23 Jan 2015

Marketa Lazarová (František Vláčil, 1967)

  "Život bez patnje nema vrednost."


Zasnovana na istoimenom (a po nekim izvorima neprevodivom) romanu avangardiste Vladislava Vančure, enigmatična drama Marketa Lazarová zauzima centralno mesto u tzv. "istorijskoj trilogiji"* Františeka Vlačila. Iako hronološki pripada periodu čehoslovačkog novog talasa, i estetski i tematski je prilično drugačija od ostvarenja drugih istaknutih reditelja. Možda je to jedan od razloga zbog kojih je 1998. izglasana za najbolji češki film, po izboru kritičara i profesionalaca iz filmske branše.

Smeštena u burni XIII vek, donosi kompleksnu priču o nemogućoj ljubavi i očajničkoj borbi za opstanak u svetu kojim vlada pravilo "homo homini lupus". Izuzetno teško ju je pratiti i nezahvalno praviti sažetak, budući da je naracija lirska, nelinearna, alegorična i fragmentarna - neretko isprekidana vizijama i naglim vremenskim skokovima unazad ili unapred. Moglo bi se reći da se usredsređuje na žestoko rivalstvo dvaju klanova, pod vođstvom svirepog Kozlika (Jozef Kemr) i licemernog Lazara (Mihal Kožuh), čija je kćer Marketa (Magda Vasarjova) jedini tračak svetla u potpunom crnilu - jagnje okruženo krvožednim zverima. Uprkos naslovu, ona nije glavna junakinja, ali njena uloga i transformacija jesu ključne, a prisustvo neophodno u probijanju kroz gusto šipražje simbola.

Sukob zaraćenih strana odraz je "apokaliptičnog" sumraka paganizma i uspona hrišćanstva, ali je religijsko neslaganje samo fasada iza koje su skriveni brojni unutrašnji konflikti. Emotivno distancirani, likovi koji u njemu učestvuju ostaju nedokučivi do kraja, dok Vlačil uporno odbija da ih posmatra kroz prizmu modernog čoveka. Kao da je nekim čudom uspeo da se vrati stotinama godina u prošlost, sve događaje opisuje sa stanovišta hroničara-poete, insistirajući na autentičnosti. Mračno doba prikazuje bez romantizovanja, neprestano naglašavajući okrutnost kako ljudi, tako i prirode, nametljive, dominantne i negostoljubive. Njegove detaljne, velelepne i raznovrsne kompozicije, od kojih je vešto istkana hipnotišuća tapiserija slika, pažljivo su zabeležene okom Bedriha Batke, direktora fotografije. Maksimalni intenzitet njihova snaga dostiže u skladnom dijalogu sa moćnim, disonantno-dezorijentišućim skorom uvek pouzdanog Zdeneka Liške, koji se oslanja na eterično horsko pojanje, doprinoseći stvaranju gotske atmosfere.

Ljubiteljima filma, kao umetničke forme, Marketa Lazarová pruža nezaboravan doživljaj, a poređenja sa remek-delima velikana kao što Bergman, Tarkovski, Kurosava i Paradžanov nisu nezaslužena.


-------------------------------------------------------------------------------------------
* Druga dva filma su daleko konvencionalniji, ali podjednako atraktivni, intrigantni i pažnje vredni Ďáblova past (Đavolja zamka, 1962) i Údolí včel (Dolina pčela, 1968), koji su sovjetske vlasti videle kao politički napad, zabranivši prikazivanje ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke.

No comments:

Post a Comment