Da li je moguće da delo sedme umetnosti bude dopadljivo (i više od toga), a da se iza motiva i postupaka glavnih junaka ne krije (gotovo) ništa supstancijalno? Pozitivan odgovor na ovo pitanje pruža Šimoteov šarmantni rediteljski prvenac, u kojem trio mladih ljudi uživa u slatkim plodovima eskapizma, stvarajući kratkotrajno kraljevstvo monotonije.
Kuro (Airi Kido) obavlja posao prodavačice u pekari i sanjari o tome da zameni gazdu u mešenju testa. Zbog zabušavanja na radnom mestu dobija otkaz, nakon čega priređuje nekoliko nestašluka po gradu. Igrom slučaja upoznaje pozorišnog reditelja Goua (Hideo Nakaizumi), koji je upravo ostao bez glavne glumice. Od "žrtava" njenih ludorija spasava je velikom mrežom za hvatanje leptirova, odvozeći je izvan Tokija svojim "vintage" autom. Ubrzo im se pridružuje i fotograf Eito, čija je veza sa verenicom Nanom (Vakana Matsumoto) ozbiljno poljuljana, a koji ih dovodi u napuštenu priobalnu gostionicu pokojnog ujaka.
Daleko od vreve užurbane metropole i sopstvenih, prividno besciljnih života u njoj, oni provode dane u izležavanju, dugim šetnjama, guranju zida od stena ili igranju tenisa na Wii-u i na terasi, zamišljajući da su na Vimbldonu. Njihovo ménage-à-trois gluvarenje Šimote predstavlja kroz niz ekscentričnih, vizuelno upečatljivih skečeva, znalački začinjenih fizičkim i deadpan humorom, a snimljenih u jednom kadru, iz razloga "naglašavanja emotivne distance", kako sam tvrdi. Svodeći dijaloge na minimum i odstranjujući muzičku pratnju, oslanja se na hemiju između troje simpatičnih glumaca, čineći je vidljivom u (ne)dešavanjima koje precizno oslikava. "Mlečnim" bojama suprotstavlja žute, plave i crvene detalje, koji verovatno simbolizuju jarku, ali duboko potisnutu želju za ostvarivanjem slobode duha, potpunosti ili "normalne" veze.
Naslovom, koji zvuči isto kao japanski prevod Godarovog Bande à part (1964), autor otkriva glavni izvor inspiracije, s tim što njegov film deluje svežije, žovijalnije i razigranije, uprkos sveprisutnoj antiklimaktičnosti. Možda tajna ove vragolaste dramedije / sinematskog eksperimenta leži u onim neuhvatljivim idiosinkrazijama, karakterističnim za Daleki istok?
No comments:
Post a Comment