5 Apr 2015

Umoregi (Kōhei Oguri, 2005)


Tokom višedecenijske karijere, Kohei Oguri je snimio samo pet filmova, a šesti se trenutno nalazi u fazi postprodukcije. Međutim, prema rečima poznavalaca njegovog nevelikog opusa, sa svakim je ostavio dubok trag u kinematografiji dalekoistočnih ostrva.

Na kraju šezdesetih i tokom sedamdesetih sarađivao je sa Masahirom Šinodom na Shinjū: Ten no Amijima (Dvostruko samoubistvo, 1969) i Himiko (1974), kao i sa Nobuhikom Obajašijem na kultnoj horor-komediji Hausu (Kuća, 1977). Značajan uspeh postigao je već sa rediteljskim prvencem Doro no Kawa (Blatnjava reka, 1981), sa kojim se vraća u sredinu prošlog veka, donoseći dirljivu pripovest o detinjstvu obojenom posleratnom depresijom.

"Umetnička drama" Umoregi (Zakopana šuma) Ogurijevo je najsvežije delo - čudna kao aprilski sneg, spada u red onih ostvarenja zbog kojih nam se ponekad omakne da kažemo da Japanci nisu sa ove planete. Ćudljiva koliko i stari šaljivdžija koji unuku šalje jaje ptice-slona iz Brazila (gde na leptirove pucaju iz pištolja), podseća na sve one veoma važne stvari utovarene na brodić od lišća bambusa. A deluje umirujuće poput šetnje u večernje sate, kada oživljavaju duhovi predaka i skaču ispred ulaza u hram, kao po nekakvoj nevidljivoj trampolini.

Suprotstavljajući se normama hiperprodukcije i tradicionalnog narativa, autor vas poziva u neimenovanu varoš i čini da se u društvu njenih žitelja osećate kao kod svoje kuće. Odbacuje zaplet i donosi niz mikro-priča, pružajući gledaocu dovoljno prostora za pronalaženje skrivenih - iza brda, u krošnjama drveća, na velikoj crno-beloj fotografiji sa zida zatvorenog ateljea ili u okamenjenoj šumi, koje niko nije bio svestan do pripremnih radova za izgradnju nove saobraćajnice. Jednaku pažnju pridaje i slikama i dijalozima i s lakoćom stvara autentične likove, koje uzdiže iznad banalnosti svakodnevice i smešta negde na granici snova triju devojaka, čija je mašta pokretač mehanizma radnje.

Usredsređujući se na ljudsku dimenziju protagonista i postavljajući ih u živopisno okruženje, Oguri govori o sukobu generacija i razlikama koje nas povezuju, umešnosti pripovedanja i zaboravljenim običajima - o vožnji koja počinje rođenjem, a završava se smrću. Usporenim ritmom, koji će nestrpljive verovatno frustrirati, i svedenim pokretima kamere, kojima dopušta da pogledom što duže upijate lepotu kadrova, postiže evokativnu atmosferu i podstiče na osluškivanje tišine stvarnosti...

No comments:

Post a Comment