14 Aug 2015

L'arte della felicità (Alessandro Rak, 2013)

 
Šta je sreća, gde se krije i da li je dostižna, neka su od pitanja na koja Alesandro Rak pokušava da pruži odgovor u svom debitantskom filmu, animiranoj drami koja deli naslov sa knjigom Dalaj Lame. Ostavljajući dovoljno prostora za razmišljanje o krhkim porodičnim odnosima, smislu postojanja i predapokaliptičnom stanju sveta, Rak isporučuje emotivnu i inteligentnu priču o dvojici braće, bivših muzičara.
 
Tuga, srdžba, sećanja, kataklizmične vizije i hotimično napušteni snovi pletu lepljivu mrežu oko ogorčenog sredovečnog taksiste, nekad sjajnog pijaniste Serđa, primoravajući ga na preispitivanje života. Dok prolazi napuljskim ulicama, pod gomilama kesa sa smećem, predaje se tiradama ekscentričnog (i ubedljivog) voditelja emisije L'arte della felicità. Stari mercedes, koji još uvek prede, njegov je dom, a jedini prijatelji, bar nakratko, putnici različitih profila, sa sopstvenim teretom i receptima za prevazilaženje problema. Skoro svako od njih podseća ga na starijeg, nedavno preminulog brata Alfreda, koji je deceniju ranije otputovao u Darmsalu, posvetivši se budizmu i stavivši tačku na njihovu karijeru. A kiša kao da ne želi da prestane i oslobodi ga iz okova melanholije...

Poetičan opis Alfredove "svetle" smrti, koju najavljuju senke uspomena, označava početak fragmentarne, ali jednostavne pripovesti, u koju Rak ulaže mnogo ljubavi, obraćajući se gledaocu i kao Čovek i kao Umetnik. Unutrašnjost automobila predstavlja kao lični i društveni mikrokosmos, u kojem se ljudske sudbine sudaraju i ukrštaju, istražujući teme kao što su ljubav, gubitak, duhovnost, cikličnost vremena i male radosti koje ispunjavaju svakodnevicu. Vešto izbegavajući pridikovanje koje bi, bez sumnje, Umetnost sreće pretvorilo u nekakav priručnik za samopomoć, stvara simpatične likove, čija raspričanost nije opterećujuća i prema kojima gledalac može da oseti bliskost. Deo zasluga za replike neretko vredne citiranja pripada producentu i koscenaristi Lućanu Steli.

U razgovorima koje Serđo vodi sa Alfredom preko Skype-a (u scenama buđenja prošlosti) i koji otkrivaju snažnu povezanost, ali i generacijski i filozofski jaz između njih dvojice, ogleda se duša Rakovog filma. Njen "kavez" je impresivna animacija izvedena kombinovanom tehnikom (3D + rotoskopija), pod vođstvom umetničkog direktora Ivana Kapiela, a "lanci" su evokativne melodije Antonija Freze i Luiđija Šaldone. Izgled oživljene grafičke novele postignut je oštrim i snažnim linijama, kao i umetanjem statičnih visokostilizovanih kadrova, a najatraktivniji je u maglovitim "razglednicama" Serđove mladosti i u onim sekvencama koje realizmu dodaju prefiks "nad"...
 

No comments:

Post a Comment