29 Aug 2015

Il racconto dei racconti / Tale of Tales (Matteo Garrone, 2015)


U prvencu na engleskom jeziku, Mateo Garone (čuven po krimi-drami Gomora) okuplja međunarodne glumce, čiji različiti akcenti deluju kao komplement neobičnosti Priče nad pričama. Crpeći inspiraciju iz zbirke narodnih bajki Pentamerone italijanskog pesnika Đambatiste Bazilea (1566-1632), on znalački kombinuje crni i deadpan humor sa grotesknom i ćudljivom gotsko-baroknom fantazijom, većom od života.

Homogeni trio mračnih pripovesti o ljudskim konfliktima i opsesijama ukazuje na bezvremenost izvornog materijala - u postupcima živopisnih likova lako je identifikovati probleme sa kojima se čovek suočava, kako u prošlosti, tako i danas. Kraljica Longtrelisa (Salma Hajek), koja čezne za potomstvom i koja je spremna na sve da bi ga dobila, predstavlja arhetip posesivne majke i epitom plemkinje koja hoda po liniji klasne diskriminacije. Princeza Vajolet (Bibi Kejv) prolazi kroz teško iskušenje (sa divom ljudožderom) da bi stekla nezavisnost, iako je sposobnija i odgovornija od svog oca (Tobi Džouns). A par smežuranih sestara (Širli Henderson i Hejli Karmajkl pod teškom šminkom) pribegava ekstremnim metodama za podmlađivanje, zarad lepote i naklonosti pohotnog kralja Strongklifa (Vensan Kasel). (Kult slavnih - srednjovekovna verzija!)

Žudnja, sukob generacija, zloupotreba moći i poremećeni porodični odnosi mogu se smatrati glavnim temama, s obzirom na to da naizgled nepovezane (krvave) bajke spajaju u pitku i neraskidivu celinu. Garone uzima sebi slobodu da svaku od priča prekine kad god mu to odgovara, te fragmentarnom strukturom gledaoca često ostavlja u neizvesnosti, ali ne i zbunjenim. Od jasno prepoznatljivih elemenata, poput čudotvornih rituala, probe za prosioce i magičnih preobražaja, između ostalih, stvara raskošnu tapiseriju uskovitlanih emocija i očaravajućih slika.

Za velelepnost vizuelnih kompozicija, na kojima počiva snaga filma, zaslužna je ekipa na čijem čelu je direktor fotografije Peter Sušicki, Kronenbergov stalni saradnik još od Kobnih blizanaca (Dead Ringers). Njegovo oštro oko i iskustvo evidentni su u brojnim scenama, koje bi se jednog dana mogle naći među antologijskim. Kostimi Masima Kantinija Parinija dostojni su priznanja i poređenja sa ekscentričnim kreacijama Eiko Išioke, dok su atraktivne lokacije, a naročito palate iz bogatog arhitektonskog nasleđa Italije, sa likovima potpuno ravnopravne. Vredni pohvale su i sjajan dizajn setova Dimitrija Kapuanija i suptilna mešavina praktičnih i digitalnih efekata, zahvaljujući kojoj oživljavaju morsko čudovište i bizarni ljubimac kojeg vladar Hajhilsa odgaja u tajnosti.

Priča nad pričama je u istoj meri nostalgična i moderna, evokativna i originalna, drska i delikatna, zavodljiva i silovita; sa naravoučenijem, ali bez pridika. Od prvih kadrova poziva vas u svoj (uvrnuti) svet i čini da dva sata do "srećnog kraja" uživate u onome što pruža...

No comments:

Post a Comment