Nakon što greškom silazi sa voza usred nedođije, doterana dama dolazi u susret sa priprostim skretničarem, jedinim čovekom u široj okolini. Shvatajući da on ne razume francuski i strahujući da njegova puška ponovo ne opali (sasvim slučajno), ostaje napolju da čeka sledeći voz. Međutim, od zahuktale kompozicije nema ni traga ni glasa (tj. piska), a ni vremenske joj prilike nisu naklonjene. Sneg i hladnoća nagone je da potraži sklonište u skromnom i sumornom, ali toplom domu naslovnog (anti?)junaka, gde ostaje i narednih godinu dana.
Uspavani krajolik oko železničke stanice Koror (Corrour, odnosno Choire Odhar na gelskom) u Škotskoj predstavlja udaljeni deo nekakve zemlje apsurda, u kojoj se rađa, životari i umire nemušta i nemoguća romansa. Seksualna napetost između uznemirene lepotice i, na prvi pogled, grube i priglupe "zveri" u početku se nalazi u pozadini komično neprijatnih situacija, ali kako priča odmiče, postaje sve očiglednija i destruktivnija. Uprkos čudnom i nespretnom udvaranju skretničara, kao i pokušajima ljubomornog poštara da osvoji atraktivnu i misterioznu Francuskinju, strasti se rasplamsavaju. Da bi to naglasio, Steling često koristi crvenu boju, koja kao da priziva krv u poslednjoj trećini, vodeći ka (poetično) tragičnom ishodu (i enigmatičnom osmejku).
Kriptični portret veze dvoje stranaca odlikuje se iskrivljenim humorom i skoro potpunim odsustvom dijaloga, koje nadomešćuje snažno fizičko prisustvo Stefani Ekskofije i Jima fan der Vaudea u glavnim ulogama. Njihovi likovi su različiti koliko šećer i blato, prefinjeno i vulgarno, ali baš iz tog razloga, oni su savršen par u svetu koji počiva na iščašenoj logici snova. (Pitanje je samo čijih - njenih ili njegovih?) Odvratnost koju ona oseća i arogancija koja iz nje izbija, odnosno neljubaznost i nezainteresovanost koje on pokazuje lagano se preobražavaju u nešto nalik ljubavi. Fan der Vaude podseća na deadpan kombinaciju Čarlija Čaplina, Džerija Luisa i naturščika iz istiočnoevropske ruralne drame, dok Ekskofije izgleda kao da je zalutala iz klasičnog noara i upravo u toj nepodudarnosti ogleda se uravnoteženost filma. Jose de Pauv kao već spomenuti suparnik, Džon Krajkomp kao mašinovođa i Ton fan Dort kao ćutljivi pomoćni mašinista, unose dodatnu dinamiku u minimalističku, gorkoslatku i donekle nadrealističku dramediju.
Neosporan kvalitet i hladnu lepotu Skretničar duguje i sigurnoj režiji, kako Stelingovoj, tako i umetničkoj Herta Brinkersa, kao i izuzetnoj saradnji čak četvorice (!) direktora fotografije. Nenametljiva muzička i ambijentalna zvučna podloga iskorišćeni su vrlo efektno, tako da pažnju gledaoca usmeravaju ka glasnim (ali ne i uvek jasnim) slikama, u kojima i sam prostor uživa ravnopravan status sa protagonistima. Ekscentrično i ćudljivo, a tako jednostavno, ovo ostvarenje deluje kao večernja šetnja po davno nekorišćenim i zaboravljenim šinama...
No comments:
Post a Comment