Alpha (Stathis Athanasiou, 2015)

 

Grčka u ne tako dalekoj budućnosti. Kolevka demokratije pretvorena je u samrtnu postelju totalitarne države. Alfa vodi konformistički život, ali u neprekidnom strahu od onoga što donosi novo jutro. Kada joj na vrata pokuca Begunac, ona odbija da mu pruži utočište. Za ljude na vlasti, taj kratak susret dovoljan je razlog za kaznu. Grupa uniformisanih lica odvodi je u opustošenu šumu, gde je primorana da sedi ispod obešenog Begunčevog leša - leša njenog rođenog brata...

Deo nacionalnog parka Parnita, oštećen u požaru iz 2007-e, iskorišćen je kao "zatvor", u kojem se odvija Alfino fizičko i mentalno propadanje. Izgorela stabla, osušena trava i olupine automobila prostoru daju izgled postapokaliptičnog pejzaža, čineći ga deponijom društveno izopštenih. Primenom principa "batinama do poslušnosti", podanici diktatorskog režima osujećuju svaki pokušaj junakinje da nastavi borbu za opstanak. A preuzimanje odgovornosti za slom porodice i nasilno izmeštanje iz zone sigurnosti izazivaju košmarne halucinacije, koje je preobražavaju i naposletku slamaju. Sećanja na detinjstvo, neretko protkana plačem (ili smehom) deteta, razgrađuju njenu sadašnjost / poremećenu stvarnost, unoseći dodatni nemir u apstraktnu priču lavirintske strukture.

Dekonstrukcijom (postmodernizacijom) mita o Antigoni, Atanasiu stvara beskompromisni eksperimentalni film, kojim pokušava da da odgovor na pitanje o pravednosti čovekovih zakona. U isti mah, njegovo najnovije ostvarenje predstavlja psihološku studiju lika "anti-Antigone" u uslovima izolacije - u početku samonametnute (u cilju samoodržanja), a kasnije u zatočeništvu. Svodeći dijaloge na minimum, sa gledaocem komunicira putem audio-vizuelnih simbola i aluzija, a zahvaljujući simbiozi odlične crno-bele fotografije i slojevite zvučne podloge, "razgovor" teče glatko. Vrlo upečatljiva je kadar-sekvenca iza naslova, u trajanju od oko deset minuta, koja uz efektno poigravanje sa žanrovskim konvencijama razara iluziju o neometenoj privatnosti. Iz perspektive neidentifikovanog i za Alfu nevidljivog voajera posmatramo njen stan, da bi nas iznenadni rez vratio u prošlost, jezivo crvenu i linčovski zagonetnu.

 

Glavna uloga poverena je Serafiti Grigorijadu, koja uspeva da povučenu, plašljivu, mržnjom ispunjenu i prividno bezbednu ženu odigra jednako dobro kao smelu i prkosnu individuu, koja nastoji da sačuva ono malo dostojanstva i ljubavi prema bratu što su joj ostali. Sa ispucalim licem, koje iscrtava karminom poput kakve ratnice, u dirljivoj sceni pred sam kraj ona zadaje snažan emotivni udarac.

Alfa je prvi grčki film koji je nastao kao rezultat kolektivnog finansiranja (crowdfunding), a dostupan je na zvaničnom vimeo kanalu reditelja.