23 Nov 2015

Szabadesés (György Pálfi, 2014)


Na kraju pesme Space Penetration 2000 u izvođenju benda Hush Money, kao i u obradi Džil Krasnicki (aka Animalia), ponavlja se stih: "I have just created something totally illogical." A nimalo me ne bi iznenadilo da je ove iste reči uskliknuo i Palfi (Taxidermia) nakon što je pala i poslednja klapa njegovog najnovijeg filma. Crna nadrealistička dramedija Slobodni pad pomera granice apsurda, donoseći sardonični komentar savremenog (mađarskog) društva putem sedam bizarnih mini-fantazija.

Neimenovana starica (u tumačenju veteranke Piroške Molnar) skače sa krova stambene zgrade, ustaje i vraća se u stan, gde je čeka džangrizavi suprug reakcionar. Neispravni lift primorava je na upotrebu stepenica, dodatno joj otežavajući sizifovski posao. Dok se zadihana penje, vukući pijačna kolica i torbu napunjenu plastičnim flašama, reditelj nas stavlja u položaj voajera i omogućava da zavirimo u živote njenih suseda.


Svet u kojem važi zakon gravitacije, ali ne i pravila zdravog razuma, pun je senki fantoma slobode, pokreću ga (ne)sveti motori i zvuči kao golub koji sedi na grani, razmišljajući o postojanju. Eliptičan i ekscentričan, a nama mnogo bliži nego što se na prvi pogled čini, nastanjen je ljudima koji ignorišu očiglednu istinu - "elephant in the room", rekli bi Englezi. Tokom pseudo-duhovne lekcije, sujetni new-age guru osuđuje učenika koji levitira tokom seanse. Na otmenoj zabavi, grupa horskih pevača ne primećuje da domaćica nosi samo cipele i tašnu. Strogi roditelji ne vide radoznalog bika, koji izbezumljuje njihovog sina. U takvom okruženju, trudnoća je povratna, strahovi mizofobičara donekle su opravdani, a ménage à trois domaćinstvo deluje kao poželjna pojava.

Prividno disparatne, a provokativne u svojoj iracionalnosti, kratke priče ćaknutih stanara formiraju fino naštimovan septet, pružajući pronicljiv uvid u čovekove slabosti. Ono što im je zajedničko jeste Palfijevo smelo poigravanje sa formom i žanrovskim konvencijama, i subverzija sistema vrednosti, zahvaljujući kojoj neke funkcionišu kao parodije na pojedine kulturne i civilizacijske pojave. Začinjene uvrnutim humorom, gledaoca bespoštedno uvlače u mikrokosmos(e) neobičnih likova - zarobljenika farsične stvarnosti. Nepredvidivi upadi elektronskih kompozicija Amona Tobina, odlična fotografija Gergeja Poharnoka, kao i široka raznovrsnost setova Tamaša Tamašija, olakšavaju proces tumačenja metafora...

No comments:

Post a Comment