May 23, 2015

Perceval le Gallois (Éric Rohmer, 1978)


Srednjovekovni pesnik Kretjen de Troa nije mogao ni da sanja da će njegova poslednja i nedovršena gralska romansa biti prerađena kao filmsko-pozorišna predstava u režiji jednog od predstavnika francuskog novog talasa. Duhovita, kapriciozna i idiosinkratična, muzička drama Perceval le Gallois (Parsifal Galski) najpribližnije bi se mogla opisati kao arturijanski roud-muvi. Poput izvornog materijala, prati neiskusnog i tvrdoglavog mladića, vrlo odlučnog u nameri da stekne viteško zvanje, uprkos protivljenju udove majke (koja je u ratu već izgubila dva sina).

Odgajan u izloaciji, daleko od tadašnje civilizacije, Parsifal u početku deluje kao neobrađeni komad drveta - naivni klipan koga, pored snažne želje, radoznalosti i dečačke zanesenosti, na putu sazrevanja prati i luda sreća. Doslovno shvatajući savete starijih, on neretko pravi greške iz neznanja, ali se iz svake situacije izvlači kao pobednik i živi svoju bajku... sve do "prosvetljujućeg" susreta sa pustinjakom. Taj trenutak duhovnog buđenja označava drugo skretanje u priči (prvo je kratka ser Gavenova avantura), u kojem Hristovo stradanje, prostorno i vremenski izmešteno, ukazuje na pokajanje glavnog junaka.

Romerov neobičan smisao za humor delom se ogleda u nerealističnom tretmanu likova, koji dijaloge proširuju izvan navodnika, govoreći o sebi u trećem licu i komentarišući događaje u kojima učestvuju. Na primer, tokom gozbe u domu "znamenitog čoveka", sluga kaže da je večera bila lepo pripremljena, ali da tekst ne navodi šta je tačno bilo na stolu, već samo da su svi bili siti. Komičnim opaskama reditelj probija četvrti zid i poručuje nam da se opustimo, te u isti mah raspršuje iluziju i zadržava pažnju svojim "magičnim trikovima". Napadnu i hotimičnu teatralnost njegovog filma pooštrava hiperstilizovana scenografija, bilo da je reč o imitaciji raskoši (zamkova) ili gotovo apstraktnim skulpturama drveća u šumi kojom Parsifal jaše. Jasne boje i upečatljive teksture dolaze do izražaja zahvaljujući prelepoj fotografiji Nestora Almendrosa, koji je iste godine sarađivao i sa Terensom Malikom na Božanstvenim danima. Hirovitost autora prenosi se i na autentične kompozicije Gija Robera, koji Parsifalovoj odiseji daje precizan ritam...

No comments:

Post a Comment