animacijom i zaostavštinom evropskog nadrealizma, Kawamoto pokazuje da se vrlo dobro snalazi i u drugačijem okruženju, daleko od rodnog tla i od onog u čemu se već dokazao. Dok početak i kraj, sa smenom crno-belih fotografija, podsećaju na Markerov foto-roman, La Jetèe (1962), ono između je vrhunski, iskonski nadrealizam, dostojan Salvadora Dalía. A kad ugledate zelenog čovečuljka koji sedi na stepeništu bez početka i kraja, jedući nerođenu decu, postaje jasno da je neki uvrnuti Japanac tu umešao svoje prste...
*Shijin no Shōgai (A Poet's Life, 1974)*
trajanje: 19 min.
"This snow was not the same as other snow. But since it was made of crystallized dreams and spirit and hope, this difference was only natural, of course."
Okrećući se opet "cut-out" animaciji, ovaj put kroz ekranizaciju priče "japanskog Kafke", Kōbōa Abea, Kawamoto se bavi socijalnim temama. Sav u depresivnim sepija tonovima, najčešće u odsustvu muzike, a tu i tamo isprekidan opominjućim zvucima ili setnim klavirskim melodijama, Shijin no Shōgai govori o siromaštvu, "prednostima" i "vrednostima" kapitalizma, kao i o krhkosti ljudskog života, pod košmarno-nadrealnim velom.
*Dōjōji (Dojoji Temple, 1976)*
trajanje: 19 min.
Sveštenik i akolit putuju ka hramu Dojoji, drumom ispunjenim hodočasnicima. Umorni od dugog puta, odlučuju da prenoće u kući mlade udovice, koja se zaljubljuje u sveštenikovog saputnika. Kako bi se odupreo njenim čarima, mladić lažno obećava da će joj se vratiti kada završi hodočašće. Ne verujući njegovim rečima, pomahnitala udovica kreće u potragu, dok je goruća strast polako izobličuje i pretvara u neman... Nalik početničkim ostvarenjima, Dōjōji deluje kao narodno predanje, ono koje je poslužilo i kao podloga za istoimenu Nōgaku predstavu, dok su dijalozi zamenjeni pokretima marioneta.
*Kataku (House of Flame, 1979)*
trajanje: 19 min.
Treći u Kawamotoovom istraživanju horora, Kataku, u najkraćim crtama bi se mogao opisati kao romantična i tragična priča sa duhovima, o smernoj devojci za čiju su se ljubav borili pesnik i ratnik. Mračna, poetična i setna, Kuća plamenova je ugledni primer rediteljevog jedinstvenog stila (što ne znači da ostali filmići nisu) i oličenje njegove neizmerne ljubavi prema bogatom nasleđu Japana. Maestralno, u svakom pogledu.
*Fusha no Sha (To Shoot Without Shooting, 1988)*
trajanje: 25 min.
"The greatest deed is to refrain from action. The essence of speech is silence. The ultimate in archery requires no shot."
U Odstrelu bez strele, ovaj autor nastavlja sa promovisanjem istočnjačkog folklora i religije, samo što sada prelazi na teritoriju Kine, vođen delom Atsushija Nakajime. Fusha no sha govori o iskušenjima, upornosti i istrajnosti Ji Changa, mladog strelca, koji želi (i uspeva) da postane najbolji u svom "zanatu". Po načinu na koji servira narodne mudrosti i naravoučenija, To Shoot Without Shooting se može smatrati najuniverzalnijom od svih tradicijom prožetih animacija.
*Iburi-Hime matawa Nemuri-Hime (Briar-Rose or Sleeping Beauty, 1990)*
trajanje: 21 min.
Najbolje ili bar najprovokativnije adaptacije bajki su upravo one koje se usuđuju da se udalje od kanona, razbijajući iluziju uvođenjem sebi svojstvenih novina (The Company of Wolves, Le Dernier Chaperon Rouge, Snow White: A Tale of Terror, korejski Hansel & Gretel). Takva je i Uspavana lepotica, po ideji Kyōko Kishide, koja preuzima i ulogu naratora, a u nadahnutoj Kawamotoovoj režiji i saradnji sa Kratky Film Praha i studijom Jiřía Trnke, njegovog "učitelja". Sveža, drska i psihoanalitička interpretacija svima dobro poznate fantazije donosi revolucionarni preokret u ključnom trenutku, na petnaesti rođendan radoznale Ružice i marginalizuje princa šarmantnog. Izvanredni kostimi lutaka i upečatljiva scenografija oživljavaju Evropu srednjeg veka.
*Fuyu no Hi (Winter Days, 2003)*
trajanje: 39 min.
Fuyu no Hi je posveta (i to kakva!) pesniku Matsuou Bashōu, odnosno vizuelizacija jedne od njegovih renku pesama. Kawamoto okuplja vodeće svetske (manje-više underground) animatore (Raoul Servais, Aleksandr Petrov, Kōji Yamamura...), pa njih trideset i petoro dobija zadatak da u sliku pretoči 36 strofa, od kojih bi svaka trebalo da traje bar pola minuta. Počev od kolažne, preko stop-motion, dvodimenzionalne & trodimenzionalne, claymation i rotoskopske animacije, pa sve do onih koje kao da su izrađene flomasterima, temperama, voštanim ili drvenim bojama, Fuyu no Hi se magično transformiše, poput gusenice koja postaje leptir, da bi se ponovo vratila u svoj prvobitni oblik. Svaka strofa ogledalo je specifične stilizacije, a zajedničko im je to što su artistični proizvod nečije razuzdane mašte i neospornog talenta. Zimski dani su karneval snova i pokazatelj da (ekperimentalna) animacija ne poznaje granice.
Preporuka:
Recenzija Knjige mrtvih, Deana Bowmana, @ midnighteye.com
Intervju sa Kihachirom Kawamotoom, @ midnighteye.com
No comments:
Post a Comment