Το όνειρο του σκύλου (Αγγελος Φραντζης, 2005)
Tokom generalne probe, operska pevačica ostaje bez glasa, a kradljivac njenog "oruđa" gine u podrumskoj pucnjavi. Introvertni turistički agent, koji je možda sve to sanjao, po povratku kući zatiče ispražnjen stan (i kutiju sa biskvitima). Slučaj, koji bez odlaganja prijavljuje policiji, dolazi u ruke kapetana sa psihičkim moćima. Gatara, istražiteljeva bliska saradnica, proriče mladiću koji pati od nesanice da će sresti devojku svog života još pre zore. Ispostavlja se da je to kapetanova kćer - glumica koja na kraju dečje predstave o Trnovoj Ružici pada u komu. U istoj noći, crvenokosa kurva pronalazi čarobni štapić, uz čiju pomoć ostvaruje sve rođendanske želje i još poneku pride...
Prikladno opisana kao "intrigantna mešavina policijskog filma, magičnog realizma i linčovske odiseje" (MeetUp), urbana fantazija Το όνειρο του σκύλου (To oneiro tou skylou / San jednog psa) vodi gledaoca u nesvakidašnji obilazak Atine, predstavljajući mu ovaj grad kao lavirint sa brojnim ćorsokacima. Dajući novo značenje igri slučaja, reditelj Angelos Francis i njegov koscenarist Spiros Krimbalis oslanjaju se na logiku snova - pokreću mehanizme podsvesti svojih likova, ali im ne dopuštaju da nad njima preuzmu potpunu kontrolu. Kamera, koja ih prati u naizgled besciljnom tumaranju po polumračnim ulicama, pasažima i hodnicima, gotovo se nikada ne zaustavlja, kao da pokušava da uhvati Hipnosa na delu. Sve je iluzija - hotel, javna kuća i prodavnica rasvete dele naziv "La Mirage", spavaća soba se preobražava u diskoteku, a balon napunjen sopranom pojavljuje se i na javi, u skrovitom magacinu preprodavaca kompakt-diskova. Zahvaljujući zrnastoj fotografiji, film deluje dosta starije, kao da pripada prošloj eri u kojoj se eksperimentisalo češće i odvažnije, dok stvaranju čudne atmosfere doprinosi ćudljivi elektronski skor Coti K.-a, uz valcer iz baleta Uspavana lepotica (P. I. Čajkovski), koji je iskorišćen kao lajt-motiv.
Μέσα στο δάσος (Αγγελος Φραντζης, 2010)
Afinitet prema zasićenim bojama, koje su sporadično parale atinski mrak u Snu jednog psa, Francis pokazuje i u svom trećem, a zasad poslednjem celovečernjem ostvarenju. U isti mah sirov i oniričan, Μέσα στο δάσος (Mesa sto dasos / U šumi) izmiče svakoj kategorizaciji, a najpribližnije bi se mogao opisati kao spoj kvazi-misterije, video-art-a, dokumentarca i romantične drame. Bez pravog zapleta i sa svedenim dijalozima, "priča" počiva na improvizaciji troje neiskusnih, ali smelih i snalažljivih glumaca, istražujući odnos neimenovanih protagonista u procesu oslobađanja i širenja (omni)seksualne energije.
Primenom jeftine i danas mnogima dostupne opreme - (amaterskog) digitalnog fotoaparata, snimača zvuka i laptop računara, postignut je retro izgled (intimnog) zapisa sa super osmice. Autor, kako sam kaže na zvaničnom blogu, dopušta sebi da se, što je više moguće, približi Katji, Nejtanu i Jakovosu, ne bi li i sam postao deo sladostrasnog jedinstva, u nameri da materijalizuje emocije. I zaista mu polazi za rukom da na slike precizno prenese njihovu snagu, nejasnoću, uzburkanost i, konačno, erupciju, pri tom se predajući uticaju netaknute i zagonetne prirode. Inspiraciju crpe iz različitih izvora (klasičnih bajki, found footage filmova, umetnosti fovizma i nadrealizma itd), upotrebljavajući jezik iskonskih simbola (drvo, voda, kamen, vatra, krv, sperma). Trio glavnih junaka definiše putenošću, ali i zbunjenošću i otuđenošću od ostatka sveta, prikazujući samootkrivanje i konfrontaciju kao ritual inicijacije, koji počinje na planinskom proplanku, nastavlja se u šumi (i napuštenoj crvenoj brvnari), a završava na izolovanoj plaži. Erotsku napetost, koja izbija iz brojnih scena, Francis naglašava tišinom, koju tek povremeno prekidaju ambijentalni zvuci i minimalistički dronovi Coti K.-a.
Tokom generalne probe, operska pevačica ostaje bez glasa, a kradljivac njenog "oruđa" gine u podrumskoj pucnjavi. Introvertni turistički agent, koji je možda sve to sanjao, po povratku kući zatiče ispražnjen stan (i kutiju sa biskvitima). Slučaj, koji bez odlaganja prijavljuje policiji, dolazi u ruke kapetana sa psihičkim moćima. Gatara, istražiteljeva bliska saradnica, proriče mladiću koji pati od nesanice da će sresti devojku svog života još pre zore. Ispostavlja se da je to kapetanova kćer - glumica koja na kraju dečje predstave o Trnovoj Ružici pada u komu. U istoj noći, crvenokosa kurva pronalazi čarobni štapić, uz čiju pomoć ostvaruje sve rođendanske želje i još poneku pride...
Prikladno opisana kao "intrigantna mešavina policijskog filma, magičnog realizma i linčovske odiseje" (MeetUp), urbana fantazija Το όνειρο του σκύλου (To oneiro tou skylou / San jednog psa) vodi gledaoca u nesvakidašnji obilazak Atine, predstavljajući mu ovaj grad kao lavirint sa brojnim ćorsokacima. Dajući novo značenje igri slučaja, reditelj Angelos Francis i njegov koscenarist Spiros Krimbalis oslanjaju se na logiku snova - pokreću mehanizme podsvesti svojih likova, ali im ne dopuštaju da nad njima preuzmu potpunu kontrolu. Kamera, koja ih prati u naizgled besciljnom tumaranju po polumračnim ulicama, pasažima i hodnicima, gotovo se nikada ne zaustavlja, kao da pokušava da uhvati Hipnosa na delu. Sve je iluzija - hotel, javna kuća i prodavnica rasvete dele naziv "La Mirage", spavaća soba se preobražava u diskoteku, a balon napunjen sopranom pojavljuje se i na javi, u skrovitom magacinu preprodavaca kompakt-diskova. Zahvaljujući zrnastoj fotografiji, film deluje dosta starije, kao da pripada prošloj eri u kojoj se eksperimentisalo češće i odvažnije, dok stvaranju čudne atmosfere doprinosi ćudljivi elektronski skor Coti K.-a, uz valcer iz baleta Uspavana lepotica (P. I. Čajkovski), koji je iskorišćen kao lajt-motiv.
Μέσα στο δάσος (Αγγελος Φραντζης, 2010)
Afinitet prema zasićenim bojama, koje su sporadično parale atinski mrak u Snu jednog psa, Francis pokazuje i u svom trećem, a zasad poslednjem celovečernjem ostvarenju. U isti mah sirov i oniričan, Μέσα στο δάσος (Mesa sto dasos / U šumi) izmiče svakoj kategorizaciji, a najpribližnije bi se mogao opisati kao spoj kvazi-misterije, video-art-a, dokumentarca i romantične drame. Bez pravog zapleta i sa svedenim dijalozima, "priča" počiva na improvizaciji troje neiskusnih, ali smelih i snalažljivih glumaca, istražujući odnos neimenovanih protagonista u procesu oslobađanja i širenja (omni)seksualne energije.
Primenom jeftine i danas mnogima dostupne opreme - (amaterskog) digitalnog fotoaparata, snimača zvuka i laptop računara, postignut je retro izgled (intimnog) zapisa sa super osmice. Autor, kako sam kaže na zvaničnom blogu, dopušta sebi da se, što je više moguće, približi Katji, Nejtanu i Jakovosu, ne bi li i sam postao deo sladostrasnog jedinstva, u nameri da materijalizuje emocije. I zaista mu polazi za rukom da na slike precizno prenese njihovu snagu, nejasnoću, uzburkanost i, konačno, erupciju, pri tom se predajući uticaju netaknute i zagonetne prirode. Inspiraciju crpe iz različitih izvora (klasičnih bajki, found footage filmova, umetnosti fovizma i nadrealizma itd), upotrebljavajući jezik iskonskih simbola (drvo, voda, kamen, vatra, krv, sperma). Trio glavnih junaka definiše putenošću, ali i zbunjenošću i otuđenošću od ostatka sveta, prikazujući samootkrivanje i konfrontaciju kao ritual inicijacije, koji počinje na planinskom proplanku, nastavlja se u šumi (i napuštenoj crvenoj brvnari), a završava na izolovanoj plaži. Erotsku napetost, koja izbija iz brojnih scena, Francis naglašava tišinom, koju tek povremeno prekidaju ambijentalni zvuci i minimalistički dronovi Coti K.-a.
Ovo je za mene. Gde da nađem ove filmove?
ReplyDeleteOba se mogu naći na rutracker-u. :)
DeleteAko ne nađem, kontaktiraću te za link. :) pozz
ReplyDeleteSlobodno, tu sam da pomognem. :)
Delete