1 Aug 2015

Od Irana do Hong Konga - još dva azijska filma za početak avgusta

Cheraghi dar meh (Panahbarkhoda Rezaee, 2008)

U prvom dugometražnom filmu iranskog reditelja Panabarhode Rezea, nastalog pod uticajem Tarkovskog (Nostalgija) i Sokurova (Majka i sin), velelepni kadrovi obojeni melanholijom nižu se kao stihovi kakve poeme o usamljenosti. Minimalistički scenario Hoseina Saberija prati udovicu Ranu i njenog ostarelog i bolešljivog oca u rutinskim poslovima, koji im obezbeđuju golu egzistenciju u maglom okovanoj planini.

Okruženje protagonista u isti mah deluje spokojno i zlokobno - visoki četinari kao da im poručuju: "Mi ćemo ostati ovde i nakon vaše smrti i pobrinuti se da budete prepušteni zaboravu." A neminovan kraj se iz jutra u jutro sve više približava, čineći radnje poput pletenja, pecanja, pravljenja ćumura i popravke petrolejskih lampi apsurdnim. Međutim, Reze ne dopušta banalnosti da se otme kontroli, pretvarajući je u čistu vizuelnu poeziju - svaki trenutak iz skromnog života svojih junaka ovekovečuje sumornom, ali magičnom slikom, zahvaljujući impresivnoj fotografiji Alimohamada Gasemija. Svedenim dijalozima i ambijentalnim zvukovima, u odsustvu muzike, postiže gustu meditativnu atmosferu, neretko naglašavajući čovekovu ništavnost u poređenju sa prirodom (ili, šire posmatrano, vaseljenom). Uprkos tome, "jesenja" drama Svetlo u magli nije potpuno obavijena crnim i neprozirnim velom tišine - iskrica nade još uvek tinja, baš kao i onaj stidljivi plamičak u epilogu... 


Si Fei (a.k.a. Guilty) (Wong Pak-Kei, 2015)

Da li zbog negativnih kritika koje je dobio za komediju Siu je yau sam (S for Sex, S for Secrets) ili iz nekih drugih pobuda, Huang Baiđi okreće novi list i snima hiperstilizovanu (anti)romantičnu dramu sa elementima (krvavog) trilera. Istražujući samoprezir, usamljenost i uticaj trauma iz detinjstva, poručuje da je ljubav gotovo jednaka bolesti i donosi priču o iščašenom i turbulentnom odnosu dvoje marginalizovanih ljudi.

Zbog gadno unakaženog lica, Kit je primoran da čami u senkama trošne kolibe od otpadnog materijala, (prilično) zarađujući kao plaćeni ubica. Kada upozna prostitutku Ting Ting, odlučuje da otkupi njenu slobodu od makroa, ni ne sanjajući da će mu život postati još mizerniji. Ču Po-Hao i Lidi Li Jue-Tong, oboje glumci i manekeni, odlično se snalaze u ulogama neuravnoteženih individua, čiji su psihološki ožiljci mnogo dublji od belega na koži. Dok on polagano osvaja gledaočeve simpatije, ona se iz ranjene košute preobražava u sadistički nastrojenu vučicu, gladnu osvete. Tajne koje kriju jedno od drugog kidaju slabašne konce koji njihovu nastranu mikro-porodicu održavaju celovitom, da bi u završnici sa preokretom izašle na videlo. Baiđi nije baš uvek precizan pri određivanju ritma filma, ali jeste vešt u spravljanju slatkiša za oko. U "otrovnim" nijansama žute i zelene, koje dominiraju sjajnim svetlosnim i kolorističkim rešenjima, ogleda se nezdrava zajednica, čiji raspad je najavljen sveprisutnom oronulošću. "Naoštreni" elektronski skor i par scena groteskne sadržine upotunjuju preovlađujuć osećaj nelagode.

No comments:

Post a Comment