16 May 2015

Le lit de la vierge (Philippe Garrel, 1969)

"Mali Isus u školicu ide,
od nošenja krsta ramena mu bride."
(slobodan preprev)


Citiranim stihovima počinje pesmica kojom Bogorodica (Zuzu, jedna od ikona 60-ih i 70-ih) pokušava da uteši svog sina (Pjer Klementi), nakon što mu pomaže da se (iz talasa) popne na lebdeći krevet i obaveštava o dramatičnom begu jedne porodice iz Istočnog Berlina. Ubeđujući ga, snuždenog i gnevnog na oca, da će ga ljudi saslušati i slediti, daje mu megafon i šalje u svet. Međutim, Spasitelju su sva vrata zatovrena, a Marija Magdalena (opet Zuzu) zahteva još kamenja za svoju kolekciju.

Delirična, ikonoklastična i gorko ironična, kvazi-satirična fantazija Filipa Garela (La cicatrice intérieure) jasno aludira na majsku revoluciju iz '68, kanališući razočaranje mladih buntovnika koji su u njoj učestvovali. Sa jedne strane, pruža simboličku sliku perioda u kojem je nastala, dok sa druge, čvrsto stoji kao večni spomenik umetničkoj slobodi. Sačinjena od niza relativno dugih (sporadično i predugih) kadrova-sekvenci, koje neretko deluju kao odjeci grozničavih snova, a navodno snimljena pod uticajem LSD-a, predstavlja melanholično-romantizovani portret kontra-kulture i mesijanske zablude. U Klementijevom tumačenju, Isus je otelovljenje otuđenosti, usamljenosti, dezorijentisanosti i nedostatka samopouzdanja, ali i empatije za potlačene i marginalizovane.

Alegorične scene, u koje su upletene mitološke i frojdovske implikacije, lepotu duguju izvrsnoj crno-beloj fotografiji i eksperimentalnom skoru - zanimljivom amalgamu ambijentalnih zvukova, psihodeličnog roka i avangardnog folka (Niko i Džon Kejl). Ostaju upečatljive čak i onda kada reditelj odmakne predaleko u bežanju od stvarnosti, a njegov prkos počne da gubi oštrinu... I možda će ovo zvučati otrcano, ali Devičin krevet (iz naslova) većini gledalaca neće biti udoban.

No comments:

Post a Comment