9 Mar 2015

Hadaka no Shima (Kaneto Shindō, 1962)


Voda. Sklad. Sunce. Spokoj. Tišina... Ne dajte se zavarati prvobitnim asocijacijama, jer egzistencijalistička drama Hadaka no Shima (Golo ostrvo) ne donosi idiličnu priču. Život kakav (svojevoljno izolovani) glavni junaci vode nije nimalo lak i svaki se pogrešan korak kažnjava. Ali njima, reklo bi se, ne smeta zaostajanje za modernim svetom - oni kao da su rođeni za mukotrpan rad. Takvi (pasivni?) susreću se i sa smrću.

Za četvoročlanu porodicu, nastanjenu na ostrvcetu posred Unutrašnjeg mora (Seto Naikai), čamac je od esencijalne važnosti. Svakodnevno, Majka i Otac po nekoliko puta odlaze do prilično udaljene luke, kako bi odatle dopremili slatku vodu. Po povratku, napunjena vedra postavljaju na obramicu i, bukvalno nogu pred nogu, penju se uzbrdo zavojitim stazama. Treba zaliti ono malo useva, utoliti žeđ i napuniti bačvu za kupanje - jedno od sitnih zadovoljstava na kraju repetitivnog ciklusa.

U brutalnoj poeziji strogih rutinskih (sizifovskih?) rituala leži magija - njihova hipnotišuća moć gotovo je nemerljiva. Jednostavnost je ključ, a Kaneto Šindo, ljubiteljima horora verovatno poznat po ostvarenjima Onibaba (1964) i Yabu no Naka no Kuroneko (1968), to jako dobro zna. Bez ijednog dijaloga, on nadahnuto slika portret čovekove istrajnosti i opstanka, ostavljajući vam dosta prostora za najrazličitija (neretko i kontradiktorna) tumačenja. Pod velikim je znakom pitanja da li, vođen nostalgijom, autor peva himnu selu ili kritikuje stagnaciju; slavi li rezultate rintanja ili ukazuje na uzaludnost istog. Ako se uzme u obzir i njegova borba za očuvanje sopstvene produkcijske kuće Kindai Eiga Kyokai, u ono vreme na ivici bankrotstva, u delu se uočava i snažan lični pečat. (A taj trud i ulaganja jesu urodili plodom, s obzirom na priznanja koja su usledila i spasila spomenutu kompaniju.)

Iznenadna tragedija koja pogađa protagoniste može se posmatrati kao simbol svih nesreća koje su zadesile Japan, dok reakcija ožalošćenih odražava nadljudsku izdržljivost Japanaca, tj. sposobnost da se poput feniksa uzdignu iz pepela. Psihički slom koji jedno od njih doživljava u poslednjem, izuzetno dirljivom činu, sasvim je razumljiv i oprostiv, a ponovno vraćanje teškom poslu vredno je divljenja. Život se nastavlja, a domaćinstvo ne sme da trpi. Na lica se vraćaju umor i zabrinutost, ali je nezadovoljstvo i dalje potisnuto, negde uz sanjarenja o komforu.

Uz prelepu, ali okrutnu prirodu pažljivo odabrane lokacije, ogoljenost ove "pastorale" deluje umirujuće. Narativ, karakterizacija, kompozicija kadrova i muzički skor su minimalistički i upravo je odsustvo suvišnih detalja ono što im daje snagu. Pogled i pokret igraju značajne uloge. Čist kao suza, Hadaka no Shima je film koji pleni svojom skromnošću, podstičući gledaoca da od sebe samog nikad ne odustane.

No comments:

Post a Comment