Rose, c’est Paris (Bettina Rheims & Serge Bramly, 2010)

"Ovo nije film." - poručuju na početku fotografkinja Betina Rams i pisac Serž Bremli, citirajući reči francuskog avangardiste Remona Rusela, po kome "delo ne sme da sadrži ništa iz stvarnosti, već samo imaginarne kombinacije". Inspirisani palp feljtonom Fantômas sa početka XX veka i delima nadrealista, oni stvaraju igranu verziju istoimenog monografa; svojevrsnu odu ženskoj lepoti i omaž gradu svetlosti.

Rose, c’est Paris donosi melanž video art eseja, neobjašnjive misterije i prefinjene softcore erotike u nizu delirično očaravajućih tableaux vivants. Hir za hirom, fetiš za fetišom, autorski (i bračni) par oslikava bizaran, provokativan i simbolima krcat portret Pariza, zavirujući u svaki njegov kutak, bilo da je reč o groblju, kasapnici, luksuznom apartmanu ili napuštenoj fabrici. Njihove upečatljive vizuelne kompozicije često prodiru u domen iracionalnog - "Brineta, lopata i skelet", "Plavuša sa Lenjinovom bistom" i "Posrnula časna sestra" neke su od šifri pod kojima bi mogle da budu zavedene.

Sve vreme, okreću vas na "podmuklom ringišpilu" lucidnih sećanja i neostvarenih želja, otmenih utvara, zamenjenih identiteta i nastranih fantazija, ne prekoračujući granicu dobrog ukusa. Pričom o nestanku Roz, jedne od sestara bliznakinja (Inge van Brujstegem) aludiraju na foto-roman Ljubav na levoj obali (1954) Eda van der Elskena. A u britke halucinogene sekvence suptilno upliću reference na radove drugih umetnika - Mena Reja, Marsela Dišana, Renea Magrita, Salvadora Dalija, Luisa Bunjuela, Alana Rob-Grijea i Dejvida Linča.

Šta se dogodilo sa devojkom - kidnapovanje, ubistvo ili nešto treće? Da li je ona uopšte postojala ili je reč o uobrazilji neimenovane junakinje? Nekoliko teorija, od kojih R&B grade izvitoperenu narativnu strukturu, postavljaju je u ulogu gejše, teroriste, neveste, konobarice, kabaretske igračice, slepog harmonikaša i člana pank-bande uzgajivačica cveća. I nijedna od ovih pretpostavki nije oslobođena lanaca mitova i podsvesti. Istinu možda znaju sirena u bakalnici i Đokonda u metrou...

Živi bokor ruža (Eva Doll) označava početak i kraj snoviđajnog ciklusa, u kojem se, pored anonimnih glumica i lepotica u različitim stadijumima obnaženosti, pojavljuju i poznatija lica - Mišel Jeo (kineski fantom), Naomi Kembel (pacijentkinja), Monika Beluči (duh Gale Dali), Lea Sejdu (grizeta u akvaduktu) i Šarlot Rempling (enigmatična madam Žako).

Kako ga god kategorisali, Rose, c’est Paris je estetski trijumf, koji akt predstavlja u novom svetlu, iznenađujući gledaoca iz minuta u minut.