Marketa Lazarová (František Vláčil, 1967)

  "Život bez patnje nema vrednost."

Zasnovana na istoimenom (a po nekim izvorima neprevodivom) romanu avangardiste Vladislava Vančure, enigmatična drama Marketa Lazarová zauzima centralno mesto u tzv. "istorijskoj trilogiji"* Františeka Vlačila. Iako hronološki pripada periodu čehoslovačkog novog talasa, i estetski i tematski je prilično drugačija od ostvarenja drugih istaknutih reditelja. Možda je to jedan od razloga zbog kojih je 1998. izglasana za najbolji češki film, po izboru kritičara i profesionalaca iz filmske branše.

Smeštena u burni XIII vek, donosi kompleksnu priču o nemogućoj ljubavi i očajničkoj borbi za opstanak u svetu kojim vlada pravilo "homo homini lupus". Izuzetno teško ju je pratiti i nezahvalno praviti sažetak, budući da je naracija lirska, nelinearna, alegorična i fragmentarna - neretko isprekidana vizijama i naglim vremenskim skokovima unazad ili unapred. Moglo bi se reći da se usredsređuje na žestoko rivalstvo dvaju klanova, pod vođstvom svirepog Kozlika (Jozef Kemr) i licemernog Lazara (Mihal Kožuh), čija je kćer Marketa (Magda Vasarjova) jedini tračak svetla u potpunom crnilu - jagnje okruženo krvožednim zverima. Uprkos naslovu, ona nije glavna junakinja, ali njena uloga i transformacija jesu ključne, a prisustvo neophodno u probijanju kroz gusto šipražje simbola.

Sukob zaraćenih strana odraz je "apokaliptičnog" sumraka paganizma i uspona hrišćanstva, ali je religijsko neslaganje samo fasada iza koje su skriveni brojni unutrašnji konflikti. Emotivno distancirani, likovi koji u njemu učestvuju ostaju nedokučivi do kraja, dok Vlačil uporno odbija da ih posmatra kroz prizmu modernog čoveka. Kao da je nekim čudom uspeo da se vrati stotinama godina u prošlost, sve događaje opisuje sa stanovišta hroničara-poete, insistirajući na autentičnosti. Mračno doba prikazuje bez romantizovanja, neprestano naglašavajući okrutnost kako ljudi, tako i prirode, nametljive, dominantne i negostoljubive. Njegove detaljne, velelepne i raznovrsne kompozicije, od kojih je vešto istkana hipnotišuća tapiserija slika, pažljivo su zabeležene okom Bedriha Batke, direktora fotografije. Maksimalni intenzitet njihova snaga dostiže u skladnom dijalogu sa moćnim, disonantno-dezorijentišućim skorom uvek pouzdanog Zdeneka Liške, koji se oslanja na eterično horsko pojanje, doprinoseći stvaranju gotske atmosfere.

Ljubiteljima filma, kao umetničke forme, Marketa Lazarová pruža nezaboravan doživljaj, a poređenja sa remek-delima velikana kao što Bergman, Tarkovski, Kurosava i Paradžanov nisu nezaslužena.

-------------------------------------------------------------------------------------------

* Druga dva filma su daleko konvencionalniji, ali podjednako atraktivni, intrigantni i pažnje vredni Ďáblova past (Đavolja zamka, 1962) i Údolí včel (Dolina pčela, 1968), koji su sovjetske vlasti videle kao politički napad, zabranivši prikazivanje ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke.