29 Jun 2015

Taking Tiger Mountain (Tom Huckabee & Kent Smith, 1983)


Kada se govori o opskurnoj i provokativnoj distopijskoj drami (?) Taking Tiger Mountain, valja se osvrnuti na istoriju njenog nastanka, budući da je ista zamršena (ali i zanimljiva) koliko i nekonvencionalan narativ. U intervjuu za Screen Slate, Tom Hakabi otkriva kako je došlo do saradnje sa idejnim tvorcem Kentom Smitom, glavnim glumcem i producentom Bilom Pakstonom i jednim od najekscentričnijih pisaca bit generacije, Vilijemom Barouzom. Prema njegovim tvrdnjama, sve počinje sredinom sedamdesetih godina, kada mladi avanturista (Smit) odlučuje da snimi svoje prvo igrano ostvarenje, od novca koji je uštedeo radeći na kratkim edukativnim filmovima Enciklopedije Britanika...

Inspirisan italijanskom i francuskom kinematografijom, a posebno delima Felinija i Godara, kulturom Srednje Azije i knjigama Pola Boulsa i Alena Ginzberga, Smit piše poemu o kidnapovanju Džona Pola Getija, koja je trebalo da posluži kao kostur za improvizaciju. Gotovo bez plana, odlazi u Tanger (u Maroku), u društvu tada anonimnog (i jedva punoletnog) Bila Pakstona, u kome vidi potencijalnu zvezdu, i obojica dospevaju u zatvor, dok sva oprema i materijal bivaju konfiskovani. Nakon izlaska, stižu u Španiju, ogorčeni zbog neuspelog poduhvata, a potom putuju u Vels, gde nastavljaju sa eksperimentisanjem, uz pomoć Pakstonovog i Hakabijevog zajedničkog prijatelja, Berija Vulera... i varošana sa juga zemlje. Traka se troši, a oni se vraćaju u Los Anđeles i pokušavaju da obezbede sredstva za završavanje ludog projekta, sa kojim upoznaju i Hakabija. Nekoliko godina kasnije, Tom je na završnoj godini studija na Teksaškom univerzitetu u Ostinu, i sprema se da adaptira nagrađivanu postapokaliptičnu priču neimenovanog pisca iz tih krajeva, ali na to gubi prava. Smit mu za jedan dolar prodaje snimke u trajanju od deset sati, a Hakabi provodi mesece u montaži (bez troškova, zahvaljujući fakultetu) i izvlači šezdeset minuta odgovarajućih slika. Kasnije, preko pank-rok veze i laskavo uvredljive pesme, stupa u kontakt sa Barouzom, od koga dobija odobrenje da iskoristi delove iz njegove naučno-fantastične novele Blade Runner (a movie).

Naslov, koji je zarad začudnosti (instinktivno) pozajmljen iz kineske opere, ostaje, a novi scenario se odvija u bliskoj budućnosti (danas dve decenije dalekoj 1995-oj) i prati Bilija Hemptona, Teksašanina koji iz okupirane Amerike beži na britansko ostrvo, kako bi izbegao prinudnu vojnu službu. Tamo ga otima grupa prefinjenih terorista-feministkinja, koje se protive legalizaciji najstarijeg zanata, pa ispiranjem mozga stvaraju ubice i šalju ih na rukovodioce logora za prostituciju. (A pored toga, specijalizovane su i za preusmeravanje seksualne orijentacije i operacije promene pola.)

Prolog tokom kojeg kvartet sredovečnih žena analizira Bilija (i ubeđuje da je ostareli major iz obližnjeg sela zapravo tigar kojeg je bog poslao da ga ubije) kombinacija je isečaka iz kratkometražnog filma na kojem su Smit i Pakston radili pre dolaska u Vels i svežih sekvenci sa potpisom Toma Hakabija. Ono što sledi moglo bi se opisati kao sporadično vlažan psihotropski košmar, čija je hipnotišuća zvučna podloga sačinjena od turobnih dronova, nadsinhronizovanih dijaloga, zbunjujućih monologa i sveprisutnih radio objava o posledicama ratnih dejstava i upotrebe termonuklearnog oružja na teritoriji Sjedinjenih Država. Uz izveštaje o eksplozijama, zarazi i pacovima veličine lovačkog psa i visokokontrastnu (preeksponiranu) crno-belu fotografiju, čak i najbanalnije scene, poput šetnje ulicom ili posete kafani, izgledaju kao paranoidna halucinacija.

Sam film deluje kao da ga je Kronenberg u Stereo/Crimes of the Future elementu režirao pod uticajem Maje Deren i Pola Morisija, a potom stondiranom Portabeli prepustio finalnu obradu. Uprkos bizarnostima i apsurdima u kojima ne oskudeva, svojoj nepristupačnosti i zagušljivoj, otuđujućoj, dezorijentišućoj, a istovremeno opčinjavajućoj atmosferi, Taking Tiger Mountain zavređuje epitet jedinstvenog čulnog doživljaja. Osim toga, drastično menja predstavu koju većina ima o Bilu Pakstonu, baš kao i avangardna fantazija The Egyptian Princess Rokija Šenka. 

Napomena: Ne preporučuje se mlađima od 18 godina.

2 comments:

  1. I am Tom Huckabee the co-director of this film. I wonder if someone could translate this article into English and email it to me at tomhuckabee@yahoo.com

    ReplyDelete
    Replies
    1. I shall do my best to translate it. :)

      Delete