"Dok te milujem, vidim koliko si ostarila. Volim vas obe, i tebe i tvoju smrt." - jedna od najneobičnijih (i najlepših) izjava ljubavi dolazi iz usta Alehandra Hodorovskog, koji krade kratku scenu sa Anom Bonaso. Njegova kameo pojava nije slučajna, budući da naslov dugometražnog debija dueta Bracale i Imezi sadrži i naziv kombinovane terapeutske tehnike koju on koristi u lečenju emotivnih problema.
Psihomagija je upravo ono što je potrebno glavnoj junakinji, mladoj dizajnerki Lii (Dezire Đorđeti) koja boluje od teške depresije. Njeno stanje pogoršava veza sa dominantnim Viktorom (Ivan Franek), koji je primorava na abortus, zato što decu smatra teretom. Na preporuku svog psihijatra, Lia odlazi iz Rima u selo Mason, gde je nekada provodila leta. Odseda u staroj vili tetke Agate (Ana Bonaso), "šamanke" koju meštani smatraju sveticom i koja za nećaku priprema isceliteljski ritual...
Psihološka drama, koja se na momente obazrivo približava teritoriji horora, funkcioniše prevashodno zbog anonimne Đorđetijeve, koja se odlično snalazi u ulozi nesigurne i unezverene žene, neprestano na ivici mentalnog sloma. Što zbog melanholije u očima, a što zbog veštine da balansira na žici između razuma i ludila, suočavanja sa stvarnošću i vraćanja u detinjstvo, čini se kao da je Lia baš za nju napisana. Ništa manje uverljiv nije ni Franek, koji besprekorno tumači lik uglađenog "monstruma", a pohvale zaslužuje i Ana Bonaso kao dobronamerna nadrilekarka, koja u priču unosi element misticizma. Naturščici Nikola Arabi i Gaja Zike, kao "vilenjaci", opčinjavaju dečjom iskrenošću čak i onda kada njihova gluma nije na visini zadatka.
Ljudska dimenzija sve troje ogleda se u njihovim slabostima, strahovima i sklonostima, u čijem se oslikavanju autorski par neretko služi jezikom podsvesti, postavljajući gledaoca u Liin položaj. Košmare i halucinacije, koji dodatno razgrađuju njen već prilično urušen svet, oni umeću na pravim mestima, ali im se može uputiti nekoliko zamerki na račun ritma filma. Zanimljivo je da se, uprkos linearnosti narativa, stiče utisak nekoherentnosti, što ide u prilog nezavidnoj situaciji u kojoj se Lia nalazi. A ono što reditelji vrlo dobro razumeju jeste značaj osvetljenja i scenografije u postizanju željene atmosfere, ali i pružanju uvida u karakter protagonista (posebno obratiti pažnju na enterijerska rešenja Viktorovog stana i Agatine kuće). Da su imali izvrsnu saradnju sa Lukom Koasinom, direktorom fotografije, kristalno je jasno od prvog do poslednjeg kadra, čija lepota ublažava mlitavost epiloga...
Ljudska dimenzija sve troje ogleda se u njihovim slabostima, strahovima i sklonostima, u čijem se oslikavanju autorski par neretko služi jezikom podsvesti, postavljajući gledaoca u Liin položaj. Košmare i halucinacije, koji dodatno razgrađuju njen već prilično urušen svet, oni umeću na pravim mestima, ali im se može uputiti nekoliko zamerki na račun ritma filma. Zanimljivo je da se, uprkos linearnosti narativa, stiče utisak nekoherentnosti, što ide u prilog nezavidnoj situaciji u kojoj se Lia nalazi. A ono što reditelji vrlo dobro razumeju jeste značaj osvetljenja i scenografije u postizanju željene atmosfere, ali i pružanju uvida u karakter protagonista (posebno obratiti pažnju na enterijerska rešenja Viktorovog stana i Agatine kuće). Da su imali izvrsnu saradnju sa Lukom Koasinom, direktorom fotografije, kristalno je jasno od prvog do poslednjeg kadra, čija lepota ublažava mlitavost epiloga...
Iako poseduje izvesne nedostatke, Ritual: Psihomagična priča je sasvim solidno početničko delo, pa ostaje da vidimo da li će se za sledeće Đulija i Luka naoružati sa više hrabrosti i oštrine.
No comments:
Post a Comment