Šta god mislili ili osećali, danas je utorak. Juče je bio ponedeljak, sutra će biti sreda, a prekosutra četvrtak, za kojim slede petak, subota i nedelja... I dalje zasnivajući svoj crni / zajedljivi / apsurdni / deadpan humor na truizmima i banalnosti svakodnevice, Roj Anderson završava "trilogiju o tome šta znači biti čovek" filmom čiji je neobičan naslov inspirisan slikom Lovci na Snegu Brojgela Starijeg.
U Pesmama sa drugog sprata (Sånger från andra våningen, 2000) propalom prodavcu nameštaja autor dodeljuje mrtvog pratioca u vidu mladog Rusa koga su, zajedno sa sestrom, obesili nacisti u II svetskom ratu. Zbog uništavanja porcelanskog čorbaluka, starog više od dvesta godina, na električnu stolicu šalje sredovečnog neimara u jednom od snova iz Vi, živi (Du levande, 2007). A paru putujućih trgovaca, koji izgledaju kao da su im osmesi zauvek nestali sa lica, ostavlja najviše prostora u Golub sedi na grani, razmišljajući o postojanju (En duva satt på en gren och funderade på tillvaron).
Tridesetak vinjeta, koje se tek sporadično tangiraju, pružaju sumorno-komičan pogled na ljudsko stanje u modernom društvu, usredsređujući se na stanovnike nadrealne verzije Geteborga. Oštri, precizni, strogo kontrolisani kadrovi isceđenih boja otelovljuju mizernost zarobljenika sivkastih, žućkastih i bledozelenih kutija sa etiketom "život", a začudo, deluju kao antidepresiv. Smrt, neuzvraćena ljubav, psihički, finansijski i problemi u komunikaciji samo su neke od tema Andersonove bizarne (anti)tragedije, u kojoj "running gag" počiva na razmeni ljubaznih reči.
Prolog sa zbunjenim posetiocem postavke Prirodnjačkog muzeja odlična je najava za niz situacija čiji su akteri žrtve ekscentričnog šaljivdžije, a koje kod gledaoca izazivaju kontradiktorne reakcije, na granici između prigušenog smeha i neprijatnosti, frustracije i kontemplacije. Gotovo ni u jednom trenutku niste sigurni šta je sledeće što bi moglo da vas snađe - anahronistički skeč sa Karlom XII ili obraćanje bivšeg pomorskog kapetana; čas flamenka ili pakleni instrument britanskih kolonijalista; nehumani eksperiment sa majmunom ili kabare u baru Hrome Lote.
Golub... bi se mogao opisati kao odgovor na pitanje: Šta bi se dobilo kada bi Hoperova platna oživela i postala poprište beketovske drame, sa elementima bunjuelovske satire i pajtonovskog ludila, a po atmosferi bliskoj delima Bergmana i danskog dokumentariste Jorgena Leta? Takav kakav jeste (bolno iskren), ume da pretera u isprobavanju strpljenja, ali pri tom pruža nesvakidašnji filmski doživljaj.
No comments:
Post a Comment