14 Jun 2015

Der Samurai (Till Kleinert, 2014)


Til Klajnert je reditelj čiji rad vredi pratiti. Neosporan talenat pokazao je već u svojim kratkometražnim (studentskim) filmovima, povezanim temom ličnog oslobađanja/tranformacije. Njegov dugometražni prvenac može se posmatrati na isti način kao i ostvarenja koja mu prethode, a naročito Cowboy (2008), sa kojim deli i jednog od glumaca.

Nakon zlosutnog prologa, u kojem vidimo muškarca u elegantnoj beloj haljini (Pit Bukovski u ulozi neimenovanog antagoniste), upoznajemo naivnog, ćutljivog, i introvertnog policajca Jakoba (Mihel Dirks), koji nekonvencionalnim metodama pokušava da reši problem sa grabljivcem iz šume. U zabačenom nemačkom selu, u kojem živi i radi, niko ga ne shvata ozbiljno, a grupa lokalnih protuva doliva ulje na vatru nedostatka samopouzdanja. Paket nepoznatog pošiljaoca odvodi ga u napuštenu kolibu, gde upoznaje enigmatičnog transvestita, a noć koju provodi u poteri za njim menja ga iz korena... ili je to ipak samo privid?

Ko je pomahnitali stranac? Na ovo i na mnoga druga pitanja koja autor postavlja nije moguće dati precizan odgovor. Nije lako utvrditi ni da li je odmetnuti samuraj deo fizičke stvarnosti ili plod uobrazilje - demon osvete, Jakobov alter ego, ovaploćenje odsustva savesti ili ljudski lik usamljenog vuka koji hara tim krajem. Sigurno je da između njega i glavnog junaka postoji neraskidiva spona (i snažna napetost), budući da mladi pandur njime postaje fasciniran, zbog čega se povremeno stiče utisak da on uopšte i ne želi da ga zaustavi. Pokolj u kojem obojica (ravnopravno?) učestvuju podseća na nadrealistički košmar, a pokreće lavinu nataloženog gneva i dugo potiskivane (homo)seksualnosti. Kriza identiteta postepeno poprima zabrinjavajuće razmere, preobražavajući se u nešto nalik herojskom poduhvatu koja počiva na zabludi ili pobuni protiv uskogrudosti i malograđanštine.

Kao izvore inspiracije za ovaj bizarni psihološki triler/horor, Klajnert navodi Hofmanove pripovetke i film Autostoper (1986), a prepoznaje se i uticaj Izgubljenog autoputa (1997) i bajke o Crvenkapi. (Verovatno nije puka slučajnost to što Jakob ima riđu kosu, vodi računa o baki, nosi ime starijeg od braće Grim i suočava se sa vukom.) U intervjuu za Film4 kaže da Samuraj govori "o osobi koja se boji da pleše u javnosti", tako da se priča može posmatrati i iz ugla prevazilaženja strah(ov)a. A kako god je čitali, pratiće vas osećaj nelagode, u isti mah podmukao i čudno prijatan, čiji se intenzitet pojačava uporedo sa približavanjem epiloga.

Za uspeh ove dekonstrukcije mita o japanskim vitezovima u ogromnoj meri zaslužni su Dirks, koji pridobija simpatije uspešnim tumačenjem tunjavog dobrice, i Bukovski, koji "divlja" bez inhibicija, upisujući se na listu najupečatljivijih celuloidnih zlikovaca. Njihovi okršaji, bilo rečima ili "full contact", funkcionišu kao ključne tačke narativa, kulminirajući u sekvenci uvrnutog tancovanja, obavijenoj aurom linčovske drugosti. Po četvrti put, mesto DP-a reditelj poverava Martinu Hanslmajru, a ovaj se izbor ponovo ispostavlja kao pun pogodak, jer raskošna slikovnost ni u jednom trenutku ne odstupa od mračne vizije. Obojica umetnika znaju kako da postave osvetljenje i iskoriste prednosti lokacije, stvarajući teskobnu atmosferu, upotpunjenu jezivo-eteričnom muzikom Konrada Oleaka, i pružajući nezaboravan gledalački doživljaj.

No comments:

Post a Comment