4 Jun 2015

Hakuchi (Makoto Tezuka, 1999)

"Ludak je iskreniji od normalnih ljudi. Smeje se kada želi da se smeje. Drži govor kada želi da drži govor. Ali se drugi plaše činjenice da on sve to čini u javnosti."

Zasnovana na istoimenoj kratkoj priči pisca i esejiste Anga Sakagučija, fantastična drama Hakuchi (Idiot) smeštena je u alternativnu prošlost (ili budućnost?) Japana, razorenog neprekidnim bombaškim napadima. Pod pritiskom dugog, naizgled beskrajnog rata, stanovništvo je i materijalno i duhovno osiromašeno, a korporacija Media Station nastoji da očuva takav status quo. Pored lažnih vesti, plasiraju se emisije zabavnog tipa u kojima je glavna zvezda atraktivna, ali razmažena i psihotična pop pevačica Ginga (Reika Hašimoto).

Usred tog haosa (koji neodoljivo podseća na ovaj, sa oznakom Made in Serbia) upoznajemo introvertnog i suicidnog Izavu (briljantni Tadanobu Asano), koji svoj talenat rasipa kao ponizni asistent produkcije u "palati neistina i gluposti". Snagu da opstane u paklu mobinga i izolacije pruža mu čudna veza sa ćutljivom Sajo (Mijako Koda), bizarno lepom ženom "ekscentričnog" suseda Kogarašija (Masao Kusakari).


Makoto Tezuka, sin daleko slavnijeg Osamua Tezuke, prema gledaocu je bespoštedan već od prvih minuta, tokom kojih oslikava snažan kontrast između unesrećenih na zgarištima i povlašćenih paragona smrti kulture (i nacije). Međutim, modeli koji, ledenih pogleda, u lepršavim haljinama poziraju pred uplakanim sirotanom i nad ugljenisanim leševima, samo predstavljaju blagi početni šok. Medijska satira, u koju nas isti uvodi, lagano se preobražava u romantičnu pripovest o usamljenosti, odnosno o potrazi za razumevanjem i nekakvim smislom u carstvu apsurda.

Baveći se preispitivanjem stvarnosti i umetničke etike, reditelj stvara likove iza čijeg se neretko karikaturalnog izgleda kriju dezorijentisane individue, bez kompasa na putu sa mnogo prepreka. Ne opravdavajući njhove postupke, pokušava da im strgne maske (idiotizma) i otkrije bar malo ljupkija lica, kako bismo u njima prepoznali sebe ili dobro razmislili pre nego što ih osudimo. Iako njegova usredsređenost sporadično slabi, vreme od skoro dva i po sata prilično kvalitetno je iskorišćeno za sve što Tezuka mlađi želi da (po)kaže, bilo da je reč o unutrašnjem stanju protagoniste ili nadrealističkih "upada" koji vode ka probijanju četvrtog zida. Oko kamere Đuničija Fuđisave (koji se sa Suzukijem sarađivao na poslednjem delu Taišo trilogije) i neoklasični skor Ičiko Hašimoto (koja je komponovala muziku za sjajni anime serijal RahXephon) ne izdaju ga ni u jednom trenutku. A eksplozivni krešendo ostavlja bez daha...

No comments:

Post a Comment