6 Jan 2015

Magijski (ezoterični) realizam para Brosens & Woodworth

 Khadak (2006)

Ako je suditi po broju nominacija i osvojenih nagrada na svetskim festivalima, Piteru Brosansu i Džesiki Houp Vudvort osmehuje se svetla budućnost. Ovaj flamansko-američki par nezavisnih autora (u pravom smislu te reči) sa zajedničkim radom startuje u Mongoliji, gde se rađa ideja o snimanju konceptualnog dokumentarca o avijaciji i komunizmu, kako nežnija polovina tvrdi u jednom intervjuu. Međutim, put ih nanosi u snegom okovanu stepu, gde je delimično smeštena radnja njihovog (sjajnog) igranog debija Khadak (Plavi šal, 2006).

Kriptična pripovest o Bagiju, nomadu-epileptičaru, šamanizmu i grupi buntovnih avangardnih muzičara (!) žanrovski je gotovo neodrediva. Počinje kao pastoralna drama, završava se kao metafizička avantura, a funkcioniše kao melanž ekološke parabole i socio-političke kritike, sve posmatrano kroz prizmu antropoloških interesovanja. Sagledana iz ugla paganskih mitova, običaja, rituala i verovanja, stvarnost filma obavijena je velom misticizma, a narativ je nekonvencionalan - lirski, nelinearan i neretko apstraktan. Sličan je slučaj i sa naredna dva ostvarenja.

Iako inspirisan istinitim događajima (incidentom u Čoropampi iz 2000. godine), Altiplano (2009) se, baš kao i svoj prethodnik, može smestiti u domen magijskog realizma. Gledaoca, opčinjenog sublimnom lepotom, odvodi na visoke Ande, u izmišljeno selo Turubamba, čiji stanovnici postaju žrtve bolesti prouzrokovane izlivanjem žive iz rudnika zlata u izvor vode za piće. Nagoveštaj velike tragedije, u koju su (sudbinski?) uvučeni i oftalmolog Maks, "doktor bez granica" na misiji u Peruu, i njegova supruga Grejs, bivša ratna fotografkinja, vidimo već u prologu. U maloj pometnji tokom lokalnog obreda, statua Device Marije biva polomljena, što za sujeverne urođnike predstavlja loš predznak. Prvi se sa smrću susreće Ignjacio, verenik odvažne Saturnine, koja u ključnom momentu izgovara nešto što precizno odražava osnovni princip kojim se duet reditelja rukovodi: "Bez slike, nema ni priče."

Altiplano (2009)

Dosadašnji opus Brosansa i Vudvortove donosi mnoštvo očaravajućih kadrova, koji nedvosmisleno upućuju na odlično razumevanje važnosti vizuelne kompozicije i na njeno preimućstvo u odnosu na jezgrovite dijaloge. Moćni do te mere da oduzimaju dah, izazivaju knedlu u grlu ili naježenost kože, oni ukazuju i na izvrsnu saradnju sa svim direktorima fotografije. Nepovoljni vremenski uslovi, u kojima je nastala mongolska "bajka" Khadak, čine se sasvim podesnim za rad Litvanca Rimvidasa Leipusa, čestog "saučesnika" Šarunasa Bartasa. Jurte i ogoljeno drveće posred bele pustoši, ali i hladno betonsko naselje i preteći industrijski kompleksi u drugoj polovini filma uslikani su majstorski.

Ništa manje impresivni nisu ni planinski venci Anda, iračka zgarišta ili ostaci gotske katedrale u blizini Grejsine i Maksove vile, koje nose potpis venecuelansko-mađarskog filmadžije Fransiska Gozona. Sve su lokacije brižljivo odabrane i sa protagonistima potpuno ravnopravne, a povremeno deluju kao da su nadrealističke, otrgnute od materijalnog sveta. Na domaćem terenu, u ostvarenju La cinquième saison (Peto godišnje doba, 2012), oslikavanje večite jeseni u mestašcu nadomak Ardenskih šuma povereno je Hansu Brušu Mlađem koji, kao i starije kolege pre njega, suvereno vlada kamerom. Čak i najbanalnije aktivnosti on uspeva da pretoči u raskošne tabloe, značajno doprinoseći stvaranju zlokobne atmosfere, koja nakon neuspelog paljenja lomače (prizivanja proleća), postaje sve napetija, uporedo sa buđenjem onog najgoreg u ljudima - podlosti, sebičnosti, agresivnosti...

Pesimizmom obojena i mizantropski nastrojena, ova enigmatična i neumoljivo sumorna drama samo se prividno udaljava od univerzalnih tema kojima se Brosans i Vudvortova bave - pohlepa, uticaj čoveka na prirodu i obratno, iznenadno izmeštanje iz zone sigurnosti, konflikt primitivnog i modernog, individue i zajednice, tradicije i globalizacije, a iznad svih, život pod teretom negativnih emocija. I dok njih dvoje pokazuju dužno poštovanje za kulturu drugih naroda, likovi su im ili suočeni sa nekom stranom silom ili svoj gnev preusmeravaju na strance. Stočare iz Khadak-a ombanjuju autoritativne vlasti, pobožni Indijanci iz Altiplana za nedaće optužuju (nedužne) medicinare, a maskirana rulja okomljuje se na putujućeg pčelara u La cinquième saison, ni časa ne razmišljajući o njegovom hendikepiranom sinu. Reči Bagijevog dede ih možda najbolje definišu: "Kako smo jadni u samoodbrani."

A da je i u najcrnjim trenucima moguće pronaći makar tračak svetlosti, B&W nas stalno podsećaju naglašavanjem snažnog prisustva duhovnog i neobjašnjivog, oslanjajući se kako na tišinu, tako i na onirične skorove Mišela Šopinga, ali i na dela onih velikana sedme umetnosti koji su znali da je granica između sna i filma veoma tanka...

La cinquième saison (2012)

No comments:

Post a Comment